Pi­še: Pre­drag R. Pe­tro­vić


Iz ana­la ni­je po­zna­to, ka­da se tač­no vra­tio i da li je pu­šten Đu­rađ, da se vra­ti iz Ska­dra u Amal­fi, ili je po­bje­gao, ali po­sto­je za­pi­si i po­da­ci u Amal­fi­ju i u ge­ne­a­lo­gi­ja­ma o Đu­ra­đe­vom bo­ra­vlje­nju u Amal­fi­ju po­sli­je do­la­ska iz Ska­dra. Naj­ra­ni­je po­mi­nja­nje Đu­ra­đa je u ital. ge­ne­a­lo­gi­ji i he­ral­di­ci „No­bi­li Na­po­li­ta­ni – Ca­stri­o­ta Scan­der­beg” gdje je da­to, da je „No­bi­le in Amal­fi con Gi­or­gio te­so­ri­e­re del du­ca di de­ta cit­ta, che ot­ten­ne la cit­ta­di­na­za na­po­le­ta­na nel 1513” (.. Ple­mić u Amal­fi­ju Ge­or­gio – Đu­rađ, bla­gaj­nik voj­vod­stva tog gra­da do­bio je gra­đan­stvo Na­pu­lja od 1513.) i za­tim, kad je 8.10.1514. pro­gla­šen za pa­tri­ci­ja Na­pu­lja (ne­na­po­li­tan­ca) „no­bi­le cit­ta­di­no na­po­li­ta­no fu­o­ri Seg­gio” (ital. ge­ne­a­lo­gi­ja - Li­bro d’ Oro - Alag­no, Aure­lia Al­ga­no), ali ovi po­da­ci se ne mo­gu uze­ti kao ap­so­lut­na po­tvr­da i nje­go­vog bo­rav­ka u Ita­li­ji od­no­sno Amal­fi­ju u tom pe­ri­o­du, već sa­mo kao in­di­ci­ja.
I kod ita­li­jan­skoh auto­ra isto­ri­o­pi­sa­ca, ko­ji opi­su­ju ovaj pe­ri­od na­la­zi­mo po­da­tak o Đu­ra­đu II u Amal­fi­ju 1513 god.: N. De Si­mo­ne-Pa­la­di­ni: „Due Po­e­ti nel tra­va­gli­a­to 700 sa­len­ti­no” (Na­po­li 1836) st. 67 – ”..il fi­glio Gi­o­va­ni con la ma­dre An­dro­ni­ca Com­ne­no cer­co scam­po in Ita­lia e fu ascrit­to al pa­tri­zi­a­to ve­ne­to; un fi­glio di co­stui, un al­tro Gi­or­gio, pas­so nel Na­po­le­ta­no, do­ve nel 1513 fu Te­so­ri­e­re del du­ca di Amal­fi..” (..sin Ivan sa maj­kom An­dro­ni­kom Kom­nen, ko­ji su uvr­šte­ni u plem­stvo Ve­ne­ci­je, po­tra­žio je spas u Ita­li­ji; je­dan nje­gov sin Ge­or­gio – Đu­rađ II pre­la­zi u na­pulj­ski kraj gdje je od 1513. ri­zni­čar voj­vo­de od Amal­fi­ja..) što isto ne mo­že bi­ti do­kaz pr­vo­red­ne po­u­zda­no­sti, kao osta­li do­ka­zi iz ka­sni­jih go­di­na.
