Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Tog kob­nog po­ne­djelj­ka, 26. mar­ta 1984. go­di­ne, Bran­ko Ćo­pić je u ra­no po­pod­ne po­zvao te­le­fo­nom Mom­či­la Sreć­ko­vi­ća i za­mo­lio ga da do­đe do nje­ga – ima ne­što va­žno da mu pri­ča. Ne ča­se­ći, kao da je pred­o­sje­ćao da je ne­ka go­le­ma mu­ka i ne­vo­lja sko­li­la čo­vje­ka ko­ji mu je ta­ko očin­ski pru­žio ru­ku, na­u­čio ga i uveo u ži­vot, Sreć­ko­vić se za­pu­tio u Be­o­grad.
Na­šao ga je, ka­ko će mno­go ka­sni­je is­pri­ča­ti u po­tre­snom do­ku­men­tar­nom svje­do­čan­stvu, fil­mu slav­nog Pu­ri­še Đor­đe­vi­ća, po­sve­će­nom Bran­ku Ćo­pi­ću i nje­go­vom tra­gič­nom kra­ju, u par­ku na klu­pi, sjet­nog i če­mer­nog ka­kvog ga ni­kad do ta­da ni­je vi­dio. Ni­je mu se, ka­ko je to uvi­jek bi­lo, po­ra­do­vao, ni­je ga čak ni po­gle­dao, već mu je od­mah tu­rob­nim, pot­pu­no iz­mi­je­nje­nim i ne­po­zna­tim gla­som re­kao:
– Tu­žan sam ti, ja­ra­ne moj (ta­ko je Ćo­pić oslo­vlja­vao Sreć­ko­vi­ća od tre­nut­ka kad mu je kao de­ča­čić da­le­ke 1964. go­di­ne pre­kro­čio kuć­ni prag, na­po­me­na B.S). Do­bio sam no­vi po­ziv za po­li­cij­sko sa­slu­ša­nje, ho­će da mi ogu­le ko­žu. Ali, ne­će oni vi­še da mi za­gor­ča­va­ju ži­vot. Ja­ra­ne moj, za­tva­ram svoj ‘du­ćan’, a te­bi osta­vljam klju­če­ve da ih ba­ciš u Sa­vu...”
Na­vi­kao na Ćo­pi­će­vu ve­dri­nu i še­re­tluk, Sreć­ko­vić, po svoj pri­li­ci ni­je shva­tao da mu je „do­go­re­lo do no­ka­ta”. Ni­je ra­zu­mio da nje­go­va užur­ba­na pri­ča o ži­vo­tu ko­ja je usli­je­di­la, nje­go­vo pre­bi­ra­nje po sje­ća­nji­ma od naj­ra­ni­jeg dje­tinj­stva u pod­gr­meč­kim Ha­ša­ni­ma, raz­mi­šlja­nje o stva­ra­la­štvu od pr­vog slo­va, is­ti­ca­nje da je sve što je na­pi­sao „spo­me­nik na­ro­du ko­ji umi­je da pljuc­ka smr­ti u brk” – u stva­ri bi­la nje­go­va pred­smrt­na is­po­vi­jest i opra­šta­nje od ži­vo­ta.
Sreć­ko­vić ni­je ra­zu­mio kud je Ćo­pić kre­nuo i šta je na­u­mio ni kad ga je, iako je već bi­la noć, na­kon du­ge šet­nje po Te­ra­zi­ja­ma, pre­da­ha u ho­te­lu „Mo­skva”, niz Pri­zren­sku uli­cu po­veo ka Ze­le­nom Vi­jen­cu i da­lje Bran­ko­vom uli­com ka mo­stu na Sa­vi, da mu po­ka­že mje­sto gdje je na jed­noj ka­me­noj klu­pi is­pod mo­sta da­le­ke 1935. go­di­ne pro­bdio pr­vu noć u Be­o­gra­du.
