Pi­še: Mi­ljan STA­NI­ŠIĆ


Po­me­nu­ti bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su se iz­u­zet­no is­ta­kli ra­de­ći kao uči­te­lji, a ne­ki i na­stav­ni­ci (bi­li su an­ga­žo­va­ni u gim­na­zi­ji i uči­telj­skoj ško­li), pa su od nad­le­žnih pro­svjet­nih vla­sti ve­ći broj njih bi­li una­pri­je­đe­ni, oba­vlja­ji­ći du­žno­sti škol­skih nad­zor­ni­ka, upra­vi­te­lja ško­la i dr. Ta­ko su škol­ski nad­zor­ni­ci bi­li: To­mo Dra­go­vić, An­dri­ja Dra­go­vić, Sa­vo Jo­vo­vić, Ra­do­van Po­po­vić (ko­ji je bio i upra­vi­telj ško­le), a upra­vi­te­lji ško­la, po­red Po­po­vi­ća su bi­li Jak­ša Bra­jo­vić i Ili­ja Mi­ju­ško­vić, dok je Trip­ko Bra­jo­vić bio i na­čel­nik re­so­ra u Mi­ni­star­stvu fi­nan­si­ja. Cvjet­ko Sta­ni­šić je na­kon po­vrat­ka iz za­ro­blje­ni­štva ra­dio krat­ko vri­je­me kao uči­telj, a ka­sni­je kao sve­šte­nik (bio je, po­red osta­log i cr­kve­no-sud­ski tu­ži­lac Mi­tro­po­li­je Cr­no­gor­sko-pri­mor­ske).
Bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su bi­li ak­tiv­ni i na po­li­tič­kom pla­nu. Naj­ve­ći broj njih su pri­pa­da­li De­mo­krat­skoj ili Ra­di­kal­noj stran­ci. Od na­ve­de­nih če­tr­na­est bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja če­tvo­ri­ca su pre­mi­nu­li pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta (Bla­žo Ra­do­njić, Ve­li­zar Đu­ra­no­vić, Ili­ja Mi­ju­ško­vić i Sa­vo Đu­ro­vić). Kao do­ka­za­ne pa­tri­o­te pre­o­sta­li uči­te­lji su uče­stvo­va­li u april­skom ra­tu 1941. go­di­ne i u 13-jul­skom ustan­ku i usta­nič­kim ak­ci­ja­ma. Me­đu­tim, ide­o­lo­ška ra­slo­ja­va­nja i po­dje­le ko­je je iza­zva­la KPJ, sa ci­ljem da is­ko­ri­sti oku­pa­ci­ju ze­mlje ka­ko bi iz­ve­la ko­mu­ni­stič­ku re­vo­lu­ci­ju, po­ra­zi­la ide­o­lo­ške pro­tiv­ni­ke, a po­tom uz po­moć Cr­ve­ne armi­je oslo­bo­di­la ze­mlju od na­ci-fa­ši­zma i us­po­sta­vi­la to­ta­li­tat­ni bolj­še­vič­ki si­stem, po ugle­du na onaj u SSSR, osta­vi­la je tra­ga i na bje­lo­pa­vlić­ke uči­te­lje. Je­dan broj ovih uči­te­lja pri­stu­pi­li su na­ci­o­nal­nom po­kre­tu (Ju­go­slo­ven­skoj voj­sci u Otadž­bi­ni), a ne­ko­li­ko njih i ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­skom po­kre­tu (tzv. NOP), ali bez ob­zi­ra na ide­o­lo­ške po­dje­le oni su osta­li istin­ski ro­do­lju­bi i zbog to­ga su pod­ni­je­li lič­ne i po­ro­dič­ne žr­tve. Na stra­ni na­ci­o­nal­nog po­kre­ta su stra­da­li: An­dri­ja Dra­go­vić, kao i nje­go­vo dvo­je dje­ce, sin Alek­san­dar od 14 i po go­di­na i kćer­ka Smi­lja­na od ne­pu­nih 18 go­di­na, ko­ji su stri­je­lja­ni od ko­mu­ni­sta (što pred­sta­vlja bru­tal­ni zlo­čin lju­di-zvi­je­ri ko­ji­ma je ko­mu­ni­stič­ka ide­o­lo­gi­ja bi­la po­mra­či­la um, pa ni­je­su po­šte­dje­li ni dje­cu); No­va Vu­či­ća su po­čet­kom mar­ta 1943. go­di­ne ba­ci­li u ja­mu kom­ši­je, ko­mu­ni­sti, zbog ugle­da ko­ji je uži­vao i pro­cje­ne da im mo­že bi­ti smet­nja, jer ni­je bio ko­mu­ni­stič­ke pro­vi­ni­jen­ci­je; Mi­la­din Vu­ja­di­no­vić je ubi­jen od stra­ne ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­skih sna­ga 1945. go­di­ne u Slo­ve­ni­ji. Ra­do­van Po­po­vić je pri­li­kom od­stup­ni­ce, kao pri­pad­nik na­ci­o­nal­nog po­kre­ta, po­čet­kom 1945. pre­mi­nuo ud ti­fu­sa u Sta­roj Gra­di­šci. Cvjet­ko Sta­ni­šić je bio is­tak­nu­ti član De­mo­krat­ske stran­ke, a stri­je­ljan je 1943. go­di­ne od stra­ne ita­li­jan­skog oku­pa­to­ra usled od­ma­zde, zbog si­na ko­ji je bio ko­mu­ni­stič­ki ak­ti­vi­sta i ru­ko­vo­di­lac. Sa­vo Jo­vo­vić se bo­rio u ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­skim je­di­ni­ca­ma. Stri­je­ljan je od Ita­li­ja­na 1943. go­di­ne, a u ra­tu mu gi­ne i sin Sre­ten od 19 go­di­na i kćer­ka So­fi­ja ko­ja je za­do­biv­ši te­ške po­vre­de u bor­be­nim okr­ša­ji­ma 1945. go­di­ne, od tih po­sle­di­ca ubr­zo pre­mi­nu­la. Jak­ša Bra­jo­vić se ta­ko­đe bo­rio u ko­mu­ni­stič­ko-par­ti­zan­skim je­di­ni­ca­ma, u ko­ji­ma mu gi­ne sin Vlaj­ko. Bra­jo­vić je oba­vljao zna­čaj­ne funk­ci­je u ra­tu i ka­sni­je.
