Po po­vrat­ku u Be­o­grad, kra­jem av­gu­sta 1856. go­di­ne, kne­že­vić Pe­tar se upi­sao u tre­ći raz­red gim­na­zi­je. Nad­zor nad nje­go­vim ško­lo­va­njem bio je po­vje­ren Lu­ki Pa­vlo­vi­ću, di­rek­to­ru gim­na­zi­je, ko­ji je pri­pre­mio pro­gram po ko­me će mla­di đak uči­ti. On je uklju­či­vao na­u­ku hri­sti­jan­sku, slo­ve­snost srp­sku, isto­ri­ju na­ro­da srp­skog, ze­mljo­pis, isto­ri­ju je­ste­stve­nu, ma­te­ma­ti­ku, fran­cu­ski i nje­mač­ki je­zik, kra­sno­pis, na­čer­ta­ni­je, kla­vir i eg­zer­cir. Sve pred­me­te slu­šao je i u gim­na­zi­ji osim dva po­sled­nja, ko­je je ra­dio u ko­na­ku. Pro­fe­so­ri su mu bi­li ar­hi­man­drit Ev­ge­ni­je (na­u­ka hri­sti­jan­ska) Alek­san­dar Čvor­ko­vić (srp­ska slo­ve­snost i je­ste­stve­na isto­ri­ja), Jo­va Ilić (ze­mljo­pis i srp­ska isto­ri­ja), Ni­ko­la Pa­nić (ma­te­ma­ti­ka), Kar­lo Alen (fran­cu­ski je­zik), An­to­ni­je Šulc (nje­mač­ki je­zik) i Jo­van De­ro­ko (kra­sno­pis i na­čer­ta­ni­je). Za rad sa kne­že­vi­ćem pro­fe­so­ri su pri­ma­li iz­me­đu 100–150 ta­li­ra go­di­šnje pla­te, dok je di­rek­tor Pa­vlo­vić pri­mao 400 ta­li­ra. Pa­vlo­vić je imao oba­ve­zu da za­mje­nju­je bo­le­sne i od­sut­ne pro­fe­so­re, a mo­rao je po­seb­no bri­nu­ti za kne­že­vi­će­vo vla­da­nje. Knez Alek­san­dar je od­bo­rio Pa­vlo­vi­ćev pro­gram, po ko­me je 2/14. ju­na 1857. go­di­ne kne­že­vić za­vr­šio tre­ći raz­red gim­na­zi­je. Sve pred­me­te za­vr­šio je sa od­lič­nim uspje­hom, osim isto­ri­je Sr­ba i ma­te­ma­ti­ke, iz ko­jih je imao vr­lo do­bre ocje­ne.
Kao i pret­hod­nih go­di­na, kne­že­vić Pe­tar je škol­ski ras­pust pro­veo u ino­stan­stvu. To­kom či­ta­vog lje­ta bio je slab i bo­le­stan, što je iza­zva­lo po­seb­nu za­bri­nu­tost ro­di­te­lja. Isto­vre­me­no, na sce­ni se, pot­pu­no neo­če­ki­va­no i neo­bja­šnji­vo, po­ja­vio Pod­hor­ski. On je pu­to­vao sa kne­že­vi­ćem, iako ne­ma tra­ga na ko­ji je na­čin ovaj put bio pri­mljen u kne­že­vu slu­žbu. Već 11. ju­la 1857. go­di­ne Pod­hor­ski se na­la­zio sa kne­že­vi­ćem Pe­trom u Karls­ba­du. On je na­red­nog da­na ja­vio iz Karls­ba­da da su zbog „Pe­ri­ne sla­bo­sti” oti­šli u Beč na sa­vje­to­va­nje kod lje­ka­ra pro­fe­so­ra Ško­de i Opol­de­ra. Oni su kne­že­vi­ća upu­ti­li u Ve­ne­ci­ju da uzi­ma mor­ska ku­pa­nja. Kne­gi­nja Per­si­da je bi­la pro­tiv to­ga. U to­ku na­red­nih ne­dje­lja ni­je se ni­šta oso­bi­to do­ga­đa­lo, a kne­že­vić Pe­tar ni­je išao u Ve­ne­ci­ju. Beč­ki dok­to­ri Opol­der i Ško­da ni­je­su bi­li u Be­ču, pa se po­sta­vi­lo pi­ta­nje da li ih tre­ba če­ka­ti ili se vra­ti­ti u Be­o­grad. Tek kra­jem av­gu­sta Mar­ko­vić je pi­sao kne­zu Alek­san­dru da je pre­dao Ko­sti Ni­ko­la­je­vi­ću te­le­gram Fi­li­pa Hri­sti­ća iz Be­ča. Pred­stav­nik Sr­bi­je u Du­nav­skoj ko­mi­si­ji ja­vljao je kne­zu da ne tre­ba da se če­ka po­vra­tak beč­kih dok­to­ra. To mi­šlje­nje di­je­li­la je i kne­gi­nja Per­si­da, ko­ja je zah­ti­je­va­la da se kne­že­vić Pe­tar od­mah vra­ti u Be­o­grad. Če­kao se kne­žev od­go­vor. Hri­stić je ja­vljao da bi „na Pe­tru ne­po­volj­no vpe­ča­te­ni­je uči­ni­lo to kad bi sad u Ve­ne­ci­ju ići mo­rao i da bi to nje­go­vo pro­tiv vo­lje pu­to­va­nje oso­bi­to sa­da, gdi je mi­slio sko­ro svo­je vi­di­ti vi­še zdra­vlju ško­di­lo ne­go pol­zo­va­lo”. Isto­ga da­na Ni­ko­la­je­vić je oba­vi­je­stio kne­za Alek­san­dra, ko­ji se na­la­zio u Kra­gu­jev­cu, da je pri­spio nje­gov te­le­gram u ve­zi sa kne­že­vi­ćem. Isto­vre­me­no, u Be­o­grad je sti­gla i kne­gi­nja Per­si­da. Ni ona ni­je bi­la mi­šlje­nja da kne­že­vić tre­ba da ide u Ve­ne­ci­ju. Ni­ko­la­je­vić je do­pu­štao da će ona pro­mi­je­ni­ti svoj stav po­sli­je raz­go­vo­ra sa kne­zom.
