Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Dok su te dva­de­set­še­sto­mar­tov­ske no­ći 1984. go­di­ne od­je­ki­va­la zvo­na sa Sa­bor­ne cr­kve u Be­o­gra­du, je­dan sta­ri­ji čo­vjek se pre­ko obli­žnjeg mo­sta na Sa­vi žur­no pri­mi­cao li­je­voj oba­li ri­je­ke. Dru­gi, mla­đi, go­to­vo je tr­čao za njim i iz­da­le­ka ga do­zi­vao, ali se on ni­je osvr­tao – ili ga ni­je čuo od zvo­na, ili ni­je ni že­lio da ga ču­je – već se, kad je već pre­šao pre­ko ri­je­ke, od­jed­nom nag­nuo pre­ko me­tal­ne ogra­de mo­sta i gla­vač­ke ne­stao u po­mr­či­ni.
Bio je to za­vr­šni čin ži­vot­ne dra­me Bran­ka Ćo­pi­ća, jed­nog od naj­po­zna­ti­jih srp­skih pi­sa­ca no­vi­jeg do­ba, a od­i­grao se pred oči­ma Mom­či­la Sreć­ko­vi­ća iz se­la Za­brež­ja kod Obre­nov­ca, čo­vje­ka ko­jeg su Ćo­pić i nje­go­va su­pru­ga Bog­dan­ka – Ci­ca, po­zna­ti lje­kar-pe­di­ja­tar, po­što ni­je­su ima­li svo­je dje­ce, uze­li kao dje­ča­ka i pet go­di­na ga ško­lo­va­li u Be­o­gra­du, a on im po­sli­je ci­je­log ži­vo­ta uz­vra­ćao si­nov­skom lju­ba­vlju i pa­žnjom.
Bi­la je to još jed­na od tra­ge­di­ja ko­je kao usud pra­te ovaj most, ka­ko ovaj da­na­šnji, ko­ji je na tom mje­stu pre­bro­dio Sa­vu pri­je tač­no še­zde­set go­di­na, ta­ko i onaj pr­vo­bit­ni, ko­ji je u sa­o­bra­ćaj pu­šten u de­cem­bru 1934, a šest i po go­di­ne ka­sni­je sru­šen.
Dok je oja­đe­ni Sreć­ko­vić na ploč­ni­ku is­pod mo­sta ja­di­ko­vao nad svo­jim mr­tvim do­bro­tvo­rom, po­li­cij­ski in­spek­to­ri, ko­ji su se za čas sja­ti­li oko nje­ga, po­če­li su sum­nji­ča­vo, pa i dr­sko, da ga sa­li­je­ću pi­ta­nji­ma za­što ni­je čo­vje­ka spri­je­čio da ne sko­či s mo­sta, do­tle da ga on, mo­žda, ni­je i na­mjer­no gur­nuo u smrt! Po­do­zre­nje je bi­lo još ve­će kad su sa­zna­li ko je sa­mo­u­bi­ca.
Skr­han bo­lom i za­pre­pa­šćen bez­um­nim pi­ta­nji­ma po­li­ca­ja­ca, zlo­sreć­ni Sreć­ko­vić ni­je umio ni­ti imao sna­ge da se bra­ni ili bi­lo šta ob­ja­šnja­va i do­ka­zu­je, sa­mo je bez­du­šni­ke ni­je­mo po­sma­trao, kao da je po­ku­ša­vao da u nji­ho­vim le­de­nim i zlob­nim po­gle­di­ma na­đe ma­kar jed­nog u či­jim će oči­ma bi­ti ma­lo to­pli­ne, sa­u­če­šća i ra­zu­mi­je­va­nja.
I ko zna do­kle bi to išlo i ko­li­ko bi sve to tra­ja­lo, ko­li­ko bi ga zlo­sta­vlja­li i dr­ža­li u pri­tvo­ru, da Ćo­pi­će­va su­pru­ga ni­je iste no­ći pro­na­šla nje­go­vo opro­štaj­no pi­smo i do­ni­je­la ga u po­li­ci­ju.
A u pi­smu je, po­red osta­log, sta­ja­la i za­vr­šna po­ru­ka slav­nog pi­sca:
„Zbo­gom li­je­pi i stra­šni ži­vo­te...“
Bi­lo je to pot­pu­no u skla­du i u du­hu ono­ga što je Ćo­pić u tim po­to­njim da­ni­ma i sa­ti­ma go­vo­rio Mom­či­lu Sreć­ko­vi­ću i svom po­naj­bo­ljem i naj­o­da­ni­jem pri­ja­te­lju, glum­cu To­mi Ku­ru­zo­vi­ću, ne­sum­nji­vo naj­bo­ljem tu­ma­ču le­gen­dar­nog Ćo­pi­će­vog ju­na­ka Ni­ko­le­ti­ne Bur­sa­ća.
Si­ro­če
Bran­ko Ćo­pić je imao sa­mo če­ti­ri go­di­ne kad mu je od­mah po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta umro otac Vid, mu­če­nik, ko­ji je, si­lom mo­bi­li­san u austro­u­gar­sku voj­sku, to­kom ra­ta kr­va­rio na fron­tu u Kar­pa­ti­ma. Ta­ko je Bran­ko u rod­nim Ha­ša­ni­ma pod­no Gr­me­ča, sa bra­tom i se­strom sta­sa­vao uz maj­ku, dje­da Ra­da i stri­ca Ni­dža, ko­ji je, čim je Austro­u­gar­ska 1914. go­di­ne kre­nu­la da pre­ga­zi Sr­bi­ju, uspio da pre­bjeg­ne na srp­sku te­ri­to­ri­ju i kao do­bro­vo­ljac se pri­klju­či srp­skoj voj­sci.
„Po­le­ta­rac” ih spo­jio
Bran­ko Ćo­pić je 1964. go­di­ne bio u ži­ri­ju li­sta „Po­le­ta­rac” ko­ji je do­dje­lji­vao na­gra­du za naj­bo­lju dječ­ju pje­smu. Osta­lo je za­u­vi­jek taj­na za­što mu se to­li­ko do­pao po­bjed­nik Mom­či­lo Sreć­ko­vić, tek već sju­tra­dan u nje­go­vo rod­no se­lo Za­brež­je kod Obre­nov­ca, ba­nu­li su slav­ni pi­sac i nje­go­va su­pru­ga Bog­dan­ka i od ro­di­te­lja za­i­ska­li ma­log pje­sni­ka da ga ško­lu­ju i bri­nu o nje­mu.
– Pri­hva­ti­li su me kao ro­đe­nog si­na i na­u­či­li su me sve­mu vri­jed­nom u ži­vo­tu – uvi­jek je, s naj­ve­ćim po­što­va­njem i za­hval­no­šću is­ti­cao Sreć­ko­vić.
(Su­tra: „JA­RA­NE MOJ,
ZA­TVA­RAM DU­ĆAN...“)