PRI­RE­DIO: ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ

Da­nas je lov ne sa­mo znat­no sla­bi­ji od ra­ni­jeg, ne­go je sve­den na naj­ma­nju mje­ru. Opao je iz ovih raz­lo­ga: 1) ge­o­graf­ske po­god­be ni­su po­volj­ne kao ra­ni­je; 2) lju­di se ba­ve ko­ri­sni­jim po­slo­vi­ma i 3) za­dru­ge su ino­ko­sne (mu­škar­ci se ško­lu­ju i idu u slu­žbu, dru­gi se odje­lju­ju i za­sni­va­ju no­vu po­ro­di­cu ili se ot­se­lja­va­ju u dru­gi kraj), pa rad­ne sna­ge ima sa­mo to­li­ko, da se s te­škom mu­kom svr­ša­va­ju ze­mljo­rad­nič­ki i sto­čar­ski ra­do­vi.
Ima lju­di ko­ji se ba­ve vi­še lo­vom ne­go dru­gim ra­dom. To su oni ko­ji svo­je ima­nje ola­ko ra­de ili su čla­no­vi za­dru­ge, pa ne vo­de mno­go ra­ču­na o ima­nju. Ra­ni­je su gla­va­ri ma­hom bi­li do­bri lov­ci, ili su išli u lov zbog to­ga što je to bio kao ne­ki znak ot­me­no­sti. Pri­rod­no je da su se gla­va­ri oda­va­li lo­vu, jer su lak­še do­la­zi­li do oruž­ja, a mo­gli su dr­ža­ti i ke­ro­ve, ko­ji su slu­ži­li sa­mo za lov, po­što su bi­li imuć­ni­ji od osta­lih se­lja­ka. Osim to­ga oni su se ma­lo ba­vi­li polj­skim po­slo­vi­ma, po­što su nji­ho­va ima­nja ob­ra­đi­va­li do­ma­ći: mo­be­ni­ci ili pla­će­ni rad­ni­ci. Gla­va­ri su svo­jim po­lo­ža­jem pri­mo­ra­va­ni da na­pu­šta­ju sva­ki­da­šnje polj­ske ra­do­ve i da idu po se­li­ma, da su­de i na­ga­đa­ju par­ni­ča­re, ili da taj po­sao svr­še kod svo­jih ku­ća, po­što je ku­ća sva­kog gla­va­ra, pa i naj­ni­žeg, sma­tra­na kao op­šta. Kao što se vi­di, oni su se sti­ca­jem pri­li­ka na­vi­kli na dru­go za­ni­ma­nje. Osim gla­va­ra lo­vi­li su i mno­gi se­lja­ci, ko­ji su bi­li bo­lji i iz­dr­žlji­vi­ji od njih, jer gla­var ne­će i ne mo­že da se mu­či i za­ma­ra to­li­ko ko­li­ko obi­čan se­ljak.
Po­ne­ki se lju­di naj­ra­di­je ba­ve lo­vom. Oni ve­o­ma ma­lo ra­de kod ku­će, a svo­je ima­nje če­sto sa­svim za­pu­ste ili osta­ju na onom što su na­sli­je­di­li. Ta­kvi lov­ci idu od mje­sta do mje­sta, od ra­ne zo­re do du­bo­ko u noć, go­ne­ći di­vljač. Na mje­stu gdje ih za­te­če noć tra­že pre­no­ći­šte u obli­žnjim ku­ća­ma, a ako ne­ma ku­će skla­nja­ju se u pe­ći­ne ili na­pu­šte­ne sto­čar­ske sta­no­ve. Tu lo­že va­tru, gri­ju se i če­ka­ju zo­ru da na­sta­ve lov. Kad iz­gu­be trag di­vlja­či, če­sto se za­dr­že kod po­zna­ni­ka, da­le­ko od svo­je ku­će, tra­že­ći nov lov ili se vra­ća­ju ku­ći. Če­sto se ta­ko na­đu dva, a naj­vi­še tri lov­ca i za­jed­nič­ki lo­ve. Ovo je ona po­zna­ta vr­sta lo­va­ca, ko­ji pro­no­se raz­ne gla­so­ve i mno­go pri­ča­ju ne sa­mo o lo­vač­kim vje­šti­na­ma, ne­go o sve­mu i sva­če­mu. Po tri da­na ima­li bi šta da pri­ča­ju, a da se ne po­mak­nu s mje­sta. Nji­ho­va su pri­ča­nja kat­kad za­ni­mlji­va, a če­sto i fan­ta­stič­na. Na­ve­šće­mo dvi­je pri­če kao pri­mjer.
