PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Lje­ti je kne­že­vić Pe­tar imao ča­so­ve gim­na­sti­ke, pli­va­nja i ja­ha­nja po je­dan čas dnev­no, a sva­ko ve­če oba­ve­zan „špa­cir”, na spa­va­nje je išao iz­me­đu 22 i 23.30 ča­so­va. Od­mor je imao sa­mo ne­dje­ljom i pra­zni­kom. To je bio pro­gram ko­ji je pri­pre­mio Pod­hor­ski, hva­lio Ni­ko­la­je­vić, a odo­brio knez Alek­san­dar. Plan Pod­hor­skog bio je mje­ša­vi­na op­šteg obra­zo­va­nja sa po­treb­nim fi­zič­kim ja­ča­njem. U nje­mu ni­je bi­lo pred­me­ta ko­ji bi kne­že­vi­ću pru­ži­li ne­ka spe­ci­fič­na zna­nja, voj­nič­ka ili dr­žav­nič­ka. Osim to­ga, kne­že­vić Pe­tar je pri­su­stvo­vao po­vre­me­nim jav­nim sku­po­vi­ma na ko­je je od­la­zi­la nje­go­va po­ro­di­ca. Ta­ko je 8/20. apri­la 1858. go­di­ne na ba­lu kod „Srp­ske kru­ne” kne­že­vić Pe­tar sta­jao uz mi­tro­po­li­ta. „Kne­že­vić Pe­tar ni­šta u usta met­nu­ti ni­je htio, po­red sve­ga što mu je mi­tro­po­lit nu­dio”, pi­sao je Je­vrem Gru­jić. Kad je to vi­dio Vu­čić-Pe­ri­šić, re­kao je da mu je knez Alek­san­dar za­bra­nio da je­de. S dru­ge stra­ne, nje­gov brat An­dre­ja stal­no je jeo sa dru­ge stra­ne sto­la.
Ni­je mo­gu­će utvr­di­ti kad i za­što je do­ni­je­ta od­lu­ka o pro­du­že­nju ško­lo­va­nja dva kne­že­vi­ća u ino­stran­stvu. Kne­že­vić Pe­tar je za­vr­šio če­tvr­ti raz­red gim­na­zi­je i bi­lo je nor­mal­no oče­ki­va­ti da svo­je da­lje obra­zo­va­nje na­sta­vi ne­gdje u Evro­pi. Do ko­je mje­re su po­li­tič­ke pri­li­ke u Sr­bi­ji pod­sta­kle ta­kvu od­lu­ku kne­že­vu ta­ko­đe se ne mo­že sa si­gur­no­šću od­re­di­ti. Sva­ka­ko, vla­da­vi­na kne­za Alek­san­dra bli­ži­la se kra­ju, pa se taj raz­log ne mo­že pot­pu­no za­ne­ma­ri­ti. Stra­nja­ko­vić na­vo­di da ga je otac po­sli­je za­vr­še­nog če­tvr­tog raz­re­da i na­pu­nje­nih če­tr­na­est go­di­na po­slao u Švaj­car­sku da pro­du­ži ško­lo­va­nje. Je­vrem Gru­jić pi­še da „dva sta­ri­ja Kne­že­va si­na Pe­tar i An­dri­ja odo­še lje­tos na na­u­ke u Švaj­car­sku”, a Đor­đe Si­mić ka­že da je knez Alek­san­dar oba si­na „is­pra­tio sa Pod­hor­skim u Že­ne­vu da se u jed­nom in­sti­tu­tu u oko­li­ni Že­ne­ve da­lje obra­zu­ju”. Sa­vre­me­ni­ci oče­vid­no ni­je­su vi­dje­li u od­lu­ci kne­za Alek­san­dra da po­ša­lje svo­je si­no­ve na ško­lo­va­nje u Švaj­car­sku ni­šta neo­bič­no. To se sma­tra­lo nor­mal­nim za čla­no­ve kne­žev­ske po­ro­di­ce. Uosta­lom, dje­ca ugled­nih i bo­ga­tih Sr­ba od­la­zi­li su na ško­lo­va­nje u ino­stran­stvo.
Kne­že­vi­ći Pe­tar i An­dre­ja, za­jed­no sa Pod­hor­skim, kre­nu­li su iz Be­o­gra­da sre­di­nom sep­tem­bra 1858. go­di­ne. Nji­ho­va se­stra Je­le­na pi­sa­la je se­stri Po­lek­si­ji iz Be­ča da je sa­zna­la od Ko­ste Cu­ki­ća, srp­skog di­plo­ma­te, da će „Pe­ra i An­dra do­ći u Beč, a oda­tle u Švaj­car­sku ili En­gle­sku”. Na pu­tu za Že­ne­vu dje­cu je pra­tio Jo­van Ma­ri­no­vić, is­tak­nu­ti srp­ski po­li­ti­čar i bli­ski sa­rad­nik Ili­je Ga­ra­ša­ni­na. On je oba­vi­je­stio kne­za Alek­san­dra da su pri­spje­li u Že­ne­vu 27. sep­tem­bra i da su se dje­ca, za­jed­no sa Pod­hor­skim, smje­sti­li u in­sti­tu­tu Oli­vi­je Ve­nel, na ivi­ci gra­da.
