Štam­pa­nje ove sve­ske pot­po­mog­nu­to sa 2000 di­na­ra iz fon­da „Ve­li­mi­ri­ja­num”
Ovaj sam rad po­čeo kao stu­dent, 1922. god., po upu­stvi­ma pro­fe­so­ra g.d-ra Tih. R. Đor­đe­vi­ća. Doc­ni­je sam, s vre­me­na na vre­me, pri­ku­pljao no­ve po­dat­ke i do­pu­nja­vao za­po­če­ti rad. Naj­ve­ći deo po­da­ta­ka za­be­le­žio sam od mo­ga stri­ca pok. Pu­ni­še Vla­ho­vi­ća, iz Ra­di­goj­na, ko­ji je bio do­bar lo­vac, kao i od mo­je bra­će od stri­če­va Mi­lu­ti­na, Ma­ta i Ra­da, ko­ji su se ta­ko­đe ba­vi­li lo­vom. Na­knad­ne po­dat­ke sam za­be­le­žio od pok. Mi­lin­ka Vla­ho­vi­ća, pu­kov­ni­ka iz Ro­va­ca; pok. Ili­je Ha­dži­ća, stu­den­ta fi­lo­so­fi­je, iz R. Tre­ba­lje­va; g.g. Đu­ra Jan­ke­ti­ća, in­že­nje­ra, iz M. Tre­ba­lje­va; d-ra Rad. Bu­la­to­vi­ća, le­ka­ra, iz Li­po­va; Vlaj­ka Vla­ho­vi­ća, su­plen­ta bo­go­slo­vi­je, iz Re­či­na, i Trip­ka Vla­ho­vi­ća, po­štan­skog či­nov­ni­ka, iz Re­či­na. Po­dat­ke sam do­bio i od g.g. Spa­so­ja La­za­re­vi­ća, pu­kov­ni­ka u pen­si­ji, iz G. Mo­ra­če; Bo­gi­ća Vla­ho­vi­ća, ka­pe­ta­na u pen­si­ji, iz Ba­blja­ka; Dra­ga Dr­lje­vi­ća, stu­den­ta fi­lo­so­fi­je, iz D. Mo­ra­če; La­ki­ća An­đe­li­ća, stud. pra­va, iz Ri­je­ke Mu­šo­vi­ća, i Velj­ka Vla­ho­vi­ća, stu­den­ta teh­ni­ke, iz Ro­va­ca.
Na pr­vom me­stu se za­hva­lju­jem svo­me uva­že­nom pro­fe­so­ru, g.d-ru Tih. R. Đor­đe­vi­ću što me je upu­tio da ob­ra­dim ovo pi­ta­nje, a za­tim svoj ime­no­va­noj go­spo­di, kao i svi­ma oni­ma ko­ji su mi ma ka­kvu uslu­gu uči­ni­li.
Oblast
Pod Ko­la­ši­nom pod­ra­zu­me­va­mo pre­deo ime­đu pla­ni­na Si­nja­je­vi­ne, Bje­la­si­ce, Ko­mo­va i Ma­ga­ni­ka. S ob­zi­rom na ge­o­graf­ske i kli­mat­ske oso­bi­ne, ovaj se kraj mo­že po­de­li­ti na dva de­la: na ve­ći, sa oštrom i su­ro­vom kli­mom, ko­ji ob­u­hva­ta sliv re­ke Ta­re, i na ma­nji, sa znat­no bla­žom kli­mom, ko­ji ob­u­hva­ta iz­vor­ni i sred­nji tok re­ke Mo­ra­če. Ipak, pre­deo či­ni ge­o­graf­sku ce­li­nu, jer su pla­ni­ne, ko­je su vi­so­ke 2-2500 m, po­ve­za­ne ko­sa­ma i po­vi­jar­ci­ma. Ovo je pra­vi pla­nin­ski i br­do­vit pre­deo. Rav­ni­na go­to­vo ne­ma, ne­go su iz­me­đu pla­ni­na i ko­sa plod­ne i trav­ne do­li­ne, od ko­jih sva­ka ima re­či­cu i ve­ći broj po­to­ka. Ceo je pre­deo ob­ra­stao tra­vom i li­sna­tom i če­ti­nar­skom šu­mom. Li­va­de, trav­ni pro­plan­ci, pa­šnja­ci, i iz­me­ša­ne ili na­iz­me­nič­no ras­po­re­đe­ne