PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Za od­la­zak u Mo­skvu srp­ski sve­šte­ni­ci su po­ne­kad vo­di­li sa so­bom i „tu­ma­če“, ali obič­no im ni­je­su bi­li po­treb­ni ti pre­vo­di­o­ci, jer su sva pra­vo­slav­na du­hov­na li­ca do­bro vla­da­la cr­kve­no­slo­ven­skim je­zi­kom.
Za pra­vo­slav­na cr­kve­na li­ca ru­ska dr­ža­va je stva­ra­la do­bre uslo­ve za nji­hov pro­la­zak pre­ko svo­jih pro­sto­ra i za bo­ra­vak u Mo­skvi i na taj na­čin pri­vla­či­la, to­kom tog vre­me­na, ve­li­ki broj go­sti­ju, ko­ji su sti­za­li sa ra­znih stra­na, bez ob­zi­ra na pre­pre­ke i pro­ble­me, ko­ji su bi­va­li sve ve­ći. Po­vo­dom to­ga ru­ska vla­da je bi­la za­bri­nu­ta i na­mje­ra­va­la je da ogra­ni­či broj onih ko­ji su do­la­zi­li i ujed­no sa tim sma­nji dr­žav­ne ras­ho­de za po­moć nji­ma i za nji­ho­vo iz­dr­ža­va­nje. U vri­je­me Pe­tra Ve­li­kog u Mo­skvu su pro­pu­šta­ni sa­mo oni pred­stav­ni­ci srp­skih ma­na­sti­ra, ko­ji su već ima­li pro­pu­sni­ce u svo­jim ru­ka­ma, ko­je su ra­ni­je pri­ba­vi­li od pret­hod­nih ru­skih ca­re­va za do­la­zak u Ru­si­ju za po­moć i za pro­la­zak do Mo­skve. Osta­la du­hov­na li­ca, kao i svje­tov­ni na­rod ( obič­ni Sr­bi, ko­ji su pa­li u rop­stvo, ta­ko­đe su tra­ži­li po­moć od pra­vo­slav­nog ru­skog ca­ra ) do­la­zi­li su do ru­ske gra­ni­ce i u Sev­sku do­bi­ja­li hra­nu i skrom­nu „mi­lo­sti­nju“, a on­da oda­tle vra­ća­ni ku­ći. Sa­mo su ri­jet­ki srp­ski sve­šte­ni­ci, po­seb­no oni ko­ji su u pro­šlo­sti bi­li na uslu­zi ru­skom car­stvu, (na pri­mjer, srp­ski ma­na­sti­ri su se do­sta če­sto ba­vi­li ot­ku­pom pra­vo­sla­vih Ru­sa, ko­je su za­ro­bi­li Tur­ci) mo­gli da se na­da­ju mo­guć­no­sti za do­bi­ja­nje no­ve pro­pu­sni­ce.
U Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve pro­pu­sni­ce su iz­da­va­ne po sle­de­ćem upu­stvu: u pro­pu­sni­cu je upi­si­va­no ime glav­nog i od­go­vor­nog cr­kve­nog li­ca, ko­je je pred­sta­vlja­lo ma­na­stir ( mi­tro­po­li­ta, ar­hi­man­dri­ta, igu­ma­na, epi­sko­pa ili „ko će ubu­du­će bi­ti igu­man u tom ma­na­sti­ru“ i ime­na osta­le du­hov­ne bra­će. U pro­pu­sni­cu je upi­si­van ta­čan da­tum do­la­ska sve­šte­nih li­ca u Mo­skvu, kao i sa­stav tih de­le­ga­ci­ja, a upi­si­va­ni su i do­dat­ni uslo­vi. Na pri­mjer, „na osno­vu ove pro­pu­sni­ce mo­že se do­ći u na­šu Mo­skov­sku dr­ža­vu po­sli­je se­dam ili osam go­di­na sa gru­pom od tri ili če­ti­ri čo­vje­ka, ko­ji slu­že u ma­na­sti­ru“. ( Da­kle, na­zna­če­ni ma­na­stir je mo­gao da po­ša­lje za mi­lo­sti­nju u Mo­skvu naj­vi­še do pet lju­di sa­mo jed­nom u se­dam-osam go­di­ne.) Uslo­vi za pro­la­zak do Mo­skve su bi­li de­talj­no raz­ra­đe­ni u sva­koj ka­sni­je iz­da­toj pro­pu­sni­ci i uz to su od­re­đi­va­ni ro­ko­vi do­la­ska iza­sla­ni­ka za sva­ki ma­na­stir po­je­di­nač­no, vje­ro­vat­no pre­ma zna­ča­ju, ve­li­či­ni i sta­tu­su ma­na­sti­ra u srp­skim ze­mlja­ma. O to­me je pi­sao i srp­ski is­tra­ži­vač St. Di­mi­tri­je­vić u gla­vi V: „Na­ši ma­na­sti­ri, ko­ji su ima­li ja­če ve­ze sa Ru­si­jom i po­je­di­nač­ni od­la­sci u Ru­si­ju iz dru­gih ne­kih na­ših ma­na­sti­ra“.
Za vri­je­me vla­da­vi­ne Pe­tra velikog ru­ska vlada je obez­bje­đi­va­la pro­laz gru­pa­ma stra­hih cr­kve­nih de­le­ga­ci­ja bez ika­kve ca­ri­ne na ru­skoj gra­ni­ci.
