PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Po­čet­kom XVI­II vi­je­ka srp­ski sve­šte­ni­ci su, kao i ra­ni­je, do­la­zi­li u Mo­skvu, nji­ma do­bro po­znat i go­sto­lju­biv grad, gdje su ih uvi­jek ra­do pri­ma­li i da­ri­va­li bo­ga­tim da­ro­vi­ma.
Pro­mje­ne u ru­skoj dr­ža­vi ni­je­su osta­le ne­pri­mi­je­će­ne od stra­ne srp­skih je­ro­mo­na­ha. Na pri­mjer, kad je umro ru­ski car Alek­sej Mi­haj­lo­vič i kad su se do­go­di­le va­žne pro­mje­ne u upra­vlja­nju Ru­si­jom 1683. go­di­ne, mo­na­si iz srp­skog Bla­go­vje­šten­skog ma­na­sti­ra Kru­še­dol, već zna­ju­ći za po­li­tič­ku si­tu­a­ci­ju u Ru­si­ji ko­ja se pro­mi­je­ni­la, sa svo­jom mol­bom za „mi­lo­sti­nju“ ra­di iz­grad­nje ma­na­sti­ra obra­ća­ju se ca­ru Iva­nu Alek­se­je­vi­ču. Ali ne za­bo­ra­vlja­ju da po­me­nu nje­go­vog „Bo­gom ču­va­nog“ bra­ta Pe­tra-su­vla­da­ra, i pre­svi­je­tlu ca­ri­cu So­fi­ju – vr­ši­o­ca car­ske vla­sti sa ma­lo­ljet­nom bra­ćom – ca­re­vi­ći­ma. U ju­lu 1684. go­di­ne pri­mi­la ih je prin­ce­za i ve­li­ka knje­gi­nja So­fi­ja Alek­se­jev­na u Kre­mlju. Sa­ču­van je za­pis sa tog pri­je­ma sa dir­lji­vim de­ta­lji­ma. Igu­man Bla­go­vje­šten­skog ma­na­sti­ra Kru­še­dol Isak je pre­dao za ca­re­vi­će dva jed­na­ka iz­re­zba­re­na kr­sta od čem­pre­sa bo­je ša­fra­na, dva grč­ka sa­pu­na i dva pe­ški­ra, a So­fi­ji Alek­se­jev­noj je sve­ča­no uru­čio iz­re­zba­re­nu iko­nu na skla­pa­nje od čem­pre­sa, na ko­joj je sa jed­ne stra­ne bio lik Bo­go­ro­di­ce, a sa dru­ge Sv. Tro­ji­ce, ta­ko­đe bo­je ša­fra­na, grč­ki sa­pun i pe­škir. Srp­ski igu­man je ovim po­klo­ni­ma na pri­kla­dan na­čin i sa do­sta tak­tič­no­sti iz­jed­na­čio u sta­tu­su bra­ću su­vla­da­re i re­gen­ti­cu So­fi­ju Alek­se­jev­nu.
Ge­o­po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja se mi­je­nja­la na ju­go­i­sto­ku Evro­pe. Kra­jem XVII vi­je­ka srp­ske ze­mlje su se na­šle u epi­cen­tru voj­nih dej­sta­va i mno­go te­že se do­la­zi­lo do Ru­si­je. I bez to­ga je dug i opa­san put pri­je­tio smr­ću sve­šte­ni­ci­ma iz Sr­bi­je. Ma­lo ko od njih je u ova­kvim i slič­nim okol­no­sti­ma, bez ob­zi­ra na to što su ima­li pro­pu­sni­ce od ru­skog ca­ra u svo­jim ma­na­sti­ri­ma, smo­gao sna­ge da do­đe u Mo­skvu za „mi­lo­sti­nju“, da tra­ži po­dr­šku i po­kro­vi­telj­stvo. No, bi­lo je i iz­u­ze­ta­ka. 1687. go­di­ne srp­ski mi­tro­po­lit iz Sko­plja Je­fi­mi­je do­šao je da ži­vi u Mo­skvu. On je osta­vio svo­ju epar­hi­ju, jer se sva nje­go­va pa­stva raz­bje­ža­la zbog pri­bli­ža­va­nja ra­ta. U svo­joj mol­bi ru­skim ca­re­vi­ći­ma Iva­nu i Pe­tru Alek­se­je­vi­ču mi­tro­po­lit Je­fi­mi­je ih oba­vje­šta­va o slo­že­noj voj­no-po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji, u ko­joj su se na­šle srp­ske ze­mlje. Sa jed­ne stra­ne je „nje­mač­ki će­sar po­ro­bio se­dam srp­skih epi­sko­pi­ja“, sa dru­ge stra­ne se pri­mi­ču i na­pa­da­ju ve­ne­ci­jan­ske tru­pe, a sa tre­će Tur­ci pra­ve di­vlja­štva i vr­še ra­zna na­si­lja.
