PIŠE: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


U stva­ra­nju ovog fil­ma Karl Te­o­dor Dra­jer po­šao je od Del­ta­je­ro­vog ro­ma­na (do­ku­men­tar­ne gra­đe), u ko­me je opi­sa­no stra­da­nje Jo­van­ke Or­le­an­ke i nje­no spa­lji­va­nje po­čet­kom pet­na­e­stog vi­je­ka. Mno­go­broj­ne le­gen­de, ko­je ovu dje­voj­ku uz­di­žu do fran­cu­ske na­ci­o­nal­ne ju­na­ki­nje i sve­ti­ce, bi­le su na­ro­či­to ras­pro­stra­nje­ne dva­de­se­tih go­di­na, ka­da je ako­nač­no ka­to­lič­ka cr­kva ka­no­ni­zo­va­la ovo bla­že­no i uz­vi­še­no ljud­sko bi­će. Na­pi­sa­no je vi­še ro­ma­na, pri­re­đe­no ne­ko­li­ko po­zo­ri­šnih ver­zi­ja, a do­sta je re­di­te­lja bi­lo za­in­te­re­so­va­no za ekra­ni­za­ci­ju te neo­bič­no po­pu­lar­ne i pri­vlač­ne pri­če. Svi ti fil­mo­vi, od Me­li­je­so­vog iz 1900, pa pre­ko Ka­ze­ri­ni­je­vog i Se­sil de Mi­lo­vog, že­lje­li su što ma­što­vi­ti­je da ilu­stru­ju sa­mu le­gen­du. U tre­nut­ku ka­da je Dra­jer po­mi­šljao na svoj film, sa mno­go bu­ke je re­kla­mi­ra­no sni­ma­nje fil­ma „Ču­de­sni ži­vot Jo­van­ke Or­le­an­ke” pot­pu­no be­zna­čaj­nog re­di­te­lja Mar­ka de Ga­sti­na. Su­prot­no tra­di­ci­ji i is­ku­stvu, Dra­jer je u po­pu­lar­no­sti i tra­ja­nju ove le­gen­de na­sto­jao da sa­gle­da nje­nu ljud­sku di­men­zi­ju i ono zna­če­nje ko­je nam je či­ni ta­ko bli­skom i za­ni­mlji­vom. Otud je i od­lu­čio da ne ide za vjer­nom re­kon­struk­ci­jom pro­šlo­sti ni­ti za od­re­đi­va­njem vre­me­na da bi ta­ko ostao u do­me­nu sop­stve­nog do­ži­vlja­ja ka­ko bi na­pra­vio film u ko­me će bi­ti osnov­no iz­ra­ža­va­nje su­šti­ne te su­bjek­tiv­ne vje­re ko­ja ne­pre­kid­no zra­či iz sa­me le­gen­de. U od­no­su na ra­ni­je film­ske po­stav­ke i uop­šte tret­man le­gen­di i isto­rij­skih te­ma, ova­kav re­di­telj­ski pri­stup Kar­la Dra­je­ra pred­sta­vljao je zna­čaj­nu no­vi­nu u do­me­nu film­skog stva­ra­la­štva.