če­ti­nar­ske i li­sna­te šu­me da­ju ča­ro­ban iz­gled ce­lo­me kra­ju. Re­ke Ta­ra i Mo­ra­ča sa mno­go­broj­nim re­či­ca­ma i po­to­ci­ma su iz­de­li­le ovaj kraj u ma­nje i ve­će pre­de­o­ne ce­li­ne, od ko­jih sva­ka ima po ne­ku pri­rod­nu oso­bi­nu i na­ro­či­tu le­po­tu, ko­je čo­ve­ka za­no­se i pro­vla­če. Na pla­ni­na­ma ima ma­njih i ve­ćih je­ze­ra, ko­ja slu­že kao po­ji­la za sto­ku i za raz­ne po­tre­be u bez­vod­nim me­sti­ma. Iz­nad ne­pre­gled­nog ze­le­ni­la od šu­me i tra­ve iz­di­žu se ste­no­vi­ti vr­ho­vi po­je­di­nih pla­ni­na, sa ko­jih se naj­lep­še mo­že vi­de­ti i ose­ti­ti sva moć i draž pri­ro­de. U kra­ju ova­ko ob­da­re­nom i ukra­še­nom pri­ro­dom la­ko se mno­ži­la di­vljač, jer je ima­la sve po­god­be za ži­vot, ka­ko za is­hra­nu ta­ko i za sklo­ni­šte. Po­volj­ni su ge­o­graf­ski po­lo­žaj i kli­mat­ske pri­li­ke, jer se zi­mi di­vljač spu­šta u do­li­ne, gde je to­pli­je, a le­ti se kre­će po vi­so­kim pla­ni­na­ma.
O lov­ci­ma
Ži­ve­ći u ovom pre­de­lu čo­vek je mo­rao do­la­zi­ti u su­kob sa zve­ri­njem, jer su ga sa­me pri­li­ke na to pri­mo­ra­va­le. I kad ne bi bi­la po­tre­ba čo­ve­ku za ko­ža­ma i me­som di­vljih ži­vo­ti­nja, on bi ih ipak mo­rao ubi­ja­ti da bi od njih za­šti­tio se­be i svo­ju imo­vi­nu.
U lov se išlo, i ra­ni­je kao i da­nas, na me­dve­de, vu­ko­ve, li­si­ce, ku­ne, di­vlje svi­nje, sr­ne, di­vo­ko­ze, ze­če­ve i ja­zav­ce, za­tim na go­lu­bo­ve, ja­re­bi­ce, pre­pe­li­ce, di­vlje ko­ko­ške, di­vlje pat­ke, or­lo­ve i t.d. Da­nas je glav­ni lov na ze­če­ve, li­si­ce i ku­ne.
Pre 30–40 go­di­na lov je bio raz­vi­je­ni­ji, jer su po­god­be za op­sta­nak ži­vo­ti­nja bi­le po­volj­ni­je. Šu­me je bi­lo svu­da u iz­o­bi­lju, a na­se­lja su bi­la mno­go re­đa, te je zve­ri­nje ima­lo vr­lo ve­li­ki slo­bo­dan pro­stor, što je uti­ca­lo i na nji­ho­vo raz­mno­ža­va­nje. Ka­ko su šu­me doc­ni­je znat­no ise­če­ne, na­se­lja se po­ve­ća­la i no­va po­di­gla is­pod sa­mih pla­ni­na, a mno­ga i na pla­ni­na­ma, sma­njen je onaj ve­li­ki pro­stor ko­ji je bio slo­bo­dan i ja­ko po­tre­ban di­vljim ži­vo­ti­nja­ma. Sa po­ve­ća­njem bro­ja na­se­lja po­ras­tao je i broj lo­va­ca, ako ne pra­vih, a ono onih ko­ji su uni­šta­va­li zve­ri­nje sti­ca­jem pri­li­ka. Do­šlo je i bo­lje oruž­je, pa je zve­ri­nje sve vi­še uta­ma­nji­va­no.
Na­sta­vi­će se


PRI­RE­DIO:
ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