Na­stav­ni pla­no­vi i pro­gra­mi za 1907/1908. škol­sku go­di­nu bi­li su pro­pi­sa­ni od­lu­kom Mi­ni­star­stva pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la, ko­je je po­red pre­ci­zi­ra­nih na­stav­nih pla­no­va i pro­gra­ma, iz­da­lo i pre­po­ru­ke i uput­stva ko­ji­ma je tre­ba­lo da se uti­če na uče­ni­ke u ci­lju ja­ča­nja i raz­vi­ja­nja pa­tri­ot­ske, srp­ske svi­je­sti. U pre­po­ru­ka­ma i uput­stvi­ma Mi­ni­star­stva pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la na­vo­di se: „Isto­rij­ska na­u­ka mo­ra se ude­si­ti ta­ko što će se po­sred­stvom ide­al­ni­jeg ugle­da na na­še sta­ri­je i no­vi­je isto­ri­je naj­ja­če i naj­bo­lje dej­stvo­va­ti na raz­vi­tak pa­tri­ot­skih osje­ća­nja. Vas­pi­ta­ni­ci tre­ba da stek­nu ja­san po­jam o da­na­šnjem po­lo­ža­ju srp­skog na­ro­da. No­vo po­ko­lje­nje tre­ba da ima svi­jest o za­dat­ku ko­je da­na­šnje pri­li­ke na­me­ću ci­je­lom ras­ko­ma­da­nom srp­skom ple­me­nu”.
Na­kon oku­pa­ci­je Cr­ne Go­re od stra­ne Austo­u­gar­ske jed­na od pr­vih mje­ra oku­pa­ci­o­nog gu­ver­ne­ra Vik­to­ra Ve­be­ra bi­la je da za škol­sku 1916–1917. go­di­nu iz na­stav­nih sa­dr­ža­ja od­stra­ni ći­ri­li­cu, i za­mi­je­ni je la­ti­ni­com, da iz­ba­ce pred­met „Srp­ska isto­ri­ja”, kao i da za­bra­ni uče­nje srp­skih na­rod­nih, ep­skih i pa­tri­ot­skih pje­sa­ma. Gu­ver­ner Ve­ber je po­ku­šao da do to­ga ci­lja do­đe na taj na­čin što će pr­vo da do­zvo­li da na­sta­va za­poč­ne po sta­rim škol­skim pro­gra­mi­ma, ka­ko bi pri­vu­kli uči­te­lje da iz­vo­de na­stav­ni pro­ces, a on­da po­sli­je iz­vje­snog vre­me­na da iz­vr­še na­ve­de­ne iz­mje­ne, ra­ču­na­ju­ći da ta­da uči­te­lji ne­će smje­ti to­me da se od­u­pru. O to­me Jak­ša Bra­jo­vić, je­dan od pr­vih po­bu­nje­nih uči­te­lja iz­no­si za­što su na po­čet­ku ipak pri­sta­li da iz­vo­de na­sta­vu: „Nas, uči­te­lje iz Bje­lo­pa­vli­ća, po­zva­la je jed­nog da­na okru­žna ko­man­da u Pod­go­ri­cu. Re­kli su nam da otva­ra­ju osnov­ne ško­le i da će se ra­di­ti po cr­no­gor­skom škol­skom pro­gra­mu... Sa­op­šte­no nam je da se sa­mi do­go­vo­ri­mo o uči­telj­skim mje­sti­ma. Bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su odr­ža­li skup i kon­sta­to­va­li da je to ko­rek­tan gest, pa bez ob­zi­ra na iz­vje­sne pri­mjed­be, ve­ći­na je sma­tra­la da po­nu­du tre­ba pri­hva­ti­ti jer oni na­sta­vlja­ju da ra­de po cr­no­gor­skom škol­skom pro­gra­mu na osno­vu ko­ga će opi­sme­nja­va­ti i uči­ti dje­cu, a ne po oku­pa­tor­skom pro­gra­mu. O ras­po­re­du uči­telj­skih mje­sta la­ko su se do­go­vo­ri­li, uz jed­no­du­šan stav da austro­u­gar­skom oku­pa­to­ru ne tre­ba či­ni­ti ni­ka­kvu uslu­gu, a da kroz na­sta­vu kod dje­ce tre­ba da ja­ča­ju ro­do­lju­blje.
Na­stav­ni pla­no­vi i pro­gra­mi iz 1907. go­di­ne bi­li su oba­ve­zu­ju­ći po Za­ko­nu o na­rod­ni­jem ško­la­ma u Kra­lje­vi­ni Cr­noj Go­ri, i po nji­ma su uči­li i uči­te­lji ko­ji su se 1916. go­di­ne po­bu­ni­li pro­mje­na­ma na­stav­nih sa­dr­ža­ja ko­je su na­met­nu­li austro­u­gar­ski oku­pa­to­ri. Na­ve­de­ni na­stav­ni pla­no­vi i pro­gra­mi su sa­dr­ža­va­li i oba­ve­zu­ju­ća uput­stva ko­ja ni­je­su bi­la sa­mo pre­po­ru­ke sva­kom srp­skom uči­te­lju, već i za­da­tak i mi­si­ja da na mla­de ge­ne­ra­ci­je tre­ba da uti­ču i ši­re kod njih pa­tri­ot­sku svi­jest.
