Pi­še: Dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Ro­đen je 1888 kao F.V.Pum­pe u Mur­nau, u Vest­fa­li­ji, Nje­mač­ka. Stu­di­rao je fi­lo­zo­fi­ju, mu­zi­ku i umjet­nost u Haj­del­ber­gu. Pri­vu­klo ga je po­zo­ri­šte, pa je po­stao glu­mac u tru­pi Mak­sa Raj­nhar­ta. Uzi­ma umjet­nič­ko ime Mur­nau. To­kom pr­vog svjet­skog ra­ta Mur­nau je bio pi­lot u nje­mač­kom va­zdu­ho­plov­stvu, sve dok ni­je na­mjer­no ili zbog na­vi­ga­ci­o­ne gre­ške sle­tio na ne­u­tral­no švaj­car­sko tlo. In­ter­ni­ran je u An­der­matt, gdje do­bi­va na­gra­du za re­ži­ju za po­stav­ku svog pa­tri­ot­skog po­zo­ri­šnog ko­ma­da Ma­rig­na­no. Na fil­mu je ka­ri­je­ru za­po­čeo prav­ći krat­ke pro­pa­gand­ne fil­mo­ve, da bi ubr­zo us­po­sta­vio sa­rad­nju sa zna­čaj­nim stva­ra­o­ci­ma Kar­lom Frojn­dom, Kar­lom Ma­je­rom, Fri­com Vag­ne­rom. Je­dan je od tvo­ra­ca nje­mač­kog eks­pre­si­o­ni­zma i ka­mer-špil­fli­ma. Mur­nau je bio je­dan od naj­po­zna­ti­jih pred­stav­ni­ka eks­pre­si­o­ni­zma u film­skoj umjet­no­sti ko­ji je pri­mje­nji­vao no­ve kon­cep­te upo­tre­be ka­me­re i mon­ta­že, ko­je na ori­gi­na­lan na­čin i sam raz­vio. Go­di­ne 1919. Mur­nau u Ber­li­nu za­po­či­nje ka­ri­je­ru film­skog re­di­te­lja. Nje­gov pr­vi film, Der Kna­be in Blau („Dje­čak u pla­vom”), bio je na­dah­nut sli­kom To­ma­sa Ga­in­sbo­ru­ga s istim mo­ti­vom, no kao i ne­ko­li­ko dru­gih Mur­na­u­o­vih fil­mo­va, je iz­gu­bljen. Sa fil­mom Der Buc­kli­ge und die Tänzerin za­po­či­nje plod­nu sa­rad­nju sa sce­na­ri­stom Kar­lom Ma­je­rom, ko­ji je na­pi­sao sce­na­rio za još šest Mur­na­u­o­vih fil­mo­va.
Nje­gov naj­po­zna­ti­ji film iz ovog pe­ri­o­da je ekra­ni­za­ci­ja Dra­ku­le iz 1922. u fil­mu Nos­fe­ra­tu, s Maxom Shrec­kom u glav­noj ulo­zi gro­fa vam­pi­ra. Zbog autor­skih pra­va film ni­je mo­gao bi­ti na­zvan Bram Sto­ke­ro­vim ori­gi­nal­nim na­zi­vom. Mur­nau bi­va op­tu­žen od Sto­ke­ro­ve udo­vi­ce, gu­bi pro­ces i sud do­no­si pre­su­du da se sve ko­pi­je fil­ma mo­ra­ju uni­šti­ti. Me­đu­tim, pri­vat­ne ver­zi­je fil­ma uspje­le su ipak pre­ži­vje­ti. U Ho­li­vud je oti­šao 1926, gdje je 1927. re­ži­rao „Zo­ru”. Sa Ra­ber­tom Fla­er­ti­jem for­mi­rao je ne­za­vi­snu pro­duk­ci­ju, u ko­joj su sni­mi­li film „Ta­bu”. Smrt u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći pre­ki­nu­la je nje­gov ži­vot i uspje­šnu ka­ri­je­ru. Sa­mo je je­da­na­est oso­ba do­šlo na nje­go­vu sa­hra­nu 19. mar­ta 1931. me­đu nji­ma i Gre­ta Gar­bo, Ro­bert Fla­er­ti, Emil Dže­nings i Fric Lang, ko­ji je odr­žao po­smrt­ni go­vor. Gar­bo je na­pra­vi­la po­smrt­nu ma­sku od Mur­na­u­o­vog li­ca, ko­ju je dr­ža­la na svom pi­sa­ćem sto­lu dok je ži­vje­la u Ho­li­vu­du. Po­sled­nji čo­vjek je nje­mač­ki cr­no-bi­je­li be­zvuč­ni flm sni­mljen 1924. u re­ži­ji F. V.Mur­na­ua. Po žan­ru je dra­ma, a pro­ta­go­nist, či­ji lik tu­ma­či Emil Dže­nings, ostar­je­li je por­tir ko­ga je upra­va ho­te­la de­gra­di­ra­la u ču­va­ra to­a­le­ta. Rad­nja pra­ti nje­go­vu re­ak­ci­ju na tra­gi­čan gu­bi­tak pre­sti­žnog po­sla i uni­for­me s ko­jom se ne­ka­da ta­ko po­no­sio. Mur­na­uu, ko­ji je uži­vao sta­tus naj­u­gled­ni­jeg nje­mač­kog si­ne­a­sta, to bi­lo pr­vo ostva­re­nje sni­mlje­no za ve­li­ki stu­dio Uni­ver­sum Film AG (UFA). U nje­mu je pri­mi­je­nio do ta­da ne­vi­đe­ne me­to­de sni­ma­nja po­kret­nom ka­me­rom, kao i ve­li­ku vje­šti­nu u stva­ra­nju do­ži­vlja­ja film­skog je­zi­ka. Film se ta­ko­đe od­li­ku­je iz­u­zet­no upe­ča­tlji­vom i ori­gi­nal­nom Dže­ning­so­vom glu­mom, ali i ti­me da se u fil­mu ko­ri­sti sa­mo je­dan je­di­ni me­đu­titl (ko­ji je do­ta­da bio nor­ma u be­zvuč­nim fil­mo­vi­ma). Po­sled­nji čo­vjek  je po­sti­gao ve­li­ki uspjeh, i omo­gu­ćio Mur­na­uu da za UFA sni­mi još dva sku­pa, pre­sti­žna fil­ma. Mno­go je va­žni­ji, me­đu­tim, po to­me što je po­kre­nuo tzv. Kam­mer­spi­el­fil­ma, od­no­sno „ka­mer­nih igra­nih fil­mo­va” ko­ji su 1920-ih po­če­li imi­ti­ra­ti nje­gov stil. Sje­ti­će­mo se onog ču­ve­nog pi­ta­nja iz „Ka­bi­ne­ta dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” – do­kle ću ži­vje­ti? — ve­o­ma če­sto je tu­ma­če­no kao Ma­je­ro­vo in­tim­no ne­za­do­volj­stvo eks­pre­si­o­ni­zmom.
(Na­sta­vi­će se)