PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Za vri­je­me bo­rav­ka u ba­nji kne­že­vić je do­bio od svo­jih ro­di­te­lja na po­klon ča­sov­nik, kao na­gra­du za uspje­šno za­vr­šen pr­vi raz­red gim­na­zi­je. Tom po­klo­nu se ve­o­ma ob­ra­do­vao, ali se ujak Aca upla­šio da će ga po­kva­ri­ti jer ga je če­sto otva­rao. U lje­to 1855. go­di­ne kne­že­vić Pe­tar je po­sje­tio Laj­pcig, oda­kle se 28. av­gu­sta vra­tio u Be­o­grad. U Be­o­gra­du je pri­mio svje­do­čan­stvo o za­vr­še­nom pr­vog raz­re­du gim­na­zi­je. Iz ovih pred­me­ta, osim la­tin­skog, kra­sno­pi­sa i na­čer­ta­ni­ja, imao je od­lič­ne ocje­ne, a „vla­da­nja je bio do­brog i pre­po­ru­ke do­stoj­nog”.
U je­sen 1855. go­di­ne kne­že­vić Pe­tar je upi­sao dru­gi raz­red gim­na­zi­je. Sa njim u ško­li bi­li su Vla­dan Đor­đe­vić, Dra­gi­ša Sta­no­je­vić i dru­gi, ko­ji su osta­vi­li ne­što uspo­me­na na kne­že­vi­ća. Vla­dan Đor­đe­vić pi­še da su kne­že­vi­će­va Pe­tra do­vo­di­li u ško­lu, ali da on ni­je išao u isti raz­red sa osta­lim uče­ni­ci­ma, već bi se po­peo „uz dr­ve­ne stu­be iz dvo­ri­šta na gor­nji sprat, gdje se na­la­zi­la po­seb­no so­ba u ko­joj je on učio”’. Kad je Vla­dan Đor­đe­vić upi­tao Jo­va­na Ne­sto­ro­vi­ća ko je to, ovaj mu je od­go­vo­rio da je to bio kne­žev sin. Vla­dan Đor­đe­vić osta­vio je još jed­nu po­je­di­nost iz tih go­di­na ve­za­nih za kne­že­vi­ća Pe­tra. Za­bi­lje­žio je da Dra­gi­ša Sta­no­je­vić, sin Je­re­mi­je Sta­no­je­vi­ća, kne­že­vog sa­vjet­ni­ka, ni­je htio da se igra sa kne­že­vi­ćem, iako su bi­li u bli­skom srod­stvu. „Sva­di­li su se ne­što, pa sad Dra­gu­tin ni­ka­ko ne ide u ko­nak i ne­će da se igra sa Pe­rom”, pi­sao je Đor­đe­vić. Tek po­sli­je pe­de­set dvi­je go­di­ne, dr Đor­đe­vić je sa­znao od kra­lja Pe­tra za­što Dra­gi­ša ni­je htio da se igra sa njim: „Dra­gi­ša ni­je htio da se igra sam­nom jer je bio su­vi­še gord”, re­kao je kralj.
Iz tih go­di­na osta­lo je još jed­no svje­do­čan­stvo. Osta­vio ga je Ili­ja Đu­ka­no­vić, ne­ka­da­šnji di­rek­tor Pr­ve be­o­grad­ske gim­na­zi­je. Zgra­du gim­na­zi­je, ko­ja se na­la­zi­la u bli­zi­ni Sa­bor­ne cr­kve, po­sje­tio je iz­ne­na­da jed­nog da­na kralj Pe­tar. On je pri­čao oku­plje­nim pro­fe­so­ri­ma, đa­ci­ma i oso­blju da je tu po­sje­ći­vao ne­ka pre­da­va­nja, ob­i­šao uči­o­ni­ce, pre­gle­dao upi­sni­ce. Po­ka­zao je mje­sto u dvo­ri­štu gdje su ne­kad ra­sle ru­že i ukra­sno ši­blje, za­klon iza ko­ga je pr­vi put pu­šio du­van i gdje je sa dru­go­vi­ma u naj­ve­ćoj taj­no­sti pri­pre­mao plan o na­pa­du na grad i nje­go­vo oti­ma­nje od Tu­ra­ka. Dva­na­e­sto­go­di­šnji kne­že­vić ni­je bio li­šen po­ri­va za du­va­nom i uspi­je­vao je da iz­bjeg­ne pa­žnji pro­fe­so­ra i pra­ti­la­ca.