Do­la­skom u Že­ne­vu za­vr­šio se pr­vi, kra­ći i sreć­ni­ji, pe­ri­od Pe­tro­vog ži­vo­ta. Po­li­tič­ka zbi­va­nja u Sr­bi­ji i ško­lo­va­nje u Švaj­car­skoj i Fran­cu­skoj du­go su ga odva­ja­li od ze­mlje. U to­ku Pe­tro­vog ži­vlje­nja u Sr­bi­ji nje­go­vo obra­zo­va­nje se ni­je bit­ni­je raz­li­ko­va­lo od onog ko­je su sti­ca­la dje­ca ugled­ni­jih gra­đa­na. Išao je sa nji­ma u ško­lu, dru­žio se sa nji­ma i upo­zna­vao sa obič­nim lju­di­ma. U že­lji da mu se usa­di na­klo­nost pre­ma de­mo­krat­skoj i ustav­noj vla­da­vi­ni, od­re­đen mu je vas­pi­tač iz Švaj­car­ske, u ko­joj je na­sta­vio ško­lo­va­nje. U to­ku na­red­nih go­di­na to se iz­mi­je­ni­lo. Uski vi­di­ci ko­ji su ogra­ni­ča­va­li sr­bi­jan­sku sre­di­nu po­ste­pe­no su ustu­pi­li mje­sto evrop­skim, ko­smo­po­lit­skim.
U tre­nut­ku kad su kne­že­vi­ći Pe­tar i An­dre­ja na­pu­sti­li Be­o­grad, po­la­ze­ći na ško­lo­va­nje u Švaj­car­sku, nad bu­duć­no­šću kne­za Alek­san­dra i Ka­ra­đor­đe­vi­ća nad­vi­ja­li su se cr­ni obla­ci. Nji­hov otac je, sva­ka­ko, osje­ćao opa­snost ko­ja se ne­u­mo­lji­vo pri­bli­ža­va­la. Zbog to­ga se mo­že sma­tra­ti da je iz­bor Pod­hor­skog za dje­či­jeg vas­pi­ta­ča bio iz­u­zet­no sre­ćan. Ro­di­te­lji su se oslo­bo­di­li bri­ge za dje­cu u te­škom tre­nut­ku, a ona su, opet, mo­gla da ne­sme­ta­no na­sta­ve svo­je ško­lo­va­nje u mi­ru i pri­pre­ma­ju se za bu­du­ći, kraj­nje ne­iz­vje­sni ži­vot po­li­tič­kih iz­bje­gli­ca. U jed­nom pi­smu nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma Pod­hor­ski je to ova­ko ob­ja­snio: „Da­le­ko od po­li­tič­kih za­ple­ta i lič­nih ilu­zi­ja, sklo­njen od po­tre­sa, mo­gu se sav po­sve­ti­ti mo­jim na­da­ma, tj. mo­jim uče­ni­ci­ma”. Za­i­sta, knez Alek­san­dar se br­zo na­šao pred ner­je­ši­vim te­ško­ća­ma. U po­sled­njim go­di­na­ma svo­je vla­da­vi­ne su­o­ča­vao se sve če­šće sa mno­gim kri­za­ma. (...)
Ne­ma ni­ka­kvih in­di­ci­ja ko­je bi uka­zi­va­le da je kne­že­vić Pe­tar ra­zu­mi­je­vao šta se zbi­va­lo u ze­mlji, iako se nje­go­vo ime po­mi­nja­lo u po­li­tič­kim raz­go­vo­ri­ma. U tim bur­nim da­ni­ma po­je­din­ci su uka­zi­va­li na mo­guć­nost da se za kne­za Sr­bi­je pro­gla­si kne­že­vić Pe­tar, do či­jeg bi pu­no­ljet­stva ze­mljom mo­glo da upra­vlja na­mje­sni­štvo. (...) Ga­ra­ša­nin je od­i­grao pre­sud­nu ulo­gu u zbi­va­nji­ma u de­cem­bru 1858. go­di­ne, ka­ko pre­ma knez Alek­san­dru, ta­ko i pre­ma nje­go­vom si­nu kne­že­vi­ću Pe­tru. Za­pra­vo, od to­ga tre­nut­ka mla­di kne­že­vić se mo­gao sma­tra­ti pre­te­den­tom na kne­žev­ski pre­sto. Put u iz­gnan­stvo bio je ne­iz­bje­žan.
KRAJ