Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Upro­šće­nost u ovom slu­ča­ju ne obe­ća­va pot­pu­no rje­še­nje, po­go­to­vo što ni­je ri­ječ sa­mo o jed­nom umjet­ni­ku već o ci­je­loj ge­ne­ra­ci­ji u ko­joj su se na­la­zi­li i ta­ko ugled­ni re­di­te­lji eks­pre­si­o­ni­stič­kih fil­mo­va kao što je Fri­drih Mur­nau. Mo­žda je naj­pri­hva­tlji­vi­je uvje­re­nje ko­je se sti­če si­mul­ta­nim pro­jek­ci­ja­ma sa­mih fil­mo­va – pred na­ma je te­žnja za eman­ci­pa­ci­jom ljud­skog du­ha u re­al­no­sti ko­ja ga u pot­pu­no­sti ne­gi­ra. Uko­li­ko je film, ne bi­ra­ju­ći sred­stva, uspio ko­nač­no da skre­ne svu pa­žnju na čo­vje­ka i nje­go­vu sud­bi­nu, on­da je lo­gič­no da mu se kao bi­ću pru­ži mo­guć­nost da po­ka­že ono što stvar­no je­ste. Ako su od­re­đe­ne dru­štve­ne ide­je i emo­ci­je ne­što na­lik na ap­so­lut­no, bar pre­ma svo­joj do­mi­na­ci­ji u jav­no­sti, za­što pan­dan to­me ne bi bio čo­vjek kao ono kon­kret­no? U ne­mo­guć­no­sti da se us­po­sta­vi su­per­i­or­nost čo­vje­ka, ili bar pri­su­stvo nje­go­vih pri­mar­nih hu­ma­nih in­te­re­sa u svim stva­ri­ma, ka­me­ri, ne pre­o­sta­je na kra­ju ni­šta dru­go do da po­sta­ne stal­ni svje­dok stra­da­nja i in­tim­ne tra­ge­di­je.
Za­to se ona vra­ti­la krup­nom pla­nu sa že­ljom da što vjer­ni­je re­gi­stru­je ta su­bjek­tiv­na sta­nja lič­no­sti, gle­da­o­ca uve­de u at­mos­fe­ru en­te­ri­je­ra i po­is­to­vje­ti ga sa ak­te­ri­ma u zbi­va­nju. Ma­jer je po­šao od pret­po­stav­ke da sva­ki čo­vjek, po­seb­no onaj ma­li i obez­vla­šće­ni, te­ško mo­že da pri­hva­ti re­al­nost i nje­ne ide­je (čak i one ko­je je u nje­mu na­sto­jao da is­pro­vo­ci­ra eks­pre­si­o­i­ni­zam) uko­li­ko mu se ona ne po­ka­zu­je kao nje­gov sop­stve­ni svi­jet. Ka­ko je to, na­vod­no, go­to­vo re­dov­na po­ja­va, pri­rod­no je da film mo­ra da is­pi­tu­je raz­lo­ge te ne­mo­guć­no­sti uskla­đi­va­nja stvar­no­sti i in­di­vi­du­al­ne eg­zi­sten­ci­je. Za­što je film „Po­sled­nji čo­vjek” pri­znat još u do­ba svo­je po­ja­ve kao film iz­u­zet­nog zna­ča­ja, pre­vas­hod­no je za­slu­ga nje­go­vog re­di­te­lja, ko­ji je svo­jom teh­ni­kom sni­ma­nja na­pra­vio ma­lu re­vo­lu­ci­ju. Re­če­no je već da je Mur­nau ak­cen­to­vao Ja­ning­so­vu igru od­go­va­ra­ju­ćim pa­kre­ti­ma ka­me­re. Da­nas je to ša­blon, ali u ono vri­je­me to je bi­lo ot­kri­će. Na­ro­či­to je no­va bi­la svr­ha kre­ta­nja ka­me­re. Iz­vje­snu po­kre­tlji­vost ka­me­ra je već bi­la ste­kla, naj­če­šće u pa­no­ra­mi­sa­nju (po­kre­ti ka­me­re oko svo­je ver­ti­kal­ne i ho­ri­zon­tal­ne ose). Ma­da ka­sni­je za­po­sta­vlje­nu, vo­žnju ka­me­re upo­tri­je­bio je još u „Ka­bi­ri­ji” Pa­stro­na i sni­ma­telj Aomon. Ali, nji­ho­va vo­žnja ko­li­ci­ma bi­la je po svo­joj svr­si ogra­ni­če­na: slu­ži­la je sko­ro is­klju­či­vo sni­ma­nju pre­di­men­zi­o­ni­ra­nih de­ko­ra. Kod Mur­na­ua, me­đu­tim, ti već po­zna­ti po­kre­ti ka­me­re do­bi­li su nov kva­li­tet i usmje­re­ni su u no­vom prav­cu – u tra­že­nju ve­će iz­ra­zi­to­sti čo­vje­ko­ve emo­ci­je na plat­nu. Bo­lje re­ći, ka­me­ra je po­sta­la emo­tiv­na u svo­jim po­kre­ti­ma, mje­sto da op­tič­ki re­gi­stru­je, ona se kre­će ru­ko­vo­đe­na od­re­đe­nim uz­bu­đe­njem, i ne sa­mo da pra­ti igru glu­ma­ca već svo­jim po­kre­ti­ma po­ten­ci­ra ras­po­lo­že­nja ko­je sce­na iza­zi­va kad po­sma­tra­ča. Pri­mjer: pi­ja­ni Ja­nings sto­ji ne­po­mi­čan; ka­me­ra se kla­ti i po­sr­će. I ka­me­ra je pi­ja­na! Lo­te Ajz­ner na­vo­di da je sni­ma­telj Frojnd ka­me­ru ve­zi­vao se­bi na pr­sa da bi joj dao što auten­tič­ni­je Ijud­ske po­kre­te. Ma ko­li­ko da­nas na­iv­no izg­da­lo, bio je to pro­na­la­zak i ve­li­ki is­ko­rak u film­skom je­zi­ku, mo­guć­nost da re­di­telj su­bjek­tiv­no is­pri­ča i obo­ji svo­ju pri­ču.I po­red ne­u­vjer­lji­vo na­ka­le­mlje­nog he­pi­en­da na in­si­sti­ra­nje UFA, film Po­sled­nji čo­vjek V. F. Mur­na­ua osta­je ve­o­ma im­pre­si­van po­ku­šaj da se is­pri­ča pri­ča bez di­ja­lo­ških kar­ti­ca. A pri­ča je jed­no­stav­na: ho­tel­ski vra­tar bi­va pre­ba­čen na mje­sto ču­va­ra to­a­le­ta i zbog po­vre­đe­nog po­no­sa kra­de svo­ju sta­ru uni­for­mu kao sim­bol pro­fe­si­o­nal­ne ča­sti. Ovaj film je jed­no­stav­no bio pro­stor za vir­tu­o­znu glu­mu Emi­la Jan­ning­sa. Ne­ko­li­ko fil­mo­va u ovom ras­po­lo­že­nju pred­sta­vlja­lo je na­go­vje­štaj i pri­pre­me za naj­zre­li­je dje­lo ka­mer­špil-fil­ma.
(Na­sta­vi­će se)