Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Nje­go­va osje­ća­nja su pot­pu­no pri­gu­še­na i sva­ko od tih bi­ća re­di­telj po­sma­tra kao od­re­đe­nu psi­ho­lo­šku re­al­nost. Ov­dje su, kao i u dru­gim fil­mo­vi­ma, u pi­ta­nju dvi­je lič­no­sti – Tri­na i Mak Trig, ali, raz­vi­ja­ju­ći svo­je te­ze, Štro­hajm ne­pre­kid­no aso­ci­ra i na mno­ge dru­ge ne­sreć­ne su­pru­žni­ke. Do­ka­zu­ju­ći da pra­ve ko­mu­nik­ci­je me­đu lju­di­ma ne­ma i da tu dru­štvo igra sa­svim od­re­đe­nu ulo­gu, on iz­o­štra­va svo­ju kri­tič­nost u po­sma­tra­nju. Isti prin­cip je već pri­mi­je­ćen kod kom­po­zi­ci­je „Sli­je­pih mu­že­va” i „Luc­ka­stih že­na”. Čo­vjek sam po se­bi mo­že da bu­de i ne­za­do­vo­ljan vla­sti­tom si­tu­a­ci­jom, ali se pod od­re­đe­nim dru­štve­nim okol­no­sti­ma ja­vlja nje­go­vo osje­ća­nje kri­vi­ce i ja­ča­ju pod­sti­ca­ji za kon­flikt­ne si­tu­a­ci­je.
To Tri­nu uda­lju­je od mu­ža i oni po­sta­ju dvi­je oso­be ko­je ne sa­mo što ne­ma­ju ni­šta za­jed­nič­kog već se po­vla­če u pot­pu­no ne­pri­ja­telj­ske po­zi­ci­je. Re­di­telj že­li da psi­ho­lo­ški pri­pre­mi i gle­da­o­ca na kon­flikt ko­ji za­vr­ša­va ti­me što Mek Tig ubi­ja svo­ju že­nu i sa nje­nim nov­cem bje­ži pre­ma ka­li­for­nij­skoj Do­li­ni smr­ti. Ka­da je na red do­šlo sni­ma­nje sce­na u Do­li­ni smr­ti, Štro­hajm je ci­je­lu eki­pu od­veo u tu pu­sti­nju i sni­mao na plus če­tr­de­set. Ka­me­re su se to­li­ko pre­gri­ja­va­le da su mo­ra­li da ih umo­ta­va­ju u mo­kre pe­ški­re ne bi li ih ras­hla­di­li. Pr­vo­bit­na ver­zi­ja fil­ma tra­ja­la je sko­ro de­vet sa­ti. To je bi­la is­crp­na re­kon­struk­ci­ja ro­ma­na Fran­ka No­ri­sa. Ro­man je na­pi­san po isti­ni­tom do­ga­đa­ju iz San Fran­ci­ska iz osam­de­se­tih go­di­na XIX vi­je­ka. Pri­ča je o Mek Ti­gu, ko­me la­žni dok­tor po­mog­ne da po­bjeg­ne iz ma­log ru­dar­skog rod­nog gra­da u Sje­ver­noj Ka­li­for­ni­ji i ko­ji po­sta­je zu­bar u San Fran­ci­sku. Ta­mo upo­zna­je Tri­nu (Za­su Pits) u ko­ju se to­kom ne­za­bo­rav­ne je­zi­ve sce­ne bu­še­nja zu­ba za­lju­blju­je.
Kao i u osta­lim fil­mo­vi­ma u dra­ma­tur­škoj kon­struk­ci­ji, i ov­dje po­sto­ji tre­ći, čo­vjek ko­ji je ne­ka­da bio u pri­ja­telj­stvu sa Tri­nom, pra­ti Mek Ti­ga i po­ku­ša­va da ga uhva­ti. Nje­gov naj­bo­lji pri­ja­telj i ri­val u tr­ci za Tri­ni­nu lju­bav, Mar­kus (Jean Her­sholt) do­pu­šta mu da se ože­ni Tri­nom ali mi­je­nja mi­šlje­nje ka­da Tri­na do­bi­je na lu­tri­ji. Taj dio fil­ma, u ko­me su obo­ji­ca već u do­me­nu smr­ti, iz­u­zet­no je sna­žan, u nje­mu do­la­zi do iz­ra­ža­ja ogo­lje­la bru­tal­nost, dok na kra­ju obo­ji­ca za­jed­no ne umru od že­đi. Ma ko­li­ko da se Štro­hajm ža­lio da ovo što po­sma­tra­mo ni­je ni iz­da­le­ka sve ono što je on sni­mio – do­bi­ja se im­pre­siv­na sli­ka o fil­mu pre­pu­nom re­a­li­zma, ko­ji se iz sce­ne u sce­nu pre­ta­pa u na­tu­ra­li­stič­ko raz­go­li­ća­va­nje ljud­skih in­stink­ta, nji­ho­vo oslo­ba­đa­nje od ra­ci­o­nal­ne kon­tro­le i po­ka­zi­va­nje unu­tra­šnje vul­gar­no­sti i okrut­no­sti, ka­ko bi se do­šlo do sa­zna­nja da čo­vjek u od­re­đe­nim okol­no­sti­ma sam iz­ob­li­ča­va svo­je po­stup­ke i da se do nje­go­ve su­šti­ne pre­ko njih je­di­no i do­la­zi. Štro­hajm se ni­je mno­go oba­zi­rao da li će nje­go­va vi­đe­nja bi­ti ra­zu­mlji­va pu­bli­ci, ho­će li u sve­mu bi­ti od­re­đe­ne mje­re i da li će sam sa­dr­žaj do­volj­no da ko­mu­ni­ci­ra sa svi­je­tom. On je jed­no­stav­no bio op­sjed­nut od­re­đe­nim ras­po­lo­že­nji­ma i od njih po­la­zio ka stva­ra­nju ove te­ške psi­ho­lo­ške dra­me pu­ne du­bo­kih po­no­ra. Na­sto­jao je da u čo­vje­ku osvi­je­tli i one naj­tam­ni­je stra­ne, da stvo­ri od­re­đe­ne ti­po­ve i da u tom mi­je­ša­nju stra­sti pr­vo po­ka­že pu­ko­ti­ne u čo­vje­ko­voj psi­hi a za­tim da kroz njih uđe da bi is­ka­zao po­sle­di­ce do ko­jih do­la­zi. Za­ni­mlji­vo je da je čak i u na­tu­ra­li­stič­kim vi­đe­nji­ma išao za svo­jim mi­sli­ma, ta­ko da su mu se či­ni­le sve stva­ri pod­jed­na­ko va­žne.
Ako je po­ne­kad i do­pu­štao iz­vje­sne sti­li­za­ci­je, on­da su one pe­ri­fe­rij­skog zna­ča­ja, pe­ri­fer­ne mo­ti­va­ci­je i vi­še da na­gla­se osnov­ne li­ko­ve u nji­ho­voj ko­nač­no­sti.
(Na­sta­vi­će se)