Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Da bi ih ob­ja­sni­li i do­ve­li u od­nos sa dru­gi­ma po­treb­no je da ka­me­ra u po­kre­ti­ma, osje­ća­nji­ma i ukup­nom po­na­ša­nju glum­ca za­pa­zi sva­ku re­ak­ci­ju ko­ja se mo­že i oka­rak­te­ri­sa­ti kao od­re­đe­no sta­nje svi­je­sti. Jer sa­mo nji­ho­vo me­đu­sob­no do­pu­nja­va­nje i de­fi­ni­sa­nje do­vo­di do to­ga da iz­raz po­sta­ne od­re­đen i ade­kva­tan sve­mu ono­me što je re­di­telj u svo­joj ma­šti za­mi­slio. Mur­nau je upra­vo u „Po­sled­njem čo­vje­ku” pot­pu­no raz­ra­dio ovaj po­stu­pak oko iz­grad­nje film­skog dje­la pro­že­tog psi­ho­lo­škim sta­nji­ma. To je isto­vre­me­no i osno­va oko ko­je se sla­žu sve one in­for­ma­ci­je ko­je tre­ba da nam od­re­de od­no­se glav­nog ju­na­ka i nje­go­vog so­ci­jal­nog po­lo­ža­ja u od­re­đe­noj stvar­no­sti. Pri to­me Mur­nau ne te­ži ni­ka­kvoj ide­a­li­za­ci­ji i sma­tra da se fil­mu mo­ra osta­vi­ti do­volj­no pro­sto­ra za taj su­bjek­tiv­ni do­ži­vljaj uz sa­zna­nje da upra­vo od nje­go­vog in­ten­zi­te­ta za­vi­si i re­di­telj­ska in­te­pre­ta­ci­ja sa­mih do­ga­đa­ja. Is­ti­ca­nje va­žno­sti tog psi­ho­lo­škog kon­ti­nu­i­te­ta u fil­mu do­ve­lo je do znat­nog po­jed­no­sta­vlji­va­nja iz­ra­za i otvo­ri­lo mo­guć­no­sit za niz pro­mje­na ko­je do­vo­de do sa­zri­je­va­nja i ide­ja o još pot­pu­ni­jem i psi­ho­lo­ški od­re­đe­ni­jem iz­ra­zu. Od pro­mje­na ko­je za­pa­ža­mo ka­me­rom u ta­kvoj struk­tu­ri za­vi­si i smi­sao ko­ja bi tre­ba­lo da film svo­jim cje­lo­kup­nim sa­dr­ža­jem do­bi­je. Pri to­me je zna­čaj­no da Mur­nau u svo­jim vi­ze­ul­nim do­ži­vlja­va­nji­ma, ko­ja su po­ne­kad mo­gla da bu­du i sti­li­zo­va­na, ni­kad ni­je za­la­zio u im­pro­vi­za­ci­ju.
Sva ta is­ku­stva ko­ja je ste­kao kroz stal­ne me­ta­mor­fo­ze od iz­ra­zi­to eks­pre­si­o­ni­stič­kih fil­mo­va do ovih pot­pu­no ka­mer­nih i da­lje su se ko­ri­go­va­la i mi­je­nja­la no­vim sa­zna­nji­ma ta­ko da je on stva­ra­lač­ka lič­nost či­je vri­jed­no­sti mo­že­mo je­di­no da de­fi­ni­še­mo kroz sve ove pro­mje­ne. On se ni­je za­la­gao za me­ha­nič­ki kon­ti­nu­i­tet u iz­ra­zu. Umio je da in­spi­ri­še i dru­ge stva­ra­o­ce i za­to ne iz­ne­na­đu­je ve­li­ki uti­caj ko­ji je „Po­sled­nji čo­vjek” iz­vr­šio na raz­voj evrop­skog i ame­rič­kog fil­ma. Za Mur­na­ua sva­ki uspjeh je isto­vre­me­no raz­log da se sa svim do­sa­da­šnjim is­ku­stvom u no­vi film uđe i na dru­ga­či­ji na­čin. Strast za is­tra­ži­va­njem sop­stve­nih mo­guć­no­sti i mo­guć­no­sti sa­mog fil­ma do­ve­la ga je do iz­u­zet­no sup­til­nog od­no­sa pre­ma glu­mač­koj igri, do du­gih ka­dro­va, bri­sa­nju gra­ni­ca iz­me­đu en­te­ri­je­ra i eks­te­ri­je­ra, slo­bod­nom kre­ta­nju kroz psi­ho­lo­ške do­ži­vlja­je po­je­di­nih glu­ma­ca i stal­ne te­žnje za ne­po­sred­no­šću. In­te­re­sant­no je da se u svo­jim fil­mo­vi­ma ni­kad do kra­ja ni­je od­ri­cao cje­lo­kup­nog is­ku­stva ste­če­nog na ra­znim pro­jek­ti­ma. Eks­pre­si­o­ni­stič­ke te­žnje za unu­tra­šnjom pro­jek­ci­jom od­re­đe­nih vi­zi­ja i in­ti­mi­stič­ke po­tre­be za ne­po­sred­no­šću sta­pa­le su se za­pra­vo u je­dan pro­ces či­ji se zna­čaj od­re­đu­je ti­me što nam ši­ri pro­sto­re umjet­nič­kog sa­zna­nja kroz no­ve i pot­pu­ni­je for­me. Mur­na­u­o­vi us­pje­si u Nje­mač­koj i uspjeh fil­ma  Po­sled­njeg čo­vje­ka pri­vu­kli su pa­žnju u Ho­li­vu­du. Po­nu­đen mu je film­ski ugo­vor, od stra­ne pro­du­cen­ta Vi­li­ja­ma Foxa i se­li u Ka­li­for­ni­ju 1926. Sni­ma film Zo­ra, za ko­jeg je do­bio tri Oska­ra na pr­voj do­dje­li Oska­ra 1929. Ko­mer­ci­jal­na oče­ki­va­nja ni­su me­đu­tim za­do­vo­lji­la do kra­ja, i zbog Foxovih fi­nan­cij­skih pro­ble­ma da fi­nan­si­ra fil­mo­ve zbog pro­mje­na ko­je je do­nio zvuč­ni film, Mur­nau bi­va do­ve­den u si­tu­a­ci­ju da ogra­ni­ča­va svo­je umjet­nič­ke slo­bo­de u sle­de­ćim fil­mo­vi­ma. To­kom sni­ma­nja fil­ma Sity girl  bio je jed­no­stav­no za­mi­je­njen dru­gim re­di­te­ljem, ko­ji je bez Mur­na­u­o­vog uti­ca­ja na­pra­vio zvuč­nu ver­zi­ju fil­ma.Eri­drih Mur­nau je si­no­nim svih tih pre­o­bra­že­nja ko­ja te­že da film do­bi­je su­bjek­ti­van ka­rak­ter u iz­ra­zu ali i mo­guć­nost da sam se­be de­fi­ni­še no­vim ot­kri­ći­ma i in­di­vi­du­al­nim sa­zna­nji­ma o svi­je­tu. Mur­nau je umjet­nik ko­ji je u bu­duć­nost fil­ma umio da ugra­di nje­go­vu pro­šlost.
(KRAJ)