PIŠE: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Pre­ma Dra­je­ro­vom uvje­re­nju, te unu­tra­šnje re­ak­ci­je ni­su ve­za­ne sa­mo za po­je­di­ne lič­no­sti i nji­hov iz­gled već za od­nos ko­ji po­sto­ji iz­me­đu njih u si­tu­a­ci­ja­ma i ci­je­loj fa­bu­li. To je onaj pra­vi di­ja­log ko­ji se vo­di iz­me­đu pe­de­se­tak naj­ra­zli­či­ti­jih fi­zi­o­no­mi­ja ko­je bra­ne or­to­dok­snost vje­re i vr­še pri­ti­sak na svi­jest Jo­van­ke, ka­ko bi od nje iz­nu­di­li pri­zna­nje i na­ve­li je na po­ka­ja­nje. Za ka­me­ru su upra­vo za­ni­mlji­ve te po­je­di­nač­ne re­ak­ci­je, jer se one ne­pre­kid­no mi­je­nja­ju i po­mo­ću njih se upot­pu­nja­va­ju i od­re­đu­ju su­ci. To je pro­ces u ko­me je va­žno da sva­ki unu­tra­šnji trep­taj bu­de fo­to­graf­ski ve­o­ma de­talj­no i pre­ci­zno za­be­lje­žen. Na taj na­čin svi ovi lju­di, bez ob­zi­ra na ko­joj stra­ni bi­li, po­sta­ju ak­te­ri unu­ta­ra­šnje dra­me i pot­pu­no je ne­va­žno šta je do­ve­lo do ova­kve kon­fron­ta­ci­je. Spolj­ni do­ga­đa­ji se ne­u­tra­li­šu, pa su unu­tra­šnji či­ni­o­ci i osno­va na ko­joj se raz­vi­ja i pro­du­blju­je ovaj kon­flikt. Film mo­že da se pro­na­đe sa­mo u čo­vje­ku a ne u stva­ri­ma i pro­sto­ru i Dra­jer se to­ga dr­ži sa ne­vje­ro­vat­nom upo­mo­šću i do­sljed­no­šću. Po­re­đe­nje nje­go­vih ra­ni­jih fil­mo­va, a po­seb­no „Stra­ni­ce iz sa­ta­ni­ne knji­ge”, „Bi­lo jed­nom” ili „Mi­ha­e­la” ot­kri­va da je Dra­jer ne­pre­kid­no pre­va­zi­la­zio sop­stve­na is­ku­stva i te­žio iz­ra­zu ko­ji je svo­ju pot­pu­nu ubje­dlji­vost i ja­sno­ću do­bio upra­vo u „Stra­da­nju Jo­van­ke Or­le­an­ke”.
Vi­zi­o­nar­ski osje­ćaj za iz­bor glum­ca svih oda­bra­nih film­skih ak­te­ra, kao i glav­na glu­mi­ca, film­ski ne­a­fir­mi­sa­na, sa upe­ča­tlji­vom glu­mom i iz­u­zet­nim iz­gle­dom do­pri­no­se sna­zi i dr­ama­tur­škoj kon­struk­ci­ji film­skih sli­ka i ci­je­loj kom­po­zi­ci­ji fil­ma. Da­kle, glav­nu žen­sku ulo­gu, od­no­sno lik Jo­van­ke Or­le­an­ke, igra Ma­ri­ja Fal­ko­ne­ti za ko­ju se ka­že da nje­na ulo­ga u ovom fil­mu pred­sta­vlja naj­bo­lje iz­vo­đe­nje jed­ne žen­ske ulo­ge ika­da u isto­ri­ji fil­ma, a pre­ma rang li­sti naj­ve­ćih sto film­skih iz­vo­đe­nja svih vre­me­na, film­skog ma­ga­zi­na Pre­mi­e­re iz 2006. go­di­ne, nje­no iz­vo­đe­nje se na­šlo na 