PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Od po­seb­ne vri­jed­no­sti su i pi­sma i pred­stav­ke ko­je je Pe­ra To­do­ro­vić upu­ći­vao kra­lju Alek­san­dru. On mu je u pi­smu od 10. sep­tem­bra 1894. go­di­ne pi­sao ka­ko je imao na­mje­ru da ras­pra­vi jed­no zna­čaj­no pi­ta­nje, kao što je di­na­stij­sko, ali ni­je na­i­šao na ra­zu­mi­je­va­nje. Nje­ga su kod kra­lja okle­ve­ta­li da ho­će da pro­šver­cu­je Ka­ra­đor­đa me­đu sve­ti­te­lje. To mu je da­lo po­vod da uka­že vla­da­ru da ne bi smio da se pre­vi­še ba­vi ne­do­stoj­nim sit­ni­čar­stvom. Upu­tio ga je na kra­lja-oca da mu ka­že gdje je sve či­nio po­gre­ške, ka­ko ih ne bi sin po­no­vio. Na kra­ju ga je po­sa­vje­to­vao da mu je naj­ve­ći pri­ja­telj isti­na.
Kad je grof Lam­sdorf po­sje­tio Sr­bi­ju kra­jem 1902. go­di­ne, kralj je za­tra­žio mi­šlje­nje To­do­ro­vi­ća o ci­lju nje­go­ve mi­si­je. Iz­gle­da da je kralj Alek­san­dar če­šće po­zi­vao To­do­ro­vi­ća, po­ne­kad i u Niš, da bi ga za po­ne­što kon­sul­to­vao. U op­šir­nom pi­smu on mu je pred­sta­vio, pre­ma svom vi­đe­nju, su­šti­nu srp­sko-bu­gar­skih od­no­sa, pi­ta­nje Ma­ke­do­ni­je i ci­lje­ve ru­ske i austro­u­gar­ske po­li­ti­ke na Bal­ka­nu. Pre­po­ru­čio je vla­da­ru da u pre­go­vo­ri­ma ne bu­de­mo „tvr­do­gla­vi, ali da bu­de­mo po­sto­ja­ni”.
Od svih To­do­ro­vi­će­vih pi­sa­ma i spi­sa upu­će­nih po­sled­njem Obre­no­vi­ću naj­vred­ni­ji je me­mo­ar (on ga na­zi­va za­pi­skom) od 30. no­ve­mra 1902. go­di­ne. Po obi­mu, ide­ja­ma i sve­o­bu­hvat­no­sti to je, ne­sum­nji­vo, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih To­do­ro­vi­će­vih ela­bo­ra­ta o dr­žav­nim pro­ble­mi­ma. Sa­sta­vio ga je po sop­stve­nom uvje­re­nju, vje­ru­ju­ći da će nji­me skre­nu­ti pa­žnju vla­da­ru na va­žna dr­žav­na pi­ta­nja. Ako se za­ne­ma­re pr­ve stra­ni­ce, sa bla­gom do­zom udvo­ri­šta vla­da­ru, sve osta­lo či­ni ne­ku po­seb­nu vr­stu dr­žav­nog pr­o­gra­ma.
To­do­ro­vić je uvje­ren da su Sr­bi­ji neo­p­hod­ne kor­je­ni­te re­for­me. Sr­bi­ja mo­ra da po­sto­ji kao ustav­na mo­nar­hi­ja. Ustav bi tre­ba­lo da bu­de slo­bo­do­u­man, a pra­va da­ta na­ro­du sa­o­bra­zna nje­go­vom stup­nju raz­vit­ka. Na­ro­du ni­je­su neo­p­hod­ne slo­bo­de ko­je ni­je u sta­nju da upo­tri­je­bi. Jed­nom da­ta pra­va usta­vom, ne smi­ju se na­ru­ša­va­ti; sva­ko na­ru­ša­va­nje sma­tra­lo bi se naj­te­žim zlo­či­nom. Po­tom po­je­di­nač­no raz­ma­tra šta bi sa­dr­ža­vao ta­kav ustav (npr. pra­vo gla­sa svim pu­no­ljet­nim gra­đa­ni­ma). On je raz­mo­trio i pi­ta­nje na­sle­đi­va­nja pre­sto­la u slu­ča­ju da kralj umre bez na­sled­ni­ka. Ustav ne bi tre­ba­lo da ve­zu­je ru­ke na­ro­du, ko­ji je­di­ni ima pra­vo iz­bo­ra svog vla­da­ra. Usled nje­go­vog no­vi­nar­skog po­zi­va i od­no­sa sa di­na­sti­jom, vri­je­di is­ta­ći pred­log da se „u štam­pi bo­lje ogra­di ne­pri­ko­sno­ve­nost vla­da­lač­kog do­ma”.
