PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Lov je na­sle­đe­na na­vi­ka i strast. Lo­vac će na­pu­sti­ti naj­hit­ni­ji po­sao („osta­vi­će guv­no u vr­ša­ju”) kad ču­je da ke­ro­vi kev­ću i is­tr­ča­će s pu­škom ili bez nje pred njih. On se u tom tre­nut­ku za­ne­se i osta­vi do­ta­da­šnji po­sao, pa po­đe za zve­ri­njem ona­ko ka­ko se za­te­kao, če­sto i bez obu­će i u odi­je­lu ko­je je ne­do­volj­no za du­ži put. Lo­vac pre­đe za krat­ko vri­je­me ne­vje­ro­vat­no ve­li­ki, a po­red to­ga ve­o­ma ne­po­de­san pro­stor, da se i on sam ču­di ka­ko je do­spio u pla­ni­nu, na ne­ko ne­pri­stu­pač­no mje­sto. On pre­ska­če pre­ko kla­da i sti­je­na, tr­či niz naj­du­blje po­to­ke, ili se pop­ne uz ve­o­ma str­me stra­ne. Zi­mi u za­no­su pre­ga­zi po ne­ko­li­ko pu­ta, za krat­ko vri­je­me, ri­je­ke i po­to­ke ko­ji se mr­znu. U di­vljem tr­ku po­ci­je­pa odi­je­lo, po­de­re obu­ću i stra­ho­vi­to se umo­ri. Sve to ra­di u ne­kom lu­dom za­no­su i po­le­tu, da bi di­vljač ulo­vio, ne mi­sle­ći na ko­rist.
Ali je u oko­li­ni Ko­la­ši­na u stva­ri ma­li broj lju­di ko­ji se ba­ve lo­vom. U na­ro­du se lov ne ci­je­ni kao za­ni­ma­nje, iako je znak go­spo­dar­stva i do­no­si ne­ke ko­ri­sti, ne­go se na­pro­tiv kao bes­po­sli­če­nje, a lju­di ko­ji se ba­ve lo­vom za ne­rad­ni­ke.
Kad se lo­vi
Na sve vr­ste ži­vo­ti­nja ide se u lov iz­ju­tra ra­no, ta­ko da lo­vac pri­je zo­re do­đe na mje­sto gdje se na­da lo­vu, po­što se zve­ri­nje kre­će za pa­šom ili tra­ži no­vo sklo­ni­šte čim se zo­ra po­ja­vi. Lo­vac se sta­ra da im uđe u trag, a to je naj­lak­še kad ih za­te­če na spa­va­nju ili kad se poč­nu kre­ta­ti. Osim to­ga lo­vac mo­ra po­ra­ni­ti pij­re ne­go iz­gri­je sun­ce, da ono ne uni­šti tra­go­ve zve­ri­nju. Lo­vac tre­ba da usta­ne pri­je ne­go što se pro­bu­di se­lo, jer kad pa­sti­ri pu­ste sto­ku, ona po­ga­zi tra­go­ve i po­pla­ši zve­ri­nje. Po­volj­no vri­je­me za lov je zna­čaj­no, pa se pre­ma nje­mu lo­vac i upra­vlja. Ako pred zo­ru pad­ne ti­ha ki­ša, ke­ro­vi naj­bo­lje go­ne po tra­gu. Ako pad­ne sni­jeg po­sli­je po­la no­ći i pred zo­ru, u lov se ne ide, jer je pre­kri­ven trag one di­vlja­či, ko­ja se pred zo­ru kre­će. Od ve­li­kog je zna­ča­ja za lov­ca san. Ako lo­vac rđa­vo sa­nja ne ide u lov, a ako do­bro sa­nja po­đe u lov iako ni­je mi­slio da ide.
Ze­če­vi se lo­ve i no­ću
Ze­če­vi se lo­ve u sva­ko do­ba go­di­ne, jer za­to po­sto­je po­volj­ne po­god­be, ali naj­vi­še s pro­lje­ća i je­se­ni, po­gla­vi­to iz­ju­tra i pred­ve­če. Ze­če­vi se lo­ve i no­ću u li­va­da­ma kad ima mla­de tra­ve i pre­ko zi­me na ozi­mim ži­ta­ma. Njih ke­ro­vi naj­lak­še ot­kri­ju po tra­gu ko­ji osta­vlja­ju u pro­lje­će, u lje­to i u ra­noj je­se­ni na ro­si, u dru­goj po­lo­vi­ni je­se­ni obič­no na sla­ni, a zi­mi na mla­dom sni­je­gu, na sni­je­gu što se stvrd­ne („na po­vr­ši­ci”) i na no­vom sni­je­gu ko­ji pad­ne pre­ko sta­rog stvrd­nu­tog sni­je­ga. Ali ako je jak mraz, bi­lo da je sla­na ili sni­jeg, ke­ro­vi ne mo­gu da go­ne ze­ca po tra­gu, jer im se njuh za­mr­zne. U pro­lje­će se ze­če­vi lo­ve u mla­dim ži­ti­ma, li­va­da­ma i voć­nja­ci­ma. Po­sli­je ki­še i hlad­nih, snje­go­vi­tih da­na zec se kre­će da tra­ži hra­nu, pa se u svim tim slu­ča­je­vi­ma lo­vi, a na­ro­či­to oko ži­ta na če­ka­li­cu (mje­sto gdje lo­vac zna da će do­ći). Kad ke­ro­vi po­kre­nu ze­ca iz­ju­tra ra­no go­ne ga po svje­žem tra­gu pre­ko ci­je­log da­na u ma ko­je do­ba go­di­ne.
Li­si­ce se lo­ve zi­mi po sni­je­gu, obič­no ra­no iz­ju­tra, a po po­tre­bi se go­ne pre­ko ci­je­log da­na. One se po­ja­vlju­ju u sva go­di­šta do­ba pred­ve­če i iz­ju­tra ra­no, pa se u to vri­je­me i lo­ve. Ima pu­no slu­ča­je­va da lov­ci če­ka­ju i lo­ve li­si­ce no­ću, kad je mje­se­či­na ili ve­dri­na, ali naj­vi­še zi­mi. Li­si­ce se naj­ra­di­je kre­ću i lo­ve kad je mraz, su­ho vri­je­me, ve­dri­na i mje­seč­na noć. Zi­mi se lo­ve i kad su sun­ča­ni da­ni, jer iz­la­ze da se sun­ča­ju i da tra­že hra­nu.
Ku­ne se lo­ve obič­no iz­ju­tra ra­no, i to is­klju­či­vo zi­mi, po­što se mo­gu je­di­no na­ći po tra­gu na vr­lo tan­kom i me­ka­nom slo­ju sni­je­ga, ko­ji sa­mo po­kri­je ze­mlju, ili na stvrd­nu­tom sni­je­gu. Kad pad­ne pr­vi sni­jeg naj­lak­še se lo­ve, jer im ta­da „ze­bu” no­ge, pa ne mo­gu da­le­ko da idu.
(Na­sta­vi­će se)