PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Brak kra­lja Alek­san­dra bio je naj­ve­ća To­do­ro­vi­će­va op­se­si­ja. Dra­gi Ma­šin i nje­noj uda­ji za po­sled­njeg Obre­no­vi­ća po­sve­tio je broj­ne stra­ni­ce svo­jih li­sto­va. Jed­no od naj­bo­ljih nje­go­vih knji­žev­nih ostva­re­nja od­no­si se na nji­ho­ve brač­ne raz­mi­ri­ce, a ri­ječ je i o pri­po­vi­jet­ki „Kra­lje­va taj­na”. Još je Slo­bo­dan Jo­va­no­vić za­pa­zio da je To­do­ro­vić bio „po­ma­lo i vi­do­vit”. Nje­go­vi tek­sto­vi o kra­lju i kra­lji­ci is­pu­nje­ni su cr­nim slut­nja­ma. Evo ne­kih na­slo­va: „Cr­no pro­ro­čan­stvo”, „Kralj ne spa­va”, „Je­dan kra­ljev­ski ja­uk”, „Mrač­na slut­nja”...
To­do­ro­vić je bio iskren pri­ja­telj kra­lju Alek­san­dru. On je otvo­re­no ustao pro­tiv nje­gov bra­ka sa Dra­gom Ma­šin. Ako je vje­ro­va­ti nje­go­vim za­pi­si­ma iz „Ogle­da­la”, no­vi­nar je go­spo­đi Ma­šin go­vo­rio da je pro­tiv nje­ne uda­je za kra­lja za­to što sa njom ne­će ima­ti po­ro­da. Otu­da i na­slov pri­či „Cr­no pro­ro­čan­stvo”.
Vri­jed­no je is­ti­ca­nja no­vi­na­ro­vo uvje­re­nje da je kralj Alek­san­dar bio ri­je­šen, za raz­li­ku od oca, da se bo­ri na „ži­vot i smrt”, ako tre­ba i da po­gi­ne na pre­sto­lu, ali ni­ka­ko da se ne po­vla­či. Ako mo­ra, on ho­će „pr­vo da se bi­je”, pa tek da pu­sti ra­di­ka­le na vlast. Kralj-sin je oči­gled­no po­ka­zi­vao vi­še hra­bro­sti od kra­lja-oca. Po­sled­nji Obre­no­vić ni­čeg se ni­je bo­jao, on se „pod­smi­ja­vao opa­sno­sti­ma”. Kad su se uvje­ri­li da ih pro­tiv­ni­ci „mr­ze tur­ski, du­šman­ski”, kralj je u tre­nu­ci­ma sla­bo­sti znao da za­pla­če na ra­me­nu svo­je dra­ge.
Iako je po­ka­zi­vao iz­vje­sno ra­zu­mi­je­va­nje za kra­lje­vu lju­bav pre­ma Dra­gi, To­do­ro­vić ni­je odo­bra­vao brak. Obre­no­vić se „po­veo sr­cem, upr­kos ci­je­lom svi­je­tu”. On op­tu­žu­je Pa­vla Ma­rin­ko­vi­ća kao glav­nog vi­nov­ni­ka kra­lje­voj že­nid­bi. No­vi­nar, ko­ji je ra­do vi­đen na Dvo­ru, ni­je imao sna­ge da ide i kra­lju če­sti­ta že­nid­bu. „Ka­ko da go­vo­rim li­je­po o stva­ri, ko­ju sma­tram kao naj­ve­će zlo? Ka­ko da mu če­sti­tam že­nid­bu, kad sam tvr­do ubi­je­đen, da je to pro­past Obre­no­vi­ća, ne­sre­ća za Sr­bi­ju, a naj­ve­ća ne­sre­ća baš za nje­ga sa­mog, za kra­lja Alek­san­dra lič­no”, pi­sao je u „Ogle­da­lu”.
Na pri­je­mu, Obre­no­vić ga je pre­ko­rio što je po­sled­nji do­nio kra­lje­vu i kra­lji­či­nu brač­nu sli­ku. I sa­da je iz ne­gda­šnjeg ne­po­mir­lji­vog ko­mun­ca iz­bi­jao pr­kos. Kao što je ocu smio da ka­že da je re­pu­bli­ka­nac, sa­da je si­nu re­kao da se že­ni „jed­nom ja­lo­vom udo­vi­com”. Ubr­zo su „Ma­le no­vi­ne” jav­no iz­ba­če­ne iz Dvo­ra, a po­sli­je že­nid­be za­bra­nje­ne za go­di­nu da­na. Uka­zi­va­nje kra­lja Mi­la­na na to da su Ru­si umi­je­ša­li pr­ste u kra­lje­vu že­nid­bu ni­je bez in­te­re­sa. Tim pu­tem su bra­ća Ru­si is­ko­pa­li grob di­na­sti­ji Obre­no­vić.