Kne­gi­nja Per­si­da ni­je pro­mi­je­ni­la svoj stav i tra­ži­la je da se kne­že­vić od­mah vra­ti u Be­o­grad. Njen otac Je­frem te­le­gra­fi­sao je Ta­si Ne­na­do­vi­ću da se od­mah vra­ti u Be­o­grad sa Pe­trom, ako su „go­to­vi sa ha­lji­na­ma”. Se­strić i ujak za­u­sta­vi­li su se u Be­ču da po­pu­ne svo­ju gar­de­ro­bu i ni­je­su su se žu­ri­li ku­ći. Pr­vih da­na sep­tem­bra, Mar­ko­vić je ja­vljao kne­zu Alek­san­dru da je pi­sao Fi­li­pu Hri­sti­ću da raz­go­vo­ra sa prof. Ško­dom „o onom što Vi že­li­te ču­ti od nje­ga za nje­go­vo (Pe­tro­vo) zdra­vlje”. Ni­je po­zna­to ka­kvo je mi­šlje­nje dao prof. Ško­da. Dva da­na ka­sni­je, Ni­ko­la­je­vić je ja­vio kne­zu da se do­la­zak kne­že­vi­ća Pe­tra oče­ku­je sju­tra i da je ne­ko­li­ko ofi­ci­ra pre­šlo u Ze­mun da ga ta­mo do­če­ka­ju. Ne­ki Her­ka­lo­vić, ko­ji se upra­vio vra­tio iz Be­ča, sa­op­štio je da kne­že­vić sa­svim zdra­vo i ve­se­lo iz­gle­da. Se­strić i ujak sti­gli su u Be­o­grad 18. sep­tem­bra 1856. go­di­ne.
Sa kne­že­vi­ćem Pe­trom u Be­o­grad je do­šao i Pod­hor­ski. On je pre­u­zeo bri­gu oko vas­pi­ta­nja kne­že­vi­ća Pe­tra i An­dre­ja i ostao du­go nji­hov du­hov­ni i obra­zov­ni men­tor. Ži­vje­li su za­jed­no u ku­ći u Krun­skoj uli­ci, gdje je Đor­đe Si­mić od­la­zio da se igra. Od­mah po do­la­sku u Be­o­grad, Pod­hor­ski je pri­pre­mao plan ra­da za kne­že­vi­ća Pe­tra. O to­me je Ni­ko­la­je­vić oba­vi­je­stio kne­za Alek­san­dra, ko­ji se na­la­zio u Kra­gu­jev­cu. Ni­ko­la­je­vić je pi­sao da „Pe­rin uči­telj spre­ma za nje­ga pro­gram na­u­ka za idu­ću go­di­nu”. Kne­žev zet je ste­kao naj­ljep­še mi­šlje­nje o Pod­hor­skom. „Ovaj čo­vjek vi­di mi se so­lid­no učen i maj­stor svo­je pro­fe­si­je. Nje­gov je plan za vas­pi­ta­nje Pe­ri­no po mom mi­šlje­nju iz­vr­sno ude­šen.” Kad se knez vra­ti u Be­o­grad, lič­no će se u to uvje­ri­ti, pi­sao je Ni­ko­la­je­vić.
Pro­gram kne­že­vi­će­vog obra­zo­va­nja u če­tvr­tom raz­re­du gim­na­zi­je bio je obi­man i na­po­ran. Imao je 36 ča­so­va ne­djelj­no iz obra­zov­nih pred­me­ta, i to: iz fran­cu­skog je­zi­ka 7, nje­mač­kog je­zi­ka 5, fi­zi­ke 6, ma­te­ma­ti­ke 4, po 3 iz srp­ske knji­žev­no­sti, op­šte isto­ri­je, mi­ne­ra­lo­gi­je, he­mi­je i 2 iz cr­kve­ne isto­ri­je. Imao je 6 ča­so­va kla­vi­ra, sva­kog da­na od 11 do 12 ča­so­va.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