Na ka­me­noj ku­li no­ge mo­sta na de­snoj oba­li ri­je­ke, Ćo­pić je pri­po­vi­je­dao Sreć­ko­vi­ću ka­ko je tog da­na 1935. go­di­ne po pr­vi put do­šao u Be­o­grad, gdje je tre­ba­lo da ga sa­če­ka Mi­loš Ba­jić, ka­sni­je po­zna­ti sli­kar. Ka­ko je do­šlo do ne­kog ne­spo­ra­zu­ma i Ba­jić se ni­je po­ja­vio na sta­ni­ci, Ćo­pić se na­šao sam i iz­gu­bljen u vre­vi ve­le­gra­da. Kad je pa­la noć, lu­ta­ju­ći ti­je­snim uli­ca­ma po­red Sa­ve, do­spio je i na­šao ko­nak pod ve­drim ne­bom, pod no­vom če­lič­nom ću­pri­jom ko­ja se oda­tle vi­nu­la do li­je­ve oba­le ri­je­ke.
Dok se za­ne­se­no sje­ćao i pri­čao o toj svo­joj pr­voj no­ći u Be­o­gra­du, Ćo­pi­ću su, kao slu­čaj­no, pa­le na­o­ča­re i od­le­tje­le pod most. Sreć­ko­vić je po­žu­ro niz ka­me­ne ba­sa­ma­ke da mu ih do­ne­se, a da je Ćo­pić to na­mjer­no ura­dio, da je, u stva­ri že­lio da ga se ta­ko za tre­nu­tak oslo­bo­di i uči­ni što je na­u­mio, shva­tio je tek kad je bi­lo pre­ka­sno – kad se vra­tio na most i vi­dio da ga ne­ma a po­tom ga spa­zio ka­ko žu­ri ka li­je­voj oba­li Sa­ve. U mag­no­va­nju je po­tr­čao za njim i po­čeo da ga do­zi­va, ali je sve bi­lo uza­lud­no – na de­se­tak ko­ra­ka is­pred nje­ga on je ipak ugra­bio da se su­no­vra­ti pre­ko ogra­de mo­sta na še­ta­li­šte duž reč­ne oba­le...
Sju­tra: NE­ĆU DA PRE­ŽI­VIM
NO­VI „PRO­LOM“


Ve­za sli­ka­ra i pje­sni­ka

Ni­je sa­svim ja­sno ot­kud ve­za, kad je i ka­ko po­če­lo pri­ja­telj­stvo iz­me­đu Bran­ka Ćo­pi­ća i Mi­lo­ša Ba­ji­ća, ko­ji je bio Ćo­pi­ćev vr­šnjak, a ro­đen je u Re­sa­nov­ci­ma kod Bo­san­skog Gra­ho­va i znat­no pri­je Ćo­pi­ća sti­gao u Be­o­grad. 3ajed­nič­ka im je sva­ka­ko bi­la sklo­nost ka umjet­no­sti – Ćo­pi­ća ka po­e­zi­ji i pi­sa­noj ri­je­či, Ba­ji­ća ka sli­kar­stvu. On će stu­di­je sli­kar­stva po­če­ti pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta kod zna­me­ni­tog Pe­tra Do­bro­vi­ća, a sa njim u kla­si je, po­red osta­lih, bi­la i, ka­sni­je ve­li­ka sli­kar­ka, Be­ta Vu­ka­no­vić. Kao ak­tiv­ni pri­pad­nik na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog po­kre­ta i uče­snik ustan­ka u Sr­bi­ji, 1942. go­di­ne je do­pao u ru­ke spe­ci­jal­ne po­li­ci­je i za­vr­šio u lo­go­ru na Ba­nji­ci, a oda­tle u zlo­gla­snom na­ci­stič­kom kon­cla­ge­ru Ma­ut­ha­u­zen u Austri­ji. Pre­ži­vio je i po­sli­je ra­ta na­sta­vio stu­di­je sli­kar­stva u kla­si Mi­la Mi­lu­no­vi­ća, Ne­delj­ka Gvo­zde­no­vi­ća i dru­gih ve­li­ka­na sli­kar­ske ki­ći­ce. Po­red to­ga što se vr­lo uspje­šno ba­vio sli­kar­stvom, Mi­loš Ba­jić je do kra­ja rad­nog vi­je­ka bio pro­fe­sor na Aka­de­mi­ji li­kov­nih umjet­no­sti u Be­o­gra­du. Do­če­kao je da na vječ­ni put is­pra­ti svog dru­ga iz naj­ra­ni­je mla­do­sti i tra­gič­no pre­mi­nu­log ve­li­kog pri­ja­te­lja Ćo­pi­ća – umro je 1995. go­di­ne.