Kra­lji­ca Dra­ga da­la mu je po­vod da raz­vi­je či­ta­vu pri­ču o uti­ca­ju že­na na tra­gič­nu sud­bi­nu Obre­no­vi­ća. On je tvr­dio da se ne zna šta je go­re, da li kad se par­ni­če i pre­go­ne sa že­na­ma ili kad se sa nji­ma sla­žu i za­lju­blju­ju. Za kra­lja Alek­san­dra tvr­dio je da je „stra­sno vo­lio kra­lji­cu Dra­gu”, ali da su me­đu nji­ma, pri kra­ju, iz­bi­le ve­li­ke ne­su­gla­si­ce.
I kralj Mi­lan i Pe­ra To­do­ro­vić bi­li si istog uvje­re­nja, kra­lje­va že­nid­ba bi­la je ne­sreć­na že­nid­ba. Otu­da i bez­du­šno po­na­ša­nje si­na pre­ma ocu.
Ni­je­su bez zna­ča­ja ni no­vi­na­ro­va uka­zi­va­nja na pri­pre­mu aten­ta­ta na kra­lja Alek­san­dra, pri­je sve­ga na ofi­ci­re. Čak je i nje­mu nu­đe­no da uđe u za­vje­ru, ali on na to ni­je pri­stao. Na kra­lje­vo in­si­sti­ra­nje, on mu je pri­znao sve osim što ni­je htio da mu ot­kri­je lič­nost ko­ja ga je po­zi­va­la u za­vje­ru. Obre­no­vić je skre­nuo pa­žnju na voj­sku i ofi­ci­re.
Kad je iz­vr­šen Maj­ski pre­vrat i on je bio pri­si­ljen da na­pu­sti ze­mlju i ži­vi u Ze­mu­nu. U „Ogle­da­lu” je bra­nio Obre­no­vi­će i osu­đi­vao kra­lje­u­bi­stvo. Otvo­re­no je is­ti­cao da su Obre­no­vi­ći bi­li omi­lje­ni u na­ro­du. A kad je no­va vlast uki­nu­la 22. fe­bru­ar kao dr­žav­ni pra­znik, on je no­voj vla­sti do­vik­nuo: „Ne­će­te svet­ko­vi­nu, a ho­će­te kra­lje­vi­nu... Uza­lud vam mu­ka! Obre­no­vi­ći su i su­vi­še du­go vla­da­li u Sr­bi­ji, oni su i su­vi­še mno­go za nju ra­di­li i ura­di­li, da bi nji­ho­vu uspo­me­nu iko mo­gao iz­bri­sa­ti... Po­bi­li ste lju­de, ali ne mo­že­te ubi­ti dje­la i za­slu­ge nji­ne i za­slu­žni po­men njin”.
Na dru­gom mje­stu, sa­svim tač­no, on je do­ka­zi­vao da Obre­no­vi­ći ni­je­su bi­li omr­znu­ti, pre­zre­ni i pro­kle­ti u na­ro­du. Za­blu­da je da su Sr­bi sa odu­še­vlje­njem pri­mi­li 29. maj. Da bi kra­lje­u­bi­ce pred­sta­vio i u dru­ga­či­jem svje­tlu on je us­tvr­dio: „Sa­mo di­vlja­ci igra­ju oko mr­tvih tru­po­va svo­jih žr­ta­va”. Obre­no­vi­ći ni­je­su bi­li sve­ci i ima­li su svo­jih sla­bih stra­na i gre­ho­va, ali to ne prav­da su­ro­ve po­stup­ke kra­lje­u­bi­ca, ko­ji su iz­mr­cva­ri­li či­ta­vu go­mi­lu lju­di, iz­ba­ci­li mr­tva ti­je­la kra­lja i kra­lji­ce kroz pro­zor i, što je za sva­ku osu­du, iz­vr­ši­li „pa­ra­nje mr­tvih že­na”, mi­sle­ći na kra­lji­cu Dra­gu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)