Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Ku­li­se ko­je do­ča­ra­va­ju ta­kav am­bi­jent ve­o­ma su po­kret­ne i kroz njih ka­me­ra la­ko pro­bi­ja svo­jim po­gle­dom i do­la­zi uvi­jek do onog što joj je za­ni­mlji­vo i što Mur­nau že­li da na­gla­si. Ve­za sa stvar­no­šću na taj na­čin ni­je pre­ki­nu­ta, ali je ona in­ter­pre­ti­ra­na na po­se­ban na­čin. Te­ško da bi i za­pa­zi­li ova­ko be­zna­čaj­ne do­ga­đa­je ili si­tu­a­ci­je da oni ni­su po­ve­za­ni sa sud­bi­nom ovog ho­tel­skog vra­ta­ra. Iz tog sa­zna­nja re­ži­ja ide da­lje, na­gla­ša­va­ju­ći da se i si­tu­a­ci­je u fil­mu kon­sti­tu­i­šu upra­vo od onog što se zbi­va i re­ak­ci­ja ak­te­ra ko­je na­la­zi­mo u nje­go­vom psi­ho­lo­škom do­ži­vlja­ju. Od­re­đi­va­ti zna­čaj jed­ne si­tu­a­ci­je ve­o­ma je te­ško ako ona ni­je u sve­mu uslo­vlje­na ljud­skom ak­tiv­no­šću. Za Mur­na­ua je ve­o­ma va­žna ana­li­za glu­mač­ke igre i sve­ga onog što on za­pa­ža na li­cu (fa­ci­jal­ni-mi­zan­scen) svog ju­na­ka. Pri to­me se mo­že uka­za­ti i na uti­sak da Mur­nau svo­ja po­sma­tra­nja ne za­tva­ra sa­mo u ta psi­ho­lo­ška ras­po­lo­že­nja ni­ti in­si­sti­ra na pe­si­mi­zmu po sva­ku ci­je­nu. Da je ta­ko film bi bio ja­ko her­me­ti­čan i sa­svim za­tvo­ren i ne bi do­zvo­lja­vao da se or­ga­ni­zu­ju ka­dro­vi ko­ji se ne­pre­kid­no otva­ra­ju jed­ni pre­ma dru­gi­ma i ši­re pro­stor za za­pa­ža­nja od ko­jih se gra­di struk­tu­ra ovog fil­ma. Oni tim ni­jan­sa­ma isto­vre­me­no i po­ma­žu u de­fi­ni­sa­nju za­jed­nič­kog zna­če­nja sa­mog iz­ra­za. Mur­na­ua je, kao i dru­gim re­di­te­lji­ma iz ovog kru­ga, za­mje­ra­no da su­vi­še vre­me­na i pro­sto­ra po­sve­ću­ju eks­po­zi­ci­ja­ma svo­jih fil­mo­va.
I u „Po­sled­njem čo­vje­ku” in­si­sti­ra se na stva­ra­nju i opi­si­va­nju tog pro­sto­ra u ko­me će se do­go­di­ti ova psi­ho­lo­ška dra­ma. Za to ima vi­še raz­lo­ga, a u tre­nut­ku ka­da je film stva­ran bi­lo je, či­ni se, iz­u­zet­no dra­go­cje­no pre­ći od la­ič­kog de­fi­ni­sa­nja am­bi­jen­ta i ka­rak­te­ra na utvr­đi­va­nje unu­tra­šnjih uzro­ka i raz­lo­ga ko­ji do­vo­de do pro­va­le ta­ko is­pro­vo­ci­ra­nih emo­ci­ja. Ovu do­ne­kle pa­te­tič­nu pa­ra­bo­lu po­seb­nom či­ni, za Mur­na­ua ti­pič­no, rje­či­to is­tra­ži­va­nje film­skog pro­sto­ra – ka­me­ra se kre­će na za­čud­ne na­či­ne ilu­stru­ju­ći ju­na­kov po­gled na svi­jet dok ga sli­je­di po ho­te­lu, gra­du i si­ro­ma­šnom pot­kro­vlju u ko­me ži­vi. U ne­kim sce­na­ma, kre­ta­nje je su­bjek­tiv­no kao u onoj u ko­joj pri­ka­zu­je nje­gov pi­ja­ni po­gled kroz so­či­va ko­ja iz­ob­li­ča­va­ju. U dru­gim slu­ča­je­vi­ma, ka­me­ra ima evo­ka­tiv­nu funk­ci­ju kao kad ju­nak pro­la­zi kroz ro­ti­ra­ju­ća vra­ta ko­ja pred­sta­vlja­ju vra­ta sud­bi­ne. Ne­ko­me bi se ova­ko za­pa­nju­ju­ća teh­ni­ka mo­gla uči­ni­ti su­vi­šnom za jed­no­stav­nu pri­ču o star­cu, ali re­di­telj­ska vir­tu­o­znost Mur­na­ua i ka­me­ra Kar­la Frojn­da ne mo­gu po­re­ći. Jer, pro­stor i do­ga­đa­ji ni­su sa­mo go­le či­nje­ni­ce već i si­tu­a­ci­je sa­sta­vlje­ne od mno­go­broj­nih ele­me­na­ta raz­li­či­tog ka­rak­te­ra. Da ni­je to­ga cio ovaj film bi mo­žda iz­gle­dao ma­nje va­žan i mo­glo bi se čak po­sta­vi­ti pi­ta­nje – za­što to­li­ka nad­grad­nja i is­tra­ži­va­nje jed­nog slu­ča­ja ko­ji u se­bi ne sa­dr­ži ni­čeg op­šteg ili zna­čaj­nog? Mur­nau upot­pu­nju­je film­ski iz­raz ti­me što uka­zu­je na nje­go­vu slo­je­vi­tost i sa­dr­žaj ko­ji mo­ra da bu­de sa­sta­vljan od vi­zu­el­nog pri­ka­zi­va­nja svih tih unu­tra­šnjih či­ni­la­ca i pod­sti­ca­ja. Za nje­ga fa­bu­la sa­ma po se­bi ni­je vri­jed­nost. A ni svoj re­di­telj­ski po­stu­pak ne vi­di tek u to­me ka­ko upra­vlja ka­me­rom i sa­sta­vlja cje­li­nu. Jer, ni­šta od onog što mo­že­mo da za­pa­zi­mo u po­je­di­nim se­kven­ca­ma ni­je ele­me­nat ko­me mo­že­mo da od­re­di­mo zna­če­nje ne­za­vi­sno od osta­log ma­te­ri­ja­la. Sve mo­ra bi­ti unu­tra­šnje po­ve­za­no i raz­li­či­ti ka­dro­vi ni­su ni­šta dru­go ne­go od­re­đe­ni vi­do­vi po­sma­tra­nja jed­ne po­ja­ve ko­ja tra­je i pro­ti­če isto­vre­me­no pred na­šim oči­ma. Ni­su li sve te okol­no­sti, od ko­jih za­vi­se re­ak­ci­je glav­nog ju­na­ka, isto­vre­me­no i od­re­đe­na sta­nja?
(NA­STA­VI­ĆE SE)