Da­kle, bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su svo­jim pod­vi­zi­ma po­ka­za­li vi­so­ku pa­tri­ot­sku svi­jest, struč­nost i oda­nost svo­joj uz­vi­še­noj pro­fe­si­ji srp­skog uči­te­lja i ča­snost ljud­skog ži­vlje­nja do smr­ti. Ve­li­ko pri­zna­nje, kao i uči­te­lji­ma, tre­ba oda­ti i tro­ji­ci po­me­nu­tih prav­ni­ka (Ni­ko­li Dra­go­vi­ću, Mir­ku Jo­vo­vi­ću i Ra­do­va­nu Bo­ško­vi­ću) ko­ji su po­dr­ža­li uči­te­lje, pa su bi­li op­tu­že­ni kao pod­stre­ka­či i zbog to­ga su od austro­u­gar­skog oku­pa­to­ra do­ži­vje­li tor­tu­re i ka­za­ma­te. I umje­sto da da­na­šnja vlast ba­šti­ni be­smrt­ne vri­jed­no­sti za ko­je su se žr­tvo­va­li i bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji ko­ji su bra­ni­li svo­ju pro­fe­si­ju, slo­bo­du, do­sto­jan­stvo i svoj srp­ski iden­ti­tet, da­na­šnja neo­to­ta­li­tar­na, an­ti­srp­ska vr­hu­ška u Cr­noj Go­ri do­vr­ša­va onaj po­sao ko­ji su za­po­če­li austro­u­gar­ski oku­pa­to­ri, bri­šu­ći sve ono što ima srp­ski pred­znak i ute­me­lje­nost, a što je stvo­ri­lo i oču­va­lo Cr­nu Go­ru. Ti­me je vo­de u bes­pu­će i če­lju­sti ne­pri­ja­te­lja srp­stva i pra­vo­sla­vlja, što se po­ka­za­lo i od de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka do da­nas ka­da kre­a­to­ri No­vog svjet­skog po­ret­ka, uz pen­drek Na­to pak­ta, že­le da pre­o­bli­ku­ju svi­jet, uki­nu de­mo­kra­ti­ju i uve­du de­mo­no­kra­ti­ju, pre­ma svo­jim sa­ta­ni­stič­kim ar­ši­ni­ma i za­vla­da­ju svi­je­tom (o če­mu sam de­talj­no pi­sao u felj­to­nu “Za­vje­re­nič­ke or­ga­ni­za­ci­je, kre­a­to­ri No­vog svjet­skog po­ret­ka”). Na tom pu­tu su im za­sme­ta­li srp­ski i ru­ski na­rod. Za­to su de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka uz po­moć Na­to pak­ta ra­zo­ri­li Ju­go­sla­vi­ju, ras­par­ča­li srp­ski na­rod, po­ma­žu­ći nje­go­ve ne­pri­ja­te­lje. Slič­no po­ku­ša­va­ju da i Ru­si­ju po­ko­re za svo­je mrač­ne ci­lje­ve, kao što su te iste sa­ta­ni­stič­ke, za­vje­re­nič­ke or­ga­ni­za­ci­je 1917. go­di­ne or­ga­ni­zo­va­le i pot­po­mo­gle iz­vo­đe­nje bolj­še­vič­ke re­vo­lu­ci­je u toj ze­mlji, u uslo­vi­ma dok je još tra­jao Pr­vi svjet­ski rat, na­met­nuv­ši joj to­ta­li­tar­nu, bolj­še­vič­ku, i zlo­či­nač­ku ide­o­lo­gi­ju. Me­đu­tim, u to­me po­no­vo ne­će us­pje­ti, jer je Ru­si­ja iz­vu­kla po­u­ke iz pro­šlo­sti, vra­ti­la se svo­jim pra­vo­slav­nim, hri­šćan­skim, ci­vi­li­za­cij­skim vri­jed­no­sti­ma, pa će ne sa­mo od­bra­ni­ti se­be, već i me­đu­na­rod­no pra­vo i prav­du, ko­ji su na uda­ru. Ta­da će se i Cr­na Go­ra vra­ti­ti svo­jim vri­jed­no­sti­ma na ko­ji­ma je po­či­va­la i op­sta­la, a ko­je je bi­la pre­ki­nu­la ko­mu­ni­stič­ka to­ta­li­tar­na vlast i nje­ni na­sled­ni­ci, neo­ko­mu­ni­stič­ki mu­tan­ti, pa će se i po­me­nu­ti is­tak­nu­ti do­ga­đaj po­bu­ne bje­lo­pa­vlić­kih uči­te­lja iz 1916. go­di­ne do­stoj­no obi­lje­ža­va­ti, ka­ko za­slu­žu­je, i to kao dan cr­no­gor­ske pr­o­svje­te.Kraj