Obra­zo­va­nju na­ro­da To­do­ro­vić po­sve­ću­je po­seb­nu pa­žnju i pred­la­že uvo­đe­nje se­o­skih ško­la, ko­je bi tra­ja­le tri go­di­ne i pri­pre­mi­le na­šu se­ljač­ku dje­cu za ži­vot na se­lu. On još tu­gu­je za na­rod­nom voj­skom. Sve Sr­be u Sr­bi­ji tre­ba­lo bi pri­pre­mi­ti za do­bre voj­ni­ke, jer je naš na­ci­o­nal­ni za­da­tak go­lem i te­žak.
Pri­vre­da Sr­bi­je ne mo­že bez stra­nog ka­pi­ta­la, bu­du­ći da je na­ša dr­ža­va si­ro­ma­šna. On je po­seb­no bio za­in­te­re­so­van za ko­ri­snu eks­plo­a­ta­ci­ju šu­ma.
U spolj­noj po­li­ti­ci pred­la­že ve­zi­va­nje za Ru­si­ju, jer mi, u stva­ri, ne­ma­mo iz­bor. La­vi­ra­ti iz­me­đu Ru­si­je i Austro-Ugar­ske ni­je mo­gu­će, a ve­zi­va­ti se za dru­gu, ne bi va­lja­lo, po­ka­zao je slu­čaj sa kra­ljem Mi­la­nom. Pred­la­že da Sr­bi­ja stu­pi sa Bu­ga­ri­ma u „po­u­zda­nu po­li­tič­ku za­jed­ni­cu”. Upr­kos sve­mu on je za sa­vez sa Tur­skom, što je no­vo i ne­u­o­bi­ča­je­no u srp­skim dr­žav­nim pla­no­vi­ma.
Kad je ri­ječ o srp­skim na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma, njih va­lja ja­sno is­ta­ći i for­mu­li­sa­ti. Ma­ke­do­ni­ja se ne smi­je is­pu­sti­ti ni u slu­ča­ju da u njoj ne ži­vi ni­je­dan Sr­bin.
Evrop­skom di­plo­mat­skom svi­je­tu mo­ra­mo se po­ka­za­ti kao vjer­ni i po­u­zda­ni sa­ve­zni­ci. Isto ta­ko mo­ra­mo se po­sta­ra­ti da se „u po­li­ti­ci obi­lje­ži­mo kao po­u­zda­ni – kad se od­lu­či­mo na jed­nu stra­nu, on­da u to­me mo­ra­mo osta­ti stal­ni i ne­po­ko­le­blji­vi i ne smi­je­mo ni­po­što sva­ki čas mi­je­nja­ti svo­je po­gle­de, svo­je za­htje­ve i svo­je pri­ja­telj­stvo”. Na­ši di­plo­ma­ti mo­ra­ju na­u­či­ti je­zi­ke okol­nih na­ro­da. Ako vla­da­ra za­ni­ma, on je spre­man da mu sa­či­ni po­seb­ne ela­bo­ra­te o op­šti­ni i po­li­ci­ji.
Ovaj za­ni­mljiv me­mo­ar, u ko­jem su dvi­je ide­je po­seb­no vri­jed­ne, po­što­va­nje usta­va i gra­đan­skih slo­bo­da i po­sto­ja­nost u po­li­ti­ci i di­plo­mat­skom svi­je­tu, za­vr­šio je pred­lo­gom Obre­no­vi­ću da vo­di Sr­bi­ju „pu­tem po­stup­nog ali stal­nog na­pre­do­va­nja”.
Po­sled­nji iz­vje­štaj Obre­no­vi­ću do­sta­vio je apri­la 1903. go­di­ne, po­sli­je obi­la­ska ne­ko­li­ko okru­ga. U nje­mu je opi­sao po­li­tič­ke pri­li­ke u ze­mlji. Ra­di­ka­li su bez sum­nje naj­ja­ča stran­ka, ali na naj­bo­ljem pu­tu da se po­ci­je­pa­ju na dvi­je gru­pe. Sta­nje u ze­mlji ni­je sli­kao ni­ma­lo li­je­pim bo­ja­ma, pa je za­to otvo­re­no sa­op­štio vla­da­ru: „Ili mir­ni put re­for­ma; ili bur­ni i kr­va­vi put pre­vra­ta i re­vo­lu­ci­ja!” Vi­do­vi­ti To­do­ro­vić kao da je pred­o­sje­ćao Maj­ski pre­vrat!
(KRAJ)