Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Na­ža­lost, ma­lo je, pre­ma­lo bi­lo onih ko­ji su ču­li i ra­zu­mje­li „opo­me­ne” pro­sla­vlje­nog pi­sca, pred­smrt­ne pod­u­ke i po­ru­ke Bran­ka Ćo­pi­ća, po­seb­no me­đu oni­ma ko­ji su to mo­ra­li ču­ti, ko­ji su iz to­ga mo­gli iz­vu­ći ve­li­ki na­uk i ra­za­bra­ti šta im je či­ni­ti da se Ćo­pi­će­ve cr­ne slut­nje ne ostva­re.
Na to su, na­ža­lost, osta­li glu­vi oni ko­ji su mo­gli i mo­ra­li ma­kar po­ku­ša­ti da spri­je­če zlo ko­je se iza br­da va­lja­lo, sto­gla­vu ažda­ju ko­ja je zi­nu­la da pro­žde­re i sa evrop­ske ma­pe zbri­še moć­nu i ve­li­ku dr­ža­vu Ju­go­sla­vi­ju, raz­dro­bi je na šest dr­ža­vi­ca i osta­vi to­li­ko na­ro­di­ća da se da­ve i ko­lju u tje­sko­bi svo­jih ko­ta­ra i če­me­ru ata­vi­stič­kih mr­žnja ko­je su, za­ko­ni­to, is­pli­va­le iz mu­lja i ta­lo­ga isto­ri­je.
Sve je po­kri­ve­no, za­ta­ška­no i gur­nu­to u mrak za­bo­ra­va tvrd­nja­ma da se Ćo­pić ubio „u ner­vnom ras­tr­oj­stvu” pa su pod taj „ki­šo­bran” pa­ko­va­ne i nje­go­ve bun­tov­ne mi­sli i po­ru­ke.
A „ner­vno ra­stroj­stvo” Bran­ka Ćo­pić po­če­lo je već pe­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, tek ne­ko­li­ko go­di­na po za­vr­šet­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta i ju­go­slo­ven­ske re­vo­lu­ci­je. On je već ta­da pao u ne­mi­lost vla­sti i nje­go­vo stra­da­nje je po­če­lo na­kon sa­ti­re „Je­re­tič­ka pri­ča”, ko­ju je 1950. go­di­ne ob­ja­vio u „Knji­žev­nim no­vi­na­ma” a ča­šu je pre­li­la hu­mo­re­ska „Ko s đa­vo­lom pri­če pi­še” ob­ja­vlje­na u „Je­žu” uz ka­ri­ka­tu­ru Zu­ka Džum­hu­ra.
Bio je to pra­vi ze­mljo­tres u mla­dom ju­go­slo­ven­skom dr­žav­nom vr­hu na če­lu sa Ti­tom. A čim bi se Ti­to zbog ne­čeg na­mr­go­dio, ka­ko se na­mr­go­dio zbog ža­o­ka i jet­kih Ćo­pi­će­vih sa­ti­ra, osta­li oko nje­ga bi se raz­go­ro­pa­di­li, pri­je svih Mi­lo­van Đi­las, ta­da sve­moć­ni šef Agit­pro­pa i bud­ni ču­var re­vo­lu­ci­o­nar­nog či­stun­stva od ide­o­lo­škog tru­nja i za­stra­nji­va­nja. On je, a da­ka­ko i svi osta­li, bio spre­man da na Ti­tov mig i gla­ve ski­da oni­ma ko­ji „sta­vlja­ju kli­po­ve u toč­ko­ve za­huk­ta­log vo­za Re­vo­lu­ci­je”.
Sam Ti­to je ta­da is­ko­ri­stio pri­li­ku i na kon­gre­su An­ti­fa­ši­stič­kog fron­ta že­na ži­go­sao kri­ti­ča­re no­vog po­ret­ka i re­vo­lu­ci­o­nar­nih pro­ce­sa, a Bran­ka Ćo­pi­ća ozna­čio čak i kao iz­daj­ni­ka Re­vo­lu­ci­je i so­ci­ja­li­stič­kih ide­ja.
U kon­gre­snoj sa­li je bi­la i sve to sto­jič­ki, pri­bra­no i do­sto­jan­stve­no sa­slu­ša­la Ćo­pi­će­va maj­ka So­ja, sva u cr­ni­ni za si­nom i kćer­kom, mla­đim od Bran­ka, ko­ji su pa­li u bor­bi pro­tiv fa­ši­zma i za no­vo so­ci­ja­li­stič­ko dru­štvo. Kad je Ti­to za­vr­šio go­vor, ona mu je pri­šla i, ne trep­nuv­ši, u li­ce mu sa­su­la:
– Za mog Bran­ka sve mo­žeš da ka­žeš, ali da je iz­daj­nik, to ni­ka­da vi­še da ne ka­žeš!
Kad je Ti­to umro 1980. Bran­ko Ćo­pić je, po ka­zi­va­nju To­me Ku­ru­zo­vi­ća, ipak po­ka­zao raz­bo­ri­tost, od­no­sno po­tvr­dio da ni­je ni iz­daj­nik ni čo­vjek ko­ji umi­je da mr­zi i da se sve­ti, da nje­go­vi kri­tič­ki sta­vo­vi ni­kad ni­je­su bi­li iz pa­ko­sti i že­lje da ne­što sit­no-po­li­ti­kant­ski uši­ća­ri. Oti­šao je da mu se po­klo­ni i u knji­zi ža­lo­sti na­pi­sao po­ru­ku:
„Do­šao si iz baj­ke u ve­li­čan­stve­nu bor­bu za slo­bo­du i u baj­ku se vra­tio”.
Sju­tra: PO­DIG­NUT NA
TE­ME­LjU BO­GO­MO­LjE