Mol­be i pi­sma, sa ko­ji­ma su se mi­tro­po­li­ti i igu­ma­ni srp­skih ma­na­sti­ra obra­ća­li ru­skom ca­ru, sa­sta­vlja­na su u Sr­bi­ji pri­je od­la­ska na du­gi put, a sa so­bom su ih no­si­li nji­ho­vi iza­sla­ni­ci. Njih su pi­sa­li, po pra­vi­lu, na cr­kve­no­slo­ven­skom je­zi­ku, a po­šilj­ke su bi­le li­je­po ukra­še­ne i do­bro upa­ko­va­ne i za­pe­ča­će­ne u ma­na­sti­ru iz ko­jeg su po­la­zi­le. Na pri­mjer, mol­ba sve­šte­ni­ka iz ma­na­sti­ra Ra­ko­vac, ko­ja je bi­la upu­će­na ca­ru Pe­tru I u ok­to­bru 1701.go­di­ne, bi­la je na vr­hu ukra­še­na or­na­men­tom i gr­bom Sr­bi­je. Po­gra­nič­ni voj­ni star­je­ši­ne, ka­sni­je gu­ber­na­to­ri, otva­ra­li su ta pi­sma i pro­sle­đi­va­li ih u Mo­skvu Upra­vi za ino­stra­ne po­slo­ve, gdje su uzi­ma­ne u raz­ma­tra­nje za­jed­no sa osta­lim za­htje­vi­ma srp­skih sve­šte­ni­ka.
Iz pi­sa­ma, ko­ja su upu­ći­va­na ru­skom ca­ru, sa­zna­je­mo o te­škom po­lo­ža­ju srp­skih ma­na­sti­ra u Oto­man­skoj im­pe­ri­ji, o ugnje­ta­va­nju , mu­če­nju i pat­nja­ma srp­skog na­ro­da, o če­stim ra­za­ra­nji­ma i po­ha­ra­ma, o ve­li­kim da­žbi­na­ma i te­škim na­me­ti­ma tur­ske ad­mi­ni­stra­ci­je srp­skim ze­mlja­ma. A ka­sni­je i u Austij­skoj im­pe­ri­ji kra­jem XVII i po­čet­kom XVI­II vi­je­ka, gdje su Sr­bi tra­ži­li spas za svo­ju vje­ru, do­bi­li su pri­ti­sak za po­ka­to­li­če­nje i pro­gon pra­vo­sla­vlja. U svo­jim pi­smi­ma sta­ri mo­na­si su to ova­ko opi­si­va­li: „Ži­vi­mo kao ov­ce me­đu kr­vo­loč­nim vu­ko­vi­ma, ko­ji pro­go­ne pra­vo­slav­nu vje­ru, a mi smo im se du­bo­ko kla­nja­li i po­ni­zno mo­li­li sa su­za­ma u oči­ma i do­ži­vje­li ve­li­ku tu­gu, si­ro­ma­štvo i po­sta­li žr­tve pro­kle­tih Agar­ja­na (Tu­ra­ka)“. Srp­ska du­hov­na li­ca su do­la­zi­la u Mo­skvu sa jed­nom je­di­nom na­dom da vi­de „po­bo­žnog, hri­sto­lju­bi­vog ru­skog ca­ra, ko­jeg je Bog od­re­dio za to mje­sto“. Zna­ju­ći za go­sto­prim­stvo i sr­dač­nost ru­skog ca­ra, srp­ski du­hov­ni­ci su do­la­zi­li u Mo­skvu i zbog „vječ­nog ži­vlje­nja“. Mo­skva je bi­la sklo­ni­šte i uto­či­šte srp­skim sve­šte­ni­ci­ma naj­vi­šeg ran­ga.
Sa­ču­va­ni su do­ku­men­tar­ni do­ka­zi o čvr­stim pri­ja­telj­skim ve­za­ma srp­skog i ru­skog sve­šten­stva, ko­je su po­sta­ja­le još od dav­ni­na, a one su se od­no­si­le na nji­ho­vu ti­je­snu du­hov­nu i kul­tur­nu sa­rad­nju, o če­mu svje­do­če go­re na­ve­de­na do­ku­men­ta. Sre­di­nom XVII vi­je­ka du­hov­na li­ca iz Sr­bi­je su se na pro­pu­to­va­nju za­dr­ža­va­la u Ni­kolj­skom grč­kom ma­na­sti­ru. U do­ku­men­ti­ma po­sto­je do­ka­zi da je biv­ši mi­tro­po­lit Mi­ha­i­lo do­šao na „vječ­no ži­vlje­nje“ u Ru­si­ju i ži­vio je u ma­na­stir­skoj će­li­ji u Tro­ji­ce-Ser­ge­je­vom ma­na­sti­ru od 1651.go­di­ne, oda­kle mu je car Alek­sej Mi­ha­i­lo­vič dao sa­gla­snost da ode 1654.go­di­ne u Aifon na ho­do­ča­šće. 1657.go­di­ne on se vra­tio u Ru­si­ju i car mu je do­zvo­lio da do­đe u Mo­skvu, gdje je bio pri­mljen i smje­šten u istu će­li­ju Tro­ic­kog ma­na­sti­ra, gdje je i ra­ni­je ži­vio.
(Na­sta­vi­će se)