Po škol­skom pro­gra­mu iz 1907. go­di­ne, ko­ji je bio na sna­zi, ra­di­lo se oko mje­sec da­na. Po­tom je sti­gla na­red­ba da se pro­gram mi­je­nja, pri če­mu su pro­mi­je­nje­ni svi udž­be­ni­ci, sem za vje­ro­na­u­ku i ma­te­ma­ti­ku, ali su i oni, kao i osta­li bi­li pi­sa­ni la­ti­ni­com. Uz na­red­bu je sti­gao pro­prat­ni akt da se iz na­stav­nih pro­gra­ma iz­ba­cu­ju: ći­ri­li­ca, na­stav­ni pred­met „Srp­ska isto­ri­ja” i uče­nje i pje­va­nje pa­tri­ot­skih pje­sa­ma. Ka­ko su austro­u­gar­ske oku­pa­ci­o­ne vla­sti sma­tra­le da je uki­da­nje ći­ri­li­ce i uvo­đe­nje la­ti­ni­ce osje­tlji­vo pi­ta­nje i da će to na­rod te­ško pri­hva­ti­ti, obra­zlo­ži­li su da to ra­de sa­mo iz prag­ma­tič­nih raz­lo­ga ka­ko bi se ti­me olak­ša­la ko­mu­ni­ka­ci­ja, a da bi od to­ga bi­la obo­stra­na ko­rist. Me­đu­tim, su­šti­na ovo­ga či­na je bi­la sa­vim dru­ga­či­ja i nji­me se htje­lo da uki­da­njem srp­skog iden­ti­te­ta di­sci­pli­nu­ju i obez­gla­ve Cr­no­gor­ce, a pod udar ovih mje­ra su bi­li pr­vo srp­ski uči­te­lji kao no­si­o­ci ši­re­nja te svi­je­sti kod mla­dih lju­di. Gu­ver­ner Ve­ber sa svo­jim oku­pa­ci­o­nim vla­sti­ma je te mje­re uveo zbog, ka­ko je iz­nio, „za­do­je­no­sti na­ro­da ve­li­ko­srp­stvom i pan­sla­vi­zmom”, pa da bi to amor­ti­zo­va­li do­ni­je­li su niz mje­ra ka­ko bi na­sta­va bi­la u skla­du sa „za­pad­nim ci­vi­li­za­cij­skim to­ko­vi­ma”, a ne onih sa „bar­bar­skog is­to­ka”. Ći­ri­li­ca je bi­la iz­ba­če­na iz upo­tre­be i u svim usta­no­va­ma i po­štan­skom sa­o­bra­ća­ju. Ove na­met­nu­te mje­re su ne­volj­no pri­hva­će­ne kod ve­ći­ne na­ro­da u Cr­noj Go­ri, ali sem u Bje­lo­pa­vli­ći­ma ni­je bi­lo jav­nog i or­ga­ni­zo­va­nog su­prot­sta­vlja­nja to­me. Bje­lo­pa­vlić­ki uči­te­lji su se po­no­vo sa­sta­li da se do­go­vo­re šta u no­vo­na­sta­loj si­tu­a­ci­ji tre­ba či­ni­ti. Ka­ko na sa­stan­ku ni­je­su bi­li svi uči­te­lji, do­go­vo­ri­li su se da sa­če­ka­ju ne­dje­lju da­na ka­ko bi i sa nji­ma oba­vi­li raz­go­vor, a do ta­da na­sta­vu da iz­vo­de is­klju­či­vo po sta­rom pro­gra­mu, a ne po onom ko­ji su do­ni­je­le oku­pa­tor­ske vla­sti. O da­ljim po­te­zi­ma uči­te­lja svje­do­čio je Jak­ša Bra­jo­vić: „Ka­ko se ni na dru­gom sa­stan­ku ni­je po­sti­gao je­din­stve­ni do­go­vor, ja sam po­šao da pre­dam ostav­ku. Mo­ji dru­go­vi Sa­vo Jo­vo­vić i An­dri­ja Dra­go­vić, za­mo­li­li su da ih pri­če­kam, jer će i oni da na­pi­šu ostav­ke. Po­šli smo za­jed­no u mje­snu ko­man­du i pre­da­li ostav­ke”. Či­nov­nik u austro­u­gar­skoj ko­man­di ko­je­mu su tro­ji­ca uči­te­lja pre­da­li ostav­ke bio je Sr­bin iz Voj­vo­di­ne, sin pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka, ko­ji im je po nji­ho­voj pre­da­ji sa­op­štio da će zbog to­ga bi­ti stri­je­lja­ni od oku­pa­ci­o­nih vla­sti, na­go­va­ra­ju­ći ih da od­u­sta­nu od to­ga či­na, jer im on že­li sva­ko do­bro. Ka­da je či­nov­nik uvi­dio da oni ne že­le da pre­da­ju po iz­mi­je­nje­nom pro­gra­mu, on­da ih je sa­vje­to­vao da obra­zlo­že u ostav­ci da to či­ne usled bo­le­sti, a ne zbog pro­mje­ne na­stav­nog pro­gra­ma. Me­đu­tim, oni su, iako svje­sni po­sle­di­ca, osta­li pri svo­joj od­lu­ci da upra­vo že­le da oku­pa­ci­o­ne vla­sti zna­ju raz­log nji­ho­vih ostav­ki, i po­tom su se po­no­vo vra­ti­li u svo­je ško­le na­sta­vlja­ju­ći da pre­da­ju po sta­rim pro­gra­mi­ma, sve do­tle dok nji­ho­ve ostav­ke bu­du pri­hva­će­ne.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še: Mi­ljan
STA­NI­ŠIĆ