PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ


Na svu di­vljač se ide u lov obič­no po­je­di­nač­no, a re­đe dva do tri lov­ca u dru­štvu. U lov se ide i „kum­pa­ni­jom”, 10-15 dru­ga. Kum­pa­ni­ju pred­vo­di sta­ri i is­ku­sni lo­vac. On je naj­bo­lji po­zna­va­lac te­re­na, a zna iz is­ku­stva gdje će ko­ja zver­ka iz­i­ći. Lov­ci ne lo­ve pod­jed­na­kom vje­šti­nom, za­to ih vo­đa dru­ži­ne ras­po­re­di ta­ko da sva­ki če­ka onu di­vljač ko­ju će naj­bo­lje ubi­ti. Dok naj­bo­lji lov­ci če­ka­ju na od­re­đe­nim mje­sti­ma, do­tle osta­li po­đu, pre­ma vo­đi­nu ras­po­re­du, sa ke­ro­vi­ma da „aj­ka­ju”. Po­red to­ga što ke­ro­vi kev­ću i la­ju, haj­ka­či is­pa­le po pu­šku, lu­pa­ju dr­ve­tom o dr­vo, zvi­žde i gla­sno vi­ču.
Haj­ka se pri­re­đu­je obič­no u iz­vor­nom di­je­lu ri­je­ke („ras­to­ke”), ili u pro­stra­nim šu­mo­vi­tim stra­na­ma, iz­di­je­lje­nim po­to­ci­ma i ja­ru­ga­ma u ma­nje cje­li­ne. Haj­ka­či idu uz ri­je­ku i nje­ne pri­to­ke ili od pod­nož­ja stra­na ka vr­hu, a u jed­nom i dru­gom slu­ča­ju aj­ka­ju dru­gi sa li­je­va i de­sna, te okre­ću zvje­ri­nje ka sre­di­ni, od­no­sno u prav­du lo­va­ca. Lov­ci če­ka­ju na pre­vo­ji­ma, ko­sa­ma, bre­žulj­ci­ma, pro­plan­ci­ma, pu­te­vi­ma i u vr­hu ri­ječ­nih do­li­na i po­to­ka.
Haj­ka se pri­re­đu­je i kad se na­mno­že vu­ko­vi, me­dvje­di, di­vlje svi­nje i dru­ge šte­to­či­ne. Haj­ka se kao i u pr­vom slu­ča­ju, sa­mo je haj­ka mno­go ve­ća i iz­vo­di se od se­la ili ka­tu­na do da­le­ko u pla­ni­nu sa stra­ho­vi­tom lup­nja­vom i vi­kom. U ovim se pri­li­ka­ma no­se da­ske u ko­je se uda­ra šta­po­vi­ma, te se pro­iz­vo­di zvuk jak kao pu­canj pu­ške; po­red lo­vač­kih vo­de se i sto­čar­ski psi, pa čak i že­ne uče­stvu­ju. Lov­ci če­ka­ju ta­mo gdje mi­sle da će iz­i­ći zve­ri­nje. Po­ne­kad su vu­ko­vi kla­li ci­je­la sta­da ova­ca, a di­vlje svi­nje su pu­sto­ši­le nji­ve sa svi­ma usje­vi­ma. Me­dvje­di su ra­ni­je ta­ko­đe uta­ma­nji­va­li sto­ku, vo­će, pče­le i ži­to, a da­nas su do­sta ri­jet­ki. Sva­ke se go­di­ne ov­dje on­dje pri­re­đu­ju haj­ke na vu­ko­ve. U se­li­ma iz­me­đu Bi­je­log Po­lja i Ko­la­ši­na pri­re­đi­va­ne su od 1914–1923j go­di­ne vi­še pu­ta haj­ke na di­vlje svi­nje, dok ni­su go­to­vo uta­ma­nje­ne.
U lov idu obič­no lju­di sta­ri 20 do 50 go­di­na, a pra­vi lov­ci za sve vri­je­me dok su spo­sob­ni za lov. Ne mo­že sva­ki čo­vjek bi­ti lo­vac, jer za­to tre­ba ima­ti vje­šti­ne, iz­dr­žlji­vo­sti i oso­bi­te lju­ba­vi. Osim to­ga, lo­vac mo­ra bi­ti vješt da ru­ku­je i ga­đa oruž­jem. U „je­dan tren oka” lo­vac ski­ne pu­šku s ra­me­na, na­ni­ša­ni i pu­ca, jer če­sto pu­ta zve­ri­nje is­pad­ne ta­mo gdje se on ni­je na­dao. Do­bar lo­vac ubi­je ze­ca ili sr­nu obič­no kad su u naj­ve­ćem tr­ku pred ke­ro­vi­ma, pa i sam tr­či i ga­đa. Pra­vi lo­vac upo­zna se oso­bi­ne di­vljih ži­vo­ti­nja: kud se ko­ja kre­će, ka­kvim pu­te­vi­ma, gdje naj­ra­di­je tra­ži hra­nu i vo­du i u ko­je do­ba da­na, gdje i ka­kva sklo­ni­šta tra­ži itd.
