PIŠE: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


„Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke” je sto­ga jed­no od ma­log bro­ja re­mek-dje­la ko­ja ima­ju traj­nu estet­sku vri­jed­nost. Dra­je­rov ori­gi­nal­ni i iz­u­zet­no smje­li pri­stup u iz­grad­nji pro­sto­ra i spo­ro kre­ta­nje ka­me­re či­ne film te­škim za gle­da­nje u smi­slu da, kao i svi ve­li­ki fil­mo­vi, po­no­vo stva­ra svi­jet od sa­mog po­čet­ka. Stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke ta­ko­đe je i bo­lan po­put svih Dra­je­ro­vih tra­ge­di­ja, ali će on na­sta­vi­ti da ži­vi i kad mno­gi vi­so­ko­bu­džet­ni, ko­mer­ci­jal­ni fil­mo­vi bu­du za­bo­ra­vlje­ni. Film je ostva­ren sa pro­dor­nom jed­no­stav­no­šću, što ga je uči­na­lo kla­si­kom i po­pri­štem na ko­me su se, na­kon pre­mi­je­re, lo­mi­i­la ko­plja kri­ti­ča­ra. S ob­zi­rom na to da se sa­sto­ji go­to­vo is­klju­či­vo od krup­nih pla­no­va – iza­zvao je sal­ve ne­go­do­va­nja i niz osu­da. Ali u stva­ra­lač­kom po­stup­ku film je bio do­sle­dan... Za­jed­nič­ki efe­kat svih tih krup­nih pla­no­va je­ste da je film po­sta­vljen van vre­me­na i sa eli­mi­ni­sa­nim pro­sto­rom; rad­nja je sve­de­na na mi­ni­mum uz uspo­re­ne po­kre­te ko­ji se ne in­te­re­su­ju ni za šta dru­go sem za ono što se de­ša­va iz­me­đu svi­je­sti i du­še. Ovi su, on­da iz­ra­sli i raz­vi­li se do te mje­re, da su po­sta­li je­di­ne svje­tlo­sne tač­ke oko ko­jih se ve­zu­je sva pa­žnja. Ve­li­ka kon­cen­tra­ci­ja emo­ci­ja bi­la je mo­gu­ća jer je Dra­jer u glav­noj ulo­zi svog fil­ma imao glu­mi­cu ka­li­bra Ma­ri­je Fal­ko­ne­ti, ko­ja je či­tav svoj ogrom­ni ta­le­nat uti­snu­la u ovu ulo­gu. Jo­van­ka na su­đe­nju od­go­va­ra na pi­ta­nja su­di­ja, pro­mi­šlje­no, ali u stra­hu od mu­če­nja i sko­re smr­ti.
To­kom su­đe­nja ona na­iv­no bi­va uvu­če­na u ne­ku vr­stu „pre­va­re”, ka­da na na­go­vor jed­nog od su­di­ja, pot­pi­su­je pri­zna­nje ko­je je oslo­ba­đa smrt­ne ka­zne i osu­đu­je na do­ži­vot­ni za­tvor. Na­kon ovog či­na, slo­mlje­na, ona shva­ta da je iz­da­la Bo­ga tim pot­pi­som, da je tr­go­va­la svo­jom vje­rom ka­ko bi za­dr­ža­la svoj ži­vot, zbog če­ga po­vla­či pot­pis i bi­va osu­đe­na na smrt­nu ka­znu.
– Bog ti je re­kao da ćeš bi­ti oslo­bo­đe­na za­tvo­ra? – Da, ve­li­kom po­bje­dom!
U mo­men­tu ka­da iz­go­va­ra ovu re­če­ni­cu, Jo­van­ka za­pra­vo go­vo­ri o svo­joj smr­ti. Ma­ri­ja Fal­ko­ne­ti (Jo­van­ka Or­le­an­ka) s raz­lo­gom je od film­skih kri­ti­ča­ra sma­tra­na jed­nom od naj­bo­lje od­i­gra­nih žen­skih ulo­ga u svej­tskoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji. Dok je za Pa­u­li­nu Ke­al, film­sku kri­ti­čar­ku bi­la naj­bo­lja odi­gr­na žen­ska ulo­ga na fil­mu. Nje­ne bol­ne gri­ma­se, krot­kost i kro­tak po­gled kao u sva­kog istin­skog vjer­ni­ka ne sa­mo da pred­sta­vlja gle­da­o­cu užas nje­nog stra­da­nja, ali, i spa­se­nja; za­pra­vo uspi­je­va da gle­da­lac ta­kvo sta­nje sam osje­ti.
Unu­tra­šnja dra­ma ko­ja se od­ra­ža­va na li­cu mno­go je za­ni­mlji­vi­ja od one ko­ja se ma­ni­fe­stu­je u spolj­nim po­kre­ti­ma. Što se li­ce vi­še pri­bli­ža­va (i što bi­va krup­ni­je), tim je ve­ći i taj unu­ta­šnji di­na­mi­zam. „Jo­van­ka Or­le­an­ka” je film su­ro­ve, stra­sne unu­tra­šnje bor­be iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti, bor­be is­pi­sa­ne na krup­nim pla­no­vi­ma li­ca. U du­goj i po­tre­snoj sce­ni su­đe­nja, pe­de­set lju­di je ne­po­mič­no na svo­jim mje­sti­ma i mi od sve­ga vi­di­mo sa­mo gla­vu van pro­sto­ra. Pro­stor ni­je ni po­tre­ban. Če­mu bi slu­žio?... Ka­me­ra pro­di­re u sve uglo­ve fi­zi­o­no­mi­je ili fa­ci­jal­nog mi­zan­sce­na. Po­red li­ca ko­je je ju­nak sam po­de­sio, ona ot­kri­va i li­ce ju­na­ki­nje svoj­stve­no, ko­je se mi­je­nja i ne kon­tro­li­še: ona do­pi­re do naj­ma­njih i naj­ne­vi­dlji­vi­jih cr­ta li­ca, ona od­sli­ka­va sta­nje du­še. Za­to je ovo film ko­ji s pra­vom ni­je do­pu­stio da bu­de za­bo­ra­vljen. Uosta­lom, tre­ba se pri­sje­ti­ti ka­sni­jih Dra­je­ro­vih ra­do­va, i bi­va nam ja­sno da je Jo­van­ka po­nov­no Isu­so­vo otje­lo­tvo­re­nje. Na­rav­no, ne bu­kval­no, jer ona ni­je Bo­go­čo­vjek. Ni­je čak ni he­roj, jer pla­če, uz­di­še, sje­ća se maj­ke, ži­vo­ta… Dra­jer nju pri­ka­zu­je kao čo­vje­ka, dje­voj­ku od 19 go­di­na. Mla­do, či­sto, ne­vi­no bi­će, ko­je na pi­ta­nje da li Bog no­si du­gu ko­su, od­go­va­ra ‘Za­što bi je od­sje­kao’? ali i kao že­nu sa vje­rom, ko­ja se ne od­ri­če Bo­ga Sve­dr­ži­te­lja, ni po ci­je­nu naj­u­ža­sni­je smr­ti! (KRAJ)