Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj


Otu­da se on ne oba­zi­re na na­čin film­skog iz­ra­ža­va­nja ko­ji je dva­de­se­tih go­di­na va­ži­lo kao pra­vi­lo, ni­je vo­dio mno­go ra­ču­na o vre­me­nu, pro­sto­ru, du­ži­na­ma po­je­di­nih ka­dro­va, kon­den­zo­va­no­sti dra­me ni­ti onoj po­tre­bi da se osvje­tlja­va­ju sa­mo naj­zna­čaj­ni­ji tre­nu­ci u raz­vo­ju pri­če. Za sve što pri­ka­zu­je po­treb­no mu je ne­vje­ro­vat­no mno­go de­ta­lja i ma ko­li­ko da je tvr­dio da se film raz­li­ku­je od ro­ma­na i da sli­ke ne mo­gu da ob­u­hva­te sve ono što na­i­la­zi­mo u obim­nim to­mo­vi­ma ču­ve­nih dje­la, če­sto je za­pa­dao u tu bo­ga­tu ro­man­si­jer­sku na­ra­ci­ju na­sto­je­ći da upra­vo ta­ko de­talj­nim za­pa­ža­nji­ma do­đe do su­ge­stiv­no­sti ko­ja će bi­ti isto­vre­me­no i nje­gov na­čin mi­šlje­nja i raz­mi­šlja­nja. Sva­ka nje­go­va se­kven­ca je pot­pu­na cje­li­na sa iden­ti­te­tom, pa u njoj mo­že­mo ja­sno da ras­po­zna­mo i stil i že­lje a i sim­bo­le ko­ji­ma se pred­sta­vlja Štro­hajm. Sva­ka či­nje­ni­ca za nje­ga je isto­vre­me­no isti­na ko­ja pro­vo­ci­ra du­bo­ko u čo­vje­ku raz­li­či­ta ras­po­lo­že­nja i sta­nja i na nje­mu je da ih što ade­kvat­ni­je pred­sta­vi. Od sna­ge uti­sa­ka do ko­jih ta­ko do­la­zi za­vi­se gra­da­ci­je sa­me rad­nje, se­lek­tiv­nost u ka­zi­va­nju i de­fi­ni­sa­nje lič­no­sti. Ne iz­ne­na­đu­je što uvi­jek po­la­zi od od­re­đe­nih te­ma, bi­lo da je ri­ječ o vječ­nim od­no­si­ma mu­ška­ra­ca i že­ne, ži­vo­tu kao is­ku­še­nju, nat­hr­va­va­nju po­lo­va, po­ko­ra­va­nju, se­bič­no­sti, otu­đe­no­sti, ne­za­do­volj­stvu, pro­pa­lim ilu­zi­ja­ma, is­pa­šta­nju gre­ho­va, ro­bo­va­nju pro­šlo­sti, la­žnim ilu­zi­ja­ma ili var­lji­vim osje­ća­nji­ma na­de. Lič­no­sti ko­je smo upo­zna­li u „Sli­je­pim mu­že­vi­ma”, „Luc­ka­stim že­na­ma”, „Vr­te­ški” i dru­gim fil­mo­vi­ma ni­su ni­ma­lo sreć­ne. U svim ovim fil­mo­vi­ma, a na­ro­či­to u „Po­hle­pi” su­o­ča­va­mo se sa sa­mo­i­spo­vi­je­da­njem.
Ni­ko od njih, čak i ka­da to že­li, ne mo­že da do­seg­ne do za­do­volj­stva i za njih je ži­vot, bez ob­zi­ra na ma­te­ri­jal­na do­bra, uvi­jek pa­kao iz ko­jeg iz­la­za ne­ma.
O po­hle­pi kao smrt­nom gri­je­hu na­pi­sa­ne su mno­ge stra­ni­ce, a mo­žda je naj­bo­lju de­fi­ni­ci­ju dao Erih From: „Po­hle­pa je ru­pa bez dna ko­ja is­cr­plju­je čo­vje­ka u bes­kraj­nom po­ku­ša­ju da za­do­vo­lji svo­je po­tre­be, bez ko­nač­nog za­do­volj­stva”. Ma ka­ko bi­la mla­da, ne­do­volj­no is­ku­sna i želj­na ži­vo­ta, Tri­na se pra­pu­šta svo­joj rav­no­du­šno­sti i ne­za­do­volj­stvu i pot­pu­no mi­je­nja svo­ja osje­ća­nja, a ti­me i sa­mu pri­ro­du i sve vi­še po­ku­ša­va da na­đe smi­sao ži­vo­ta u onom na šta do ovog bra­ka ni­je ni mi­sli­la. Po­sta­je mr­zo­volj­na, ne po­ka­zu­je vi­še ni­ka­kav in­te­res za nje­žnost pre­ma mu­žu i svo­je raz­o­ča­re­nje pre­tva­ra u pot­pu­nu otu­đe­nost. Ka­da joj se slu­čaj­no de­si da na ne­koj lu­tri­ji do­bi­je ne­što nov­ca hva­ta se za nje­ga kao za ne­ka­kvo spa­se­nje i pot­pu­no se iden­ti­fi­ku­je sa stra­šću ko­jom ubje­đu­je sa­mu se­be da je je­di­ni smi­sao ži­vo­ta ima­ti no­vac, ču­va­ti ga i uži­va­ti u nje­go­vom po­sje­do­va­nju. Ima­nent­no za po­hle­pu je – pot­pu­no od­su­stvo sa­o­sje­ća­nja za dru­ge. U cen­tru su sa­mo za­vi­snik i nje­go­ve po­tre­be, sve osta­lo ne­ma zna­ča­ja.
Ta op­se­si­ja se raz­vi­ja pro­gre­siv­no, či­ni je pot­pu­no neo­sje­tlji­vom na re­al­nost.
U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji sa­svim je pri­rod­no što čo­vjek, ka­kav je Mek Tig, gu­bi in­di­vi­du­al­nost, si­gur­nost a za­tim i po­sao. Ko­ri­ste­ći svo­ja po­znan­stva u lo­kal­nim vla­sti­ma, Mar­kus uspi­je­va da upro­pa­sti pri­ja­te­ljev po­sao i da ga gur­ne u su­no­vrat pi­jan­stva i na­si­lja nad že­nom. Tri­na iz­vor za­do­volj­stva na­la­zi u do­bit­ku na lu­tri­ji, sa mu­žem ži­vi u bi­je­di, a zlat­ni­ke ču­va. Jed­na od naj­ču­ve­ni­jih sce­na iz fil­ma upra­vo je ona ka­da Tri­na li­je­že sa svo­jim zlat­ni­ci­ma u kre­ve­tu mi­lu­ju­ći ih sa iz­ra­že­nom erot­skom ko­no­ta­ci­jom. Štro­haj­ma, kao i u nje­go­vim ra­ni­jim fil­mo­vi­ma, ov­dje in­te­re­su­je od­nos po­lo­va ko­je is­tra­žu­je sa psi­ho­lo­škom pri­stra­sno­šću a če­sto i na­tu­ra­li­stič­kom otvo­re­no­šću, ta­ko da za­pra­vo me­đu nji­ma i ne­ma pra­ve ljud­ske ko­mu­ni­ka­ci­je ni lju­ba­vi.
(Na­sta­vi­će se)