Da Jo­van­ka ne po­sje­du­je u se­bi tu ljud­sku in­di­vi­du­al­nost, osje­ća­nje slo­bo­de i sna­gu ko­jom se od­u­pi­re smr­ti – te­ško da bi mo­gla da uz­bu­di to­li­ke ge­ne­ra­ci­je i da ras­pa­I­ju­je ma­štu mno­gih lju­di. Nje­go­va re­ži­ja ni­je ni te­ži­la da u de­ko­ru i nje­nom ži­vo­tu is­tak­ne ona op­šta mje­sta, već da kroz to ot­kri­va nje­nu su­šti­nu. Dre­jer, ve­li­ki re­di­telj, umjet­nik i vi­zu­a­li­sta, ovim fil­mom po­ka­zu­je ko­li­ki je zna­čaj krup­nog pla­na ljud­skog li­ca na film­skom plat­nu. Dre­jer upra­vo ak­cen­tu­je li­ce, nje­go­ve eks­pre­si­je i re­flek­si­je u smi­slu ja­sni­jeg pri­ka­za psi­hič­kog sta­nja glav­nih ak­te­ra fil­ma, kroz nji­ho­vu vi­zu­el­nu po­ja­vu na plat­nu. Glum­ce u fil­mu mo­že­mo vi­dje­ti go­to­vo uvi­jek u krup­nom pla­nu. Ta­ko­đe, vr­lo je in­te­re­san­tan i ve­o­ma zna­ča­jan iz­bor glu­ma­ca za film. Sve ono što se do­ga­đa to­kom pu­nih osam­na­est mje­se­ci sve­de­no je u sce­na­ri­ju na sve­ga je­dan dan i dvi­je ključ­ne si­tu­a­ci­je – su­đe­nje i sa­mi čin spa­lji­va­nja. Oslo­ba­đa­ju­ći se ta­ko pre­tje­ra­ne na­ra­ci­je Dra­jer je do­šao do ubje­đe­nja da je Jo­van­ku mo­gu­će ob­ja­sni­ti i de­fi­ni­sa­ti sa­mo kroz iz­raz u ko­me se re­flek­tu­ju nje­ne di­le­me, isti­ne i pre­va­zi­la­že­nja fi­zič­kog stra­ha od tor­tu­re ka svi­je­sti o smi­slu sop­stve­nog po­sto­ja­nja. Ka­me­ra se ta­ko pri­bli­ža­va pot­pu­no nje­nom li­cu i na­sto­ji da za­bi­lje­ži i naj­sup­til­ni­ju re­ak­ci­ju. Iz­bor ove glu­mi­ce ni­je bio slu­ča­jan – Dra­jer je tra­žio lik ko­ji će bi­ti u sta­nju da bez šmin­ke, spolj­nih ge­sto­va, de­ko­ra i rad­nje ne­po­sred­no iz­ra­zi svo­ju su­šti­nu. Uz to, on je bio ubi­je­đen da je li­ce mo­gu­će iz­jed­na­či­ti sa poj­mom isti­ne, ka­ko bi­smo mo­gli da ne­pre­kid­no ot­kri­va­mo šta se na­la­zi iza nje­ga i ta­ko pro­dre­mo ne sa­mo u osje­ća­nja već i sa­mu pod­svi­jest. Jo­van­ka ni­je po­jam ko­ji na po­čet­ku tre­ba da de­fi­ni­še­mo ili bar upo­zna­mo. Na­ša pred­sta­va o nje­noj in­di­vi­du­al­no­sti, du­bi­ni tra­ge­di­je i sa­mom do­ži­vlja­ju tre­ba da se upot­pu­nju­je iz ka­dra u ka­dar, ta­ko da je dra­ma­tur­ški cio film ne­pre­kid­no ot­kri­va­nje i objek­ti­vi­zi­ra­nje ove lič­ne tra­ge­di­je. Ti­me je una­pri­jed i od­re­đen ka­rak­ter fil­ma i na­gla­še­no da sav po­stu­pak mo­ra bi­ti u osno­vi do­ku­men­ta­ri­stič­ki. Oda­bra­na je za to vri­je­me naj­o­sje­tlji­vi­ja pan­hro­mat­ska film­ska tra­ka, od­ba­če­na ma­ska i pe­ri­ka i osi­gu­ran pot­pu­no slo­bo­dan i ne­po­sre­dan kon­takt sa sva­kom fi­zi­o­no­mi­jom ko­ja se po­ja­vlju­je u fil­mu.
Sve je u zna­ku cr­nih i bi­je­lih. Lič­no­sti su ve­o­ma pa­žlji­vo oda­bra­ne, ali ne sa­mo za­to da bi bi­le u me­đu­sob­nom kon­tra­stu već da bi se do­bi­la što ši­ra iz­ra­žaj­na ska­la iz sce­ne u sce­nu. (Na­sta­vi­će se)