PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Austrij­ski kon­zul u Be­o­gra­du pu­kov­nik Te­o­dor Te­ja Ra­do­sa­vlje­vić, čo­vjek od ve­li­kog uti­ca­ja na kne­za Alek­san­dra, ši­rio je kle­ve­te i op­tu­žbe na ra­čun Ga­ble­ra. Tra­žio je od kne­za da Ga­ble­ra ot­pu­sti i na nje­go­vo mje­sto do­ve­de dru­gog čo­vje­ka. Ra­do­sa­vlje­vić je uvje­ra­vao kne­za da je Ga­bler bio pi­sac čla­na­ka ko­ji su se po­ja­vlji­va­li u Aug­sbur­ger All­ge­me­i­ne Ze­i­tun­gu, iako se zna­lo da je njih pi­sao Šprin­ger, ko­ji se na­la­zio u slu­žbi srp­ske vla­de. Bio je ot­pu­šten na „za­i­sta ne­de­li­ka­tan na­čin”, tvr­di Šaj­ko­vić. Pra­vi raz­log Ga­ble­ro­vog ot­pu­šta­nja bi­lo je ne­za­do­volj­stvo kne­gi­nje Per­si­de, ko­ja je oče­ki­va­la od Ga­ble­ra da se bri­ne i o vas­pi­ta­nju Pe­tro­vog mla­đeg bra­ta, kne­že­vi­ća An­dre­ja.
To­ga lje­ta kne­že­vić Pe­tar je za­vr­šio osnov­nu ško­lu, pa je bi­lo po­treb­no da na­sta­vi sa gim­na­zij­skim obra­zo­va­njem. Knez Alek­san­dar oda­brao je za nje­go­ve pri­vat­ne na­stav­ni­ke pro­fe­so­re be­o­grad­ske gim­na­zi­je: Lu­ku Pa­vlo­vi­ća, Je­vre­ma Gru­ji­ća, Aloj­za Ka­la­u­za, Jo­va­na De­ro­ka i ar­hi­man­dri­ta Ev­ge­ni­ja, za pro­fe­so­ra vje­ro­na­u­ke. Oni su 3. ju­na 1854. go­di­ne sa­sta­vi­li ras­po­red pre­da­va­nja za pr­vi raz­red gim­na­zi­je. Po tom pro­gra­mu kne­že­vić Pe­tar je tre­bao da slu­ša sle­de­će pred­me­te: na­u­ku hri­sti­jan­sku, srp­sku gra­ma­ti­ku, srp­sko či­ta­nje, ze­mljo­pis, ra­ču­ni­cu, sla­ven­sko či­ta­nje, nje­mač­ki i fran­cu­ski je­zik, či­ta­nje la­tin­sko, vo­je­no uče­nje, kla­vir, na­čer­ta­ni­je i kra­sno­pis. Iz tih pred­me­ta je po­la­gao i is­pi­te u ju­nu 1855. go­di­ne pred ko­mi­si­jom ko­ju su sa­či­nja­va­li mi­tro­po­lit, po­pe­či­te­lji, in­spek­tor, di­rek­tor ško­le i vi­še ugled­nih lju­di. Iz ta­da­šnjih no­vi­na se sa­zna­je da „na naj­ve­će za­do­volj­stvo svo­jih uči­te­lja, ni­ma­lo ne zbu­njen ve­li­kim bro­jem pi­ta­ča, od­go­va­rao je vas­pi­ta­nik na mno­ga i mno­ga pi­ta­nja iz ze­mljo­pi­sa, ra­ču­ni­ce, srp­ske gra­ma­ti­ke, nje­mač­kog i fran­cu­skog je­zi­ka, kao i iz pred­me­ta ko­ji se po­gla­vi­to u pr­voj gim­na­zij­skoj kla­si pre­da­ju (i na kla­vi­ru)”.