Iz raz­go­vo­ra s lov­ci­ma do­znao sam, a sam sam se uvje­rio, da oni u voj­sci po ko­man­di vr­lo sla­bo po­ga­đa­ju me­tu, a kad ga­đa­ju slo­bod­no, ona­ko ka­ko su na­u­či­li, uvi­jek po­go­de. Lo­vac ga­đa sa oso­bi­tom br­zi­nom i ne mo­že da če­ka ko­man­du.
Vje­ru­je se da su ne­ki lov­ci „zdu­va­či” i da zna­ju vi­še od osta­lih lju­di, po­što su stal­no sa zve­ri­njem, a da­nju i no­ću idu po šu­ma­ma i pla­ni­na­ma. Po ka­zi­va­nju lo­va­ca, a i po vje­ro­va­nju ko­je u na­ro­du po­sto­ji, pred lov­ce iz­la­ze raz­ne utva­ri (pri­vi­đe­nja), kao ko­nja­nik sa ze­le­nim ko­njem i dje­voj­ka sa du­gom ko­som i bi­je­lom ha­lji­nom. U na­ro­du se pri­ča, da se kat­kad pred lov­ca obre­te ne­ko od nje­go­vih naj­mi­li­jih (brat, se­stra, po­bra­tim, do­bar pri­ja­telj itd), pa on po­te­že oruž­je i na njih. Po­ne­kad se, ka­žu, po­ja­vi i čo­vjek s oruž­jem u na­mje­ri da ubi­je lov­ca, i kad on poč­ne da se bra­ni, pu­ška ne­će da mu upa­li ili ne mo­že nož da iz­va­di iz ko­ri­ca. Pri­ča se da mno­ga pri­vi­đe­nja lo­vac uda­ra no­žem ili pu­ca iz pu­ške na njih, a ona se ne po­mi­ču s mje­sta za ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka. Lov­ci pri­ča­ju da im se da­nas naj­če­šće pri­vi­đa ra­zno zve­ri­nje i da im na isti na­čin kao u iz­lo­že­nim pri­mje­ri­ma ne­će pu­ška da pu­ca ni­ti met­ko­vi da pa­le, ili da če­sto po­go­de zve­ri­nje a ono osta­je ne­po­mič­no. Ta­ko se pri­ča za jed­nog sta­rog, po­zna­tog lov­ca, ko­ji je bio do sko­ro živ, ka­ko je po­šao u lov iz Ri­je­ke Mu­šo­vi­ća pre­ma ka­tu­nu Vra­nja­ku i ostao dva da­na bez hra­ne u pla­ni­ni. Jed­ne no­ći je na­i­šao na pro­pla­nak Palj­ko­vi­cu (kod ka­tu­na Po­to­ci) i vi­dio na nje­mu 15 do 20 di­vo­ko­za a me­đu nji­ma krup­nog jar­ca sa ve­li­kim ro­go­vi­ma. On se ob­ra­du­je, po­teg­ne pu­šku na di­vo­ko­ze, ali čim je po­čeo da pu­ca, ja­rac se us­pra­vi i po­đe pra­vo k nje­mu. Ga­đao je i jar­ca ne­ko­li­ko pu­ta, ali mu se on sve vi­še pri­bli­ža­vao. Ta­da se one­svi­je­stio i ni­šta ni­je znao šta se s njim do­ga­đa­lo, kao ni ka­ko je do­spio u ka­tun Sla­đe­vac, u stan ne­kog od svo­jih pri­ja­te­lja. Ja­ko je iz­ne­mo­gao i osla­bio, pa se tek po­sli­je dva da­na osvi­je­stio i po­vra­tio. Slič­nih pri­mje­ra mo­glo bi se na­ve­sti pu­no. U na­ro­du se mi­sli da lov­ce mu­če, a u isto vri­je­me i po­ma­žu ra­zni du­ho­vi i bi­ća: vi­le, vje­šti­ce i „pro­kle­ti”. Na­ro­či­to se mno­go pri­ča ka­ko se lov­ci bo­re i sre­ću s đa­vo­li­ma. Da bi se spa­sao đa­vo­la, kad mu se pri­vi­di, lo­vac re­če: „Vuk moj drug i oro kr­staš”. Za­to ne­ki lov­ci i haj­du­ci ni­su ubi­ja­li vu­ko­ve ni on­da kad su mo­gli, po­što ih sma­tra­ju kao dru­go­ve. Ne­ki lov­ci ka­žu da je naj­bo­lje kad im se ne­što pri­vi­di da se pre­kr­ste i da ka­žu: „Crn ti trn pod rep! Ti­pa­te ma­te i ana­ma­te bi­lo!” Đa­vo­la tre­ba, ka­žu, ga­đa­ti sa­mo je­dan­put (pu­škom, ka­me­nom ili ma čim), pa ako ga po­go­di od je­dan­put on se pre­tvo­ri u cr­nu mač­ku i po­bjeg­ne, a ako ga ne po­go­di pr­vi put, ne smi­je se po­ku­ša­ti dru­gi put, jer on­da đa­vo ra­di sa čo­vje­kom šta ho­će, a če­sto mu i pa­met uzme. Vje­ru­je se da lov­ci mo­ra­ju rđa­vo za­vr­ši­ti: umri­je­ti na pre­čac, obo­lje­ti od ne­ke te­ške bo­le­sti i slič­no. Na­rod ka­že: „Njih lo­mi go­ra i tra­va i Bog zna šta sve oni zna­du”.
(Na­sta­vi­će se)