U ta­kvoj spolj­no­po­li­tič­koj si­tu­a­ci­ji, ko­ja se kom­pli­ko­va­la i po­gor­ša­va­la, Ru­si­ja se pri­pre­ma­la za bu­du­ći rat sa Tur­ci­ma za osva­ja­nje tvr­đa­ve Azov i iz­la­za na mo­re, ali bez ob­zi­ra na oči­gled­ne fi­nan­sij­ske pro­ble­me, Ru­si­ja je is­tra­ja­va­la sa po­kro­vi­telj­stvom i ma­te­ri­jal­nom po­mo­ći slo­ven­skim na­ro­di­ma, vi­de­ći u nji­ma ne sa­mo svo­ju bra­ću po vje­ri, već i po­li­tič­ke sa­ve­zni­ke. Go­di­ne 1689. Ivan i Pe­tar Alek­se­je­vič i re­gen­ti­ca So­fi­ja po­sla­li su gra­ma­tu Ar­se­ni­ju III Čar­no­je­vi­ću, pa­tri­jar­hu srp­skom (Peć­kom) kao od­go­vor na taj­no pi­smo, ko­je je do­nio na ru­ski dvor Isa­i­ja, ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra sv. Pa­vle na Aifo­nu.
U tom ve­o­ma va­žnom isto­rij­skom do­ku­men­tu ru­ska stra­na je na­ja­vi­la da spre­ma svo­ju voj­sku za rat­ni po­hod na Bal­kan da po­mog­ne slo­ven­skim na­ro­di­ma „sa svom svo­jom voj­nom si­lom i pru­ži im po­moć“ u bor­bi pro­tiv tur­skog za­vo­je­va­ča i za­to će po­sla­ti svo­je je­di­ni­ce voj­vo­di Vla­ške ze­mlje Kan­ta­ku­zi­nu. U pi­smu se ta­ko­đe na­gla­ša­va da ru­ski ca­re­vi, kao i ra­ni­je, „stal­no bri­nu“ o svoj pra­vo­slav­noj bra­ći.
Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić je bio peć­ki pa­tri­jarh od 1674. do 1690. go­di­ne. On je vo­dio dvoj­nu po­li­ti­ku, sa jed­ne stra­ne vi­dio je u Ru­si­ji si­lu, ko­ja ima sna­ge da po­mog­ne Sr­bi­ma da se iz­vu­ku iz kan­dži tur­skog po­ro­blji­va­ča, a sa dru­ge stra­ne odr­ža­vao je po­li­tič­ke kon­tak­te sa austrij­skim i ve­ne­ci­jan­skim vla­sti­ma, pri­hva­ta­ju­ći po­zi­ci­ju da se u bor­bi sa Tur­ci­ma mo­ra osla­nja­ti na Austrij­sku im­pe­ri­ju.
Tre­ba is­ta­ći da su Sr­bi u XVII i XVI­II vi­je­ku ži­vje­li na te­ri­to­ri­ja­ma, ko­je su bi­le u sa­sta­vu ra­znih dr­ža­va: u Oto­man­skoj im­pe­ri­ji, u Austrij­skoj mo­nar­hi­ji i Ve­ne­ci­jan­skoj re­pu­bli­ci. Ipak, bez ob­zi­ra na ras­par­ča­nost, oni su sa­ču­va­li svo­je isto­rij­sko je­din­stvo, je­zik, vje­ru, pri­pad­nost svo­joj je­di­noj srp­skoj na­ci­ji i ze­mlji pre­da­ka. Sr­bi su gle­da­li na pra­vo­slav­nu Ru­si­ju kao na svog spa­si­o­ca za iz­ba­vlje­nje iz tur­skog rop­stva, kao za­štit­ni­ka od austrij­skog i ve­ne­ci­jan­skog pro­ga­nja­nja i pri­si­lja­va­nja na po­ka­to­li­če­nje.
Od 1689. go­di­ne austrij­ska ar­mi­ja je po­če­la da tr­pi po­ra­ze u bor­ba­ma sa Tur­ci­ma, ma­da tre­ba ima­ti u vi­du da se sul­ta­no­va voj­ska po­pu­nja­va­la sa ve­li­kim bro­jem krim­skih voj­nih sna­ga, ko­je su ra­ni­je bi­le za­u­ze­te bor­ba­ma sa ru­skom ar­mi­jom V.V. Go­li­ci­na za vri­je­me krim­skih ra­to­va. U toj dra­ma­tič­noj voj­noj si­tu­a­ci­ji austrij­ska Vla­da je na­mje­ra­va­la da pri­do­bi­je Sr­be, ko­ji su na to pri­sta­li i pri­hva­ti­li da ak­tiv­no uče­stvu­ju u austro-tur­skom ra­tu. Br­zo su se or­ga­ni­zo­va­li i ofor­mi­li do­bro­vo­ljač­ke od­re­de. O tim do­ga­đa­ji­ma su se ras­pi­ti­va­li i do­bro oba­vi­je­sti­li od Sr­ba V. Iva­nov i N. Osta­fjev, ko­ji su po­bje­gli iz ta­tar­skog rop­stva u Ru­si­ju. Sr­bi su im pri­ča­li da su za­jed­no sa svo­jim oče­vi­ma bi­li u voj­sci austrij­skog im­pe­ra­to­ra i bo­ri­li se pro­tiv Tu­ra­ka i krim­skih Ta­ta­ra.
(Na­sta­vi­će se)