U Rov­ci­ma se pri­ča za ne­kog lov­ca da je no­ću u pe­ći­ni na­i­šao na ne­ko­li­ko lju­di gdje se­de oko ve­li­ke va­tre. Po­što su ga po­zva­li pri­đe im i sjed­ne po­red njih. Je­dan od ne­po­zna­tih „zvi­zne” i u tom do­tr­či di­vo­ko­za ko­ju uhva­te i ode­ru. Ko­žu osta­ve ne­tak­nu­tu, a me­so zgo­to­ve i po­je­du. Da­li su i lov­cu da je­de i re­kli mu: „Je­di me­so, a ko­sti osta­vi”. Po­što su me­so po­je­li ko­sti sta­ve po­red ko­že, pa je­dan opet „zvi­zne” a di­vo­ko­za oži­vi i po­bjeg­ne. Po­la­ze­ći ku­ći lo­vac us­put sret­ne di­vo­ko­zu, ubi­je je i de­ru­ći je pri­mi­je­ti da je to ona ista od ko­je je ra­ni­je jeo, jer su ko­sti bi­le po­če­le tek da sra­sta­ju (po pri­ča­nju pok. Mi­lin­ka Vla­ho­vi­ća, pot­pu­kov­ni­ka). Dru­gi je­dan lo­vac, vra­ća­ju­ći se ku­ći oko po­la no­ći, na­i­đe u pe­ći­ni na ne­ko­li­ko lju­di gdje sje­de i gri­ju se. Mi­sle­ći da su lov­ci, svra­ti kod njih. Kad je sjeo vi­dio je da su to đa­vo­li, jer su im pr­sti od no­gu okre­nu­ti na­zad, a pe­te na­pred. Upla­šio se, ali mu oni rek­nu: „Ne boj se ni­šta, ti lov­ci a mi lov­ci, vje­ra ti je od nas. Daj vje­ru i ti na­ma da se ne­ćeš pre­kr­sti­ti dok si s na­ma”. On im da­de „vje­ru da se ne­će pre­kr­sti­ti i da ne­će spo­me­nu­ti krst dok je sa nji­ma. (Ako bi se pre­kr­stio đa­vo­li bi od­mah po­bje­gli, ali bi mu se po­sle osve­ti­li). Ta­da nji­hov sta­re­ši­na, ko­ji je bio naj­ve­ći i imao je­dan ve­li­ki kriv zub, za­po­vi­je­di jed­nom od njih da ode u Sre­te­šku Go­ru i do­ne­se ko­zu iz to­ra ono­ga se­lja­ka, či­ja je čo­ba­ni­ca to­ga da­na vra­ća­ju­ći ko­ze re­kla: „Đa­vo­lu te pre­da­jem za ve­če­ru”, a ni­je ni ona ni ko dru­gi ka­zao: „Ka­mi mu u zu­be”. Đa­vo, ko­me je na­re­đe­no, ode i do­ne­se ko­zu za tren oka. Dru­gi đa­vo je do­nio ko­tao iz one ku­će u Bo­gu­to­vu Do­lu, u ko­joj je muž re­kao že­ni kad ga je pra­la: „Đa­vo­lu ga cr­nom pre­da­jem, ra­di ne­što dru­go”, a ni­je ni­ko re­kao: ,,Ka­mi mu u zu­be”. Tre­ćem je na­re­dio da do­ne­se so­li, če­tvr­tom hlje­ba, i to sve iz onih ku­ća u ko­ji­ma ni­su re­kli. „Ka­mi mu u zu­be”, na­me­nju­ju­ći te stva­ri đa­vo­lu. Ta­ko su do­bi­li sve što im je tre­ba­lo za ve­če­ru, ko­ju poč­nu spre­ma­ti. Je­dan ode­re ko­zu „na mje­ši­nu”, pr­sti­ma, bez no­ža, i ne za­ko­lje je, a osta­li spre­me dru­go što je tre­ba­lo. Kad je me­so bi­lo go­to­vo, ra­sta­vi­li su ga na zglo­bo­ve, sva­ki dio za se­be, ne do­hva­ta­ju­ći ga no­žem. Kad su po­sta­vi­li da ve­če­ra­ju, re­ki su lov­cu: „Ski­daj me­so pr­sti­ma s ko­sti, a ko­sti ne pri­no­se zu­bi­ma”. On je po­čeo da je­de zad­nju no­gu od ko­ze, pa se pre­va­ri te gri­zne od nje zu­bi­ma i na­gri­ze kost. Kad su me­so po­je­li, ko­sti su sku­pi­li i sta­vi­li u „mje­ši­ni”, pa je sta­re­ši­na uda­rio šta­pi­ćem po mje­ši­ni i re­kao da vra­te ko­zu. Ko­za je od­mah oži­vje­la i vra­će­na oda­kle je uze­ta, ali je „ra­ma­la” u zad­nju no­gu, ko­ju je lo­vac do­hva­tio zu­bi­ma i za­gri­zao. Vra­ti­li su i sve dru­go što su od ko­ga uze­li. Kad su za­pje­va­li pr­vi „ko­ko­ti”, đa­vo­li su se iz­gu­bi­li, kao da ih ni­je ni bi­lo, a ne­sta­lo je og­nji­šta i va­tre, kao da tu ni­je ni­ko bio (po pri­ča­nju B. Vla­ho­vi­ća, ko­ji je slu­šao od oca Ra­do­ja, iz Ro­va­ca, sta­rog pre­ko 90 go­di­na).
Po­red po­me­nu­tih lo­va­ca ima da­nas i ta­kvih ko­ji lo­ve sa­mo iz ma­te­ri­jal­nih raz­lo­ga. Nji­hov se lov svo­di na hva­ta­nje li­si­ca i ku­na. To su obič­no si­ro­ma­šni lju­di, ko­ji se oda­ju lo­vu da bi od nje­ga ima­li ko­ri­sti. Oni pre­ko zi­me uhva­te vi­še ku­na i li­si­ca, ko­je im do­ne­su za nji­ho­ve pri­li­ke do­sta do­bar pri­hod.(Na­sta­vi­će se)