To je bi­lo sa­mo jed­no pi­ta­nje ko­je je tre­ba­lo ri­je­ši­ti. Ga­ble­rov od­la­zak po­sta­vio je po­no­vo pi­ta­nje vas­pi­ta­ča za kne­že­vi­ća Pe­tra. Tre­ba­lo je na­ći no­vu lič­nost, ko­ja će na­sta­vi­ti da se bri­ne o nje­go­vom obra­zo­va­nju. Rje­še­nje to­ga pro­ble­ma po­sta­lo je slo­že­ni­je zbog za­htje­va ofi­cir­skih kru­go­va u Sr­bi­ji da kne­že­vić Pe­tar do­bi­je voj­nič­ko obra­zo­va­nje. Bez­ma­lo isto­vre­me­no kad je knez Alek­san­dar ovla­stio pu­kov­ni­ka Mi­li­vo­ja Pe­tro­vi­ća Bla­znav­ca da u Be­ču tra­ži vas­pi­ta­ča, po­ruč­nik Ran­ko Alim­pić, pro­fe­sor tak­ti­ke u Voj­noj aka­de­mi­ji, pod­nio je Je­fre­mu Ne­na­do­vi­ću, kne­že­vom ta­stu, plan o bu­du­ćem obra­zo­va­nju kne­že­vi­ća Pe­tra. Po­čet­kom ok­to­bra 1854. go­di­ne Alim­pić je u du­gom me­mo­ran­du­mu uka­zao da bi „pro­bi­tač­ni­je bi­lo kad se ne bi Sv. Kne­že­vić ona­ko pri­vat­nim na­či­nom, i to ci­vil­nom čo­vje­ku, a oso­bi­to stran­cu, na vas­pi­ta­nje po­vje­ra­vao – jer­bo sve ovo ne­iz­mjer­no ne­zgo­dan upliv na pra­vo i bla­go­po­sje­šno raz­vi­će Sv. Kne­že­vi­ća ima­ti mo­že”. Sma­trao je da se dru­gi, po­god­ni­ji na­čin vas­pi­ta­nja tre­ba od­re­di­ti. Uka­zu­ju­ći na na­čin obra­zo­va­nja pru­skih prin­če­va, Alim­pić je tvr­dio da se vas­pi­ta­nje kne­že­vić Pe­tra „tre­ba za dr­žav­nu stvar sma­tra­ti”. U to­me knez tre­ba da ima po­dr­šku vla­de, jer je to pi­ta­nje „vr­lo va­žan za­da­tak po dr­ža­vu i nje­nu bu­duć­nost”. To je po­ve­zao sa na­če­lom iz­bor­no­sti kne­za. Uko­li­ko bi to na­če­lo osta­lo i da­lje na sna­zi, po­sto­jao bi spre­man kan­di­dat ko­ji bi bio „dr­žav­no vas­pi­tan i za vla­du pri­u­go­to­vljen”. Ti­me bi di­na­sti­ja Ka­ra­đor­đe­vić, po­ru­či­vao je dis­kret­no Alim­pić, ima­la bo­lje iz­gle­de da se odr­ži na pre­sto­lu Sr­bi­je. To je bi­la po­ru­ka kne­zu Alek­san­dru da pri­hva­ti za­htje­ve voj­nih kru­go­va, za­pra­vo onih kod ko­jih je uži­vao naj­ve­ću po­dr­šku to­kom svo­je vla­da­vi­ne.
Po­što je iz­lo­žio ne­ke na­čel­ne po­gle­de, Alim­pić je na­sta­vio da uka­zu­je da vas­pi­ta­nje kne­že­vi­će­vo tre­ba da bu­de „vi­še voj­nog ne­go ci­vil­nog re­da”, jer je ši­rom Evro­pe, pa i u Sr­bi­ji, pre­o­vla­da­lo na­če­lo da je vla­dar isto­vre­me­no i ko­man­dant voj­ske. Vla­dar tre­ba da ob­je­di­nju­je u se­bi voj­nu vje­šti­nu i dr­žav­nič­ku mu­drost, s tim da voj­nič­ko zna­nje, neo­p­hod­no za dr­žav­nu od­bra­nu, mo­ra bi­ti stal­na bri­ga. Da bi se to po­sti­glo, srp­ska vla­da tre­ba da ime­nu­je jed­nog obra­zo­va­nog ofi­ci­ra i nje­mu po­vje­ri obra­zo­va­nje kne­že­vi­ća Pe­tra. On mo­ra da bu­de stal­no sa njim i da ga po utvr­đe­nom pla­nu pod­u­ča­va u „du­hu i hu­do­že­stvu vo­je­nom”. U skla­du sa svo­jim na­pret­kom u voj­nim na­u­ka­ma, kne­že­vić bi na­pre­do­vao u či­no­vi­ma. Osim voj­nih, učio bi i dru­ge pred­me­te i stra­ne je­zi­ke, a sve to pod nad­zo­rom od­re­đe­nog ofi­ci­ra. Vre­me­nom, kne­že­vi­ću je tre­ba­lo do­di­je­li­ti spo­sob­nog dr­žav­ni­ka ko­ji bi ga pri­pre­mao za dr­žav­nič­ke po­slo­ve, pod uslo­vom da se ovi sa­o­bra­ža­va­ju sa voj­nim. Alim­pić je po­seb­no uka­zi­vao na opa­snost ko­ja pri­je­ti ako se kne­že­vi­će­vo vas­pi­ta­nje po­vje­ri stran­cu. „Stra­nac stra­no i od­go­ja­va, stra­ni duh u mla­dom kne­že­vi­ću uli­va, a stra­nim ga i ov­da­šnjim osta­vlja, za ko­je se on na­ro­či­to spre­ma­ti ima”, pi­sao je on. Umje­sto to­ga, kne­že­vi­će­vo vas­pi­ta­nje „tre­ba da je po­sve srp­sko i za srp­ska ot­no­še­ni­ja i op­sto­ja­telj­stvo ude­še­no”. Zbog to­ga se nje­go­vo vas­pi­ta­nje mo­ra po­vje­ri­ti do­ma­ćem čo­vje­ku, ko­ji će se is­kre­ni­je i pot­pu­ni­je ne­go stra­nac za­la­ga­ti za nje­gov od­goj.
(Na­sta­vi­će se)