Za­tim ima­mo za­pis iz 1515. god. da je Ge­or­gi­je Ka­stri­ot kao uprav­nik tre­zo­ra voj­vod­stva Amal­fi­ja „par­te­ci­pa ed una ri­u­ni­o­ne per de­ci­de­re co­sa fa­re per evi­ta­re la ro­vi­na dell’an­ti­ca chi­e­sa cat­te­dra­le” (uče­stvo­vao na jed­nom sa­stan­ku na ko­jem se od­lu­či­va­lo o sa­na­ci­ji ka­te­dra­le) –Me­mo­rie sto­ri­co-di­plo­ma­tic­he dell’an­ti­ca cit­ta e du­ca­to d’Amal­fi II - Sa­ler­no 1881 st. 67- 68. Hro­no­lo­ški iza ovo­ga su i dva do­ku­men­ta iz 1516. god. Je­dan je za­pis no­ta­ra N. Vi­ta­lja­na iz Tra­mon­ti­ja od 8. no­vem­bra 1516, ko­ji se od­no­si na kon­ce­si­ju od jed­ne ke­ste­no­ve šu­me, bli­zu Ađe­ro­la u obla­sti Lo Mo­ri­lo, ko­ju je iz­dao Ge­or­gi­je Ka­stri­ot pro­ku­ra­tor ma­na­sti­ra San Lo­ren­co u Amal­fi­ju („mag­ni­fi­co Gi­or­gio Ca­stri­o­ta, pro­cu­ra­to­re del mo­na­ste­ro di San Lo­ren­co di Amal­fi”), u ko­rist T. Ka­za­no­ve (F. Ma­ria Pan­sa - Is­to­ria dell’an­ti­ca re­pu­bli­ca di Amal­fi II - Na­pulj 1724, st. 161) i dru­gi do­ku­ment je al­ma­nah ma­na­sti­ra Sv. La­u­rent u Amal­fi­ju od 1516, gdje je spo­me­nut kao pro­ku­ra­tor ma­na­sti­ra (ma­na­stir­ski ad­mi­ni­stra­tor – upra­vi­telj) „Mag­ni­fi­cus Do­mi­nus Ge­or­gi­us Ca­stri­o­ta pro­cu­ra­tor Mo­na­ste­rij S. La­u­ren­tis”.
Ta­ko­đe, i po hro­no­lo­škim pro­vje­ra­ma Đurađeve po­ro­di­ce u Amal­fi­ju, prema ka­sni­jim po­zna­tim go­di­na­ma, mo­že se za­klju­či­ti nje­go­vo od­su­stvo iz Amal­fi­ja u tih de­se­tak go­di­na po­sle 1503. od­no­sno, ka­da je bo­ra­vio u ko­fi­na­ci­ji u Ska­dru. Je­dan in­te­re­san­tan po­da­tak, ko­ji ta­ko­đe do­ka­zu­je, da Đu­ra­đa ni­je bi­lo u pret­po­sta­vlje­nom pe­ri­o­du u Amal­fi­ju, je po po­dat­ku kod Kar­la Pa­di­ljo­ni­ja i plo­ča po­sta­vlje­na u ka­pe­li „Sv. Đorđa (San Gi­or­gio)” ili „Bla­že­ne De­vi­ce Mi­lo­sr­đa (Be­a­ta Ver­gi­ne del­la Pi­e­ta)”, glav­ne amal­fi­ske ka­te­dra­le Sv. Apo­sto­la An­dre­je („San An­drea Apo­sto­lo”) u to­ku 1506. god., ka­da se po sve­mu su­de­ći ni­je zna­la sud­bi­na Đu­ra­đe­va u tur­skom za­to­če­ni­štvu u Ska­dru, te je u nat­pi­su sta­ja­lo i „...si­bi po­ste­ri­sque su­is vi­vens fe­ci (za spas nje­go­vog bu­du­ćeg ži­vo­ta)”. Ovom po­sta­vlja­nju spo­men plo­če, ili pri­je se mo­že re­ći tzv. „za­vjet­ne plo­če” za mi­lost ne­iz­vje­sne Đu­ra­đe­ve sud­bi­ne pret­ho­di­lo je, da se – mno­go od 18 de­cem­bra 1505. go­di­ne iz Istam­bu­la pro­ši­rio glas „Sken­der­be­ga je sti­gla tur­ska sud­bi­na” ( ...tan­to che il 18 di­cem­bre 1505 si dif­fu­se da Con­sta­nan­ti­no­po­li la vo­ce che „Scan­da­ra­bec­ho sa fa­to tur­co” ka­ko je da­to kod Đ. Va­lo­nea, a i kod P. Pe­tea, o če­mu će se još go­vo­ri­ti u po­gla­vlju o Đu­ra­đe­vim po­tom­ci­ma u Amal­fi­ju.