U ma­ju 1856. go­di­ne kne­že­vić Pe­tar je po­lo­žio dru­gi raz­red sa od­lič­nim uspje­hom. Kao ta­kav do­bio je „po­hva­li­tel­ni”, i upr­kos pu­šač­kim na­vi­ka­ma imao do­bru ocje­nu iz vla­da­nja. Iz svje­do­čan­stva se vi­di da je imao od­lič­ne ocje­ne iz svih pred­me­ta, osim slo­ven­skog i la­tin­skog je­zi­ka. Kra­jem ju­na na­la­zio se u Karls­ba­du sa uja­kom Aci­kom. Oda­tle je pre­šao u Fran­ti­ško­ve La­zni (Fran­cis­bad), gdje je tre­ba­lo da pro­ve­de na od­mo­ru če­ti­ri ne­dje­lje. Za vri­je­me bo­rav­ka u Fran­ti­ško­vi­ma La­zni­ma umr­la je nje­go­va se­stra Kle­o­pa­tra, sa ko­jom je Pe­tar bio ve­o­ma bli­zak. Tim po­vo­dom nje­go­vi pra­ti­o­ci Aca i Ta­sa Ne­na­do­vić do­bi­li su uput­stvo od kne­gi­nje Per­si­de da na­sto­je ko­li­ko je mo­gu­će da „Pe­ra za sud­bu svo­je se­stre ne do­zna i ako kad o to­me sa­zna, da se Vi i Ta­sa tru­di­te da mu tu­gu ubla­ži­te i uma­nji­te”. U slu­ča­ju da on do­bro pri­mi vi­jest o se­stri­noj smr­ti, kne­gi­nja je na­la­ga­la da pro­du­že da uzi­ma­njem lje­ko­vi­te vo­de i osta­nu u ba­nji ko­li­ko je po­treb­no. U slu­ča­ju da to ne mo­že da pod­ne­se i ‘’da ne mo­že da osta­ne odvo­jen od ro­di­te­lja, da ga do­ve­de ku­ći’’. Pri to­me da pu­tu­ju po­la­ko, bez žur­be, kao i da „či­ne sve što je nu­žno da se dje­či­jem zdra­vlju na­ško­di­lo ne bi’’.
Iz­gle­da da je kne­že­vić Pe­tar to­ga lje­ta če­sto po­bo­li­je­vao, pa je i knez Alek­san­dar po­ka­zao za­bri­nu­tost za nje­go­vo zdra­vlje. U pi­smu Aci­ki Ne­na­do­vi­ću on je iz­ra­zio za­do­volj­stvo što ga o to­me re­dov­no oba­vje­šta­va­ju. „Mi­lo mi e da e Pe­ra zdrav i da su dok­to­ri po­volj­nog mne­ni­ja o sta­nju nje­go­vog zdra­vja da­li”, pi­sao je knez. Do­dao je da u ko­na­ku svi že­le da ču­ju po­volj­ne vi­je­sti o kne­že­vi­ću Pe­tru i da za­to „ne pro­pu­šta ni­jed­nu po­štu da ne pi­še i da na­sto­ji da po sa­vje­tu lje­ka­ra di­je­te vo­du upo­tre­blja­va i po­stu­pa”. Knez se spre­mao da sa naj­mla­đim si­nom kne­že­vić An­dre­jom po­đe u Bre­sto­vač­ku ba­nju, dok je kne­gi­nja na­mje­ra­va­la da osta­ne u Be­o­gra­du. Mje­sec da­na ka­sni­je Aci­ka je pi­sao ocu Je­fre­mu da „on i Pe­ra lju­be ru­ku knja­zu i knja­gi­nji, a Po­lu, Ele­nu, An­dru, Ni­ku, Mi­li­cu, Anu, Mla­de­na i osta­le po­zdra­vlja­ju”. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je, 14. av­gu­sta, kne­že­vić Pe­tar je pi­sao bra­tu An­dre­ji: „Dra­gi An­dro, ja sam tvo­je pi­smo pri­mio. Ono me je ja­ko ob­ra­do­va­lo i od mi­li­ne vi­še pu­ta sam ga pro­či­ta­vao. Jo­šte ma­lo vre­me­na pa ću i ja ku­ći do­ći, gdje će­mo se opet vi­dje­ti i brat­skom lju­ba­vlju pred­u­sre­ti. Te­be po­zdra­vlja uj­ka Ta­sa i go­spo­din Lu­ka, a ja te po­zdra­vljam. Tvoj brat Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić”. Pi­sma po­ka­za­ju da je kne­že­vić Pe­tar bio bli­sko po­ve­zan sa čla­no­vi­ma svo­je po­ro­di­ce, što je nje­žno zdra­vlje još vi­še po­ja­ča­va­lo.
(NA­STA­VI­ĆE SE)