26. mje­stu. Za­ni­mlji­vo je, da joj je ova ulo­ga bi­la pr­va i po­sled­nja na film­skom plat­nu i da je na­kon to­ga pot­pu­no ne­sta­la iz svi­je­ta fil­ma. Na­kon ove ulo­ge, vi­še se ni­ka­da ni­je po­ja­vlji­va­la na plat­nu, a po­sle uspje­ha u fil­mu, osno­va­la je sop­stve­no po­zo­ri­šte, me­đu­tim, ovim je po­te­zom do­ži­vje­la fi­nan­sij­ski po­raz. Fal­ko­ne­ti kao po­zo­ri­šna glu­mi­ca uglav­nom je tu­ma­či­la ulo­ge u ko­me­di­ja­ma i po ko­ji­ma je bi­la po­zna­ta. Dre­jer je ot­krio u bu­le­var­skoj ko­me­di­ji. Po iz­bi­ja­nju Dru­gog svjet­skog ra­ta, se­li se iz Pa­ri­za u Švaj­car­sku, a po­tom u Ar­gen­ti­nu. Glu­mi­ca je ima­la na­mje­ru da se na­kon ra­ta vra­ti glu­mi, me­đu­tim, to je od­la­ga­la, uglav­nom zbog pre­tje­ra­ne go­ja­zno­sti i pro­ble­ma sa zdra­vljem. An­to­an Ar­to – Mas­si­eu se ta­ko­đe po­ja­vlju­je u svo­joj naj­zna­čaj­ni­joj ulo­zi na ve­li­kom plat­nu, u ulo­zi sa­ža­lji­vog bra­ta Jeana Maccieya. Svi Dre­je­ro­vi fil­mo­vi na­la­zi­li su svo­je upo­ri­šte u fik­ci­ji ili u dram­skim tek­sto­vi­ma, svi osim Stra­da­nja Jo­van­ke Or­le­an­ke. On se ba­zi­ra na zva­nič­nim tran­skrip­ti­ma sa su­đe­nja Jo­van­ki Or­le­an­ki, ko­ji su zna­čaj­no skra­će­ni i sa­dr­že tek ne­ke, pro­bra­ne do­ga­đa­je. Film je sni­mljen sa­mo osam go­di­na po­što je Jo­van­ka ka­no­ni­zo­va­na u Fran­cu­skoj od­mah po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta. Ta dva do­ga­đa­ja su za­u­ze­la cen­tral­no mje­sto u Dra­je­ro­voj in­ter­pre­ta­ci­ji. Šlje­mo­vi ko­je je no­si­la bri­tan­ska oku­pa­ci­o­na voj­ska 1431. bi­li su re­pli­ka onih iz tek okon­ča­nog ra­ta, ta­ko da je pu­bli­ka te 1928. bi­la svje­dok fil­ma kao isto­rij­skog do­ku­men­tar­ca, ka­kvi su bi­li ka­sni­ji fil­mo­vi Pe­te­ra Wat­kin­sa. Sva­ka­ko tre­ba po­me­nu­ti iako u sjen­ci Ma­ri­je Fal­ko­ne­ti i ro­lu Egu­e­na Sil­ve­na, ko­ji igra bi­ro­krat­skog bi­sku­pa Ko­šo­na, ve­o­ma je za­pa­že­na i za­ni­mlji­va. U ne­kim ka­dro­vi­ma, iz­gle­da da on ne že­li da osu­di Jo­van­ku, či­ni se pri­je bi da je po­ni­zi, me­đu­tim, nje­go­va gor­dost, oho­lost i pra­vi­la po­na­ša­nja ko­ja je pri­hva­tio ne da­ju mu dru­gi iz­bor. Usko­gru­do ra­ci­o­na­lan, on ni­je spre­man za žr­tvu, od­ri­ca­nje od na­met­nu­tih pra­vi­la i na­gra­da ko­je ona do­ne­se.
(Na­sta­vi­će se)