Ovim bi bi­la iz­ni­je­ta do­ku­men­tar­na gra­đa, ko­ja je pod­lo­ga is­tra­ži­va­nju o Ka­stri­o­ti­ma u Ita­li­ji, od­no­sno nji­ho­vim pre­la­sci­ma u Al­ba­ni­ju ra­di po­kre­ta­nja an­ti­tur­skih po­kre­ta i o uče­šću u Mle­tač­ko-Tur­skom ra­tu 1499-1503 Đu­ra­đa Ka­stri­o­ta Sken­der­be­go­vog unu­ka uz nat­pi­se po is­toj te­mi ni­za auto­ra.
Ako iz­vr­ši­mo kom­pa­ra­ci­je pre­da­nja o po­ri­je­klu Dre­ka­lo­vi­ća i to ver­zi­je o ge­net­skoj ve­zi Dre­ka­lo­vi­ća sa Ka­stri­o­ti­ma, sa stvar­nim do­ga­đa­ji­ma u Mle­tač­ko-tur­skom ra­tu 1499–1503. god. u ko­jem je uče­stvo­vao Đu­rađ Ka­stri­ot Sken­der­be­gov unuk, a i u ustan­ku u istim go­di­na­ma u Al­ba­ni­ji, da­tim na osno­vu mle­tač­kih ana­la M. Sa­nu­da, mo­ći će­mo, da pro­ci­je­ni­mo u ko­joj mje­ri su pre­da­nja bli­zu is­to­ri­ske isti­ne o po­ri­je­klu Dre­ka­lo­vi­ća.
Po­no­vi­će­mo ovu ver­zi­ju po­ri­je­kla Dre­ka­lo­vi­ća, ka­ko je iz­ni­je­ta kod J. Er­de­lja­no­vi­ća: „Po pri­ča­nju Dre­ka­lo­vi­ća nji­hov je pra­o­tac Dre­ka­le, unuk ar­ba­na­škog kne­za i ču­ve­nog ju­na­ka Đu­ra­đa Ka­stri­o­ta (Sken­der­be­ga) od si­na mu Jo­va­na. Jo­van je, ve­le, po smr­ti oči­noj po­bje­gao u Ita­li­ju, a osta­vio „đe­ti­nju” že­nu, ko­ja se sklo­ni od Tu­ra­ka u svoj rod, u ar­ba­na­ško ple­me Ka­stra­te (ne­ki ve­le Kli­men­te). Ali se ni­je ni tu osje­ća­la bez­bjed­nom ne­go se sklo­ni u do­li­nu ri­je­ke Ci­jev­ne (ne­ki ve­le u Sel­ca, a ne­ki u Br­štan) u ku­ću ne­ka­kva do­bra čo­vje­ka, gdje ro­di si­na. Di­je­te bu­de ta­mo kr­šte­no po ka­to­lič­kom ob­re­du i do­bi­je ime Dre­ka­le. Po sa­vje­tu to­ga čo­vje­ka po­đe maj­ka Dre­ka­lo­va za­jed­no sa dje­te­tom u Ku­če i do­đe u ku­ću Ni­ke­ze Ma­ri­na Mr­njav­či­ća u Be­zi­ho­vu. Ni­ke­zi je ona is­pri­ča­la od ko­ga je ro­da, i ka­ko je Ni­ke­zi umr­la že­na, on se ože­ni njo­me obe­ćav­ši da će nje­nu si­nu Dre­ka­lu, kad od­ra­ste, da­ti ra­van dio ima­nja kao i svo­jim si­no­vi­ma”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)