Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Po­red već ci­ti­ra­ne pri­če o na­vod­nom je­zi­vom zlo­či­nu ne­ke ma­će­he-maj­ke dvo­ji­ce par­ti­za­na, ko­ja je u No­voj Va­ro­ši spu­ti­la svog pa­stor­ka-čet­ni­ka i ku­va­la mu no­ge u ba­kra­ču, „ko­ji je bio na va­tri”, sve dok ni­je svi­snuo na mu­ka­ma, Sta­ni­slav Kra­kov opi­su­je i ne­ke dru­ge po­ro­dič­ne tra­ge­di­je iz zla­tar­skog kra­ja za ko­je su, da­ka­ko, is­klju­či­vo kri­vi ko­mu­ni­sti, a za ko­je je do­znao po­čet­kom fe­bru­a­ra 1942. kad su No­vu Va­roš za­u­ze­li čet­ni­ci, ne­di­ćev­ci i ljo­ti­ćev­ci:
– Ni­je to bi­la je­di­na je­zi­va po­ro­dič­na tra­ge­di­ja pro­u­zro­ko­va­na ko­mu­ni­stič­kim plan­skim si­ja­njem mr­žnje, te su se naj­bli­ži, ro­di­te­lji i dje­ca, bra­ća i se­stre me­đu­sob­no ubi­ja­li – pi­še Kra­kov, go­vo­re­ći o kr­va­vim po­ro­dič­nim ras­ko­li­ma do ko­jih je do­šlo u rat­nim bu­ra­ma te pr­ve rat­ne go­di­ne, bu­ra­ma ko­je ni­su mi­mo­i­šle ni zla­tar­ski kraj. – U raz­go­vo­ru sa mje­šta­ni­ma čuo sam za mno­ge gro­zo­te i zvjer­stva po­či­nje­na ov­dje od ko­mu­ni­sta. Sa­znao sam i za ovu ža­lo­snu isto­ri­ju: u No­voj Va­ro­ši je bio ta­da pra­vo­slav­ni sve­šte­nik, sta­ri pro­ta Pu­rić, ko­ji je imao ne­ko­li­ko si­no­va i dvi­je kće­ri. Je­dan od nje­go­vih si­no­va, sve­šte­nik u se­lu Ba­bi­ne, na li­je­voj oba­li ri­je­ke Li­ma, bio je is­pra­van na­ci­o­na­li­sta i ni­je htio da ču­je za ko­mu­ni­ste, već je po­ma­gao, ko­li­ko je mo­gao, čet­ni­ke. Nje­ga su par­ti­za­ni uhva­ti­li od­mah po nji­ho­vom do­la­sku u San­džak i do­ve­li ga u No­vu Va­roš da mu se su­di. Su­di­la mu je nje­go­va ro­đe­na mla­đa se­stra, ko­mu­nist­ki­nja, za­tro­va­na na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu ko­mu­ni­zmom, te je po­sta­la i par­ti­zan­ka kod Ti­ta. Ne sa­mo da ga je ona od­mah osu­di­la na smrt, već je za­dr­ža­la za se­be pra­vo da ona lič­no iz­vr­ši pre­su­du i ovo ču­do­vi­šte u ljud­skom ob­li­ku je okr­va­vi­lo svo­je zlo­či­nač­ke ru­ke kr­vlju svo­ga ro­đe­nog bra­ta, pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka...(sve na­gla­sio B.S).
Da li zbog neo­ba­vi­je­šte­no­sti ili, što iz­gle­da re­al­ni­je i vje­ro­vat­ni­je, iz zle na­mje­re, tek Ne­di­ćev se­strić je u ovih ne­ko­li­ko na­gla­še­nih re­da­ka sa­op­štio vi­še ve­li­kih i te­ških ne­i­sti­na, či­ji eho, na­ža­lost, do­se­že i do na­ših da­na, po­go­to­vu u uši­ma onih ko­ji pri­želj­ku­ju i je­dva če­ka­ju ta­kve „isti­ne” da ocr­ne Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki po­kret i nje­go­ve pri­pad­ni­ke.
Pr­vo, stri­je­lja­ni brat Lju­bi­ce Pu­rić, Va­si­li­je, ni­je bio pop, ka­ko tvr­di Kra­kov, ni­ti „is­pra­van na­ci­o­na­li­sta ko­ji ni­je htio da ču­je za ko­mu­ni­ste, već je po­ma­gao, ko­li­ko je mo­gao, čet­ni­ke”. Pot­pu­na je ne­i­sti­na i pri­ča da su ga par­ti­za­ni uhva­ti­li i do­ve­li u No­vu Va­roš gdje ga je nje­go­va ro­đe­na mla­đa se­stra, „ko­mu­nist­ki­nja za­tro­va­na na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu ko­mu­ni­zmom, par­ti­zan­ka kod Ti­ta”, „od­mah osu­di­la na smrt”, čak i za­dr­ža­la za se­be pra­vo „da ona lič­no iz­vr­ši pre­su­du” – ko­nač­no da je „ovo ču­do­vi­šte u ljud­skom ob­li­ku okr­va­vi­lo svo­je zlo­či­nač­ke ru­ke kr­vlju svo­ga ro­đe­nog bra­ta, pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka”. Ne­po­bit­no je da se ra­di o Lju­bi­či­nom bra­tu Va­si­li­ju, ko­man­di­ru čet­nič­ke če­te i za­kle­tom an­ti­ko­mu­ni­sti.
No, osta­vlja­ju­ći za tre­nu­tak po stra­ni sve­u­kup­nu pro­iz­volj­nost, ne­vje­ro­do­stoj­nost i ne­i­sti­ni­tost ove pri­če Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, pa­da u oči da čak ni ovaj, oči­gled­no ve­o­ma ma­što­vi­ti hro­ni­čar, ne ka­že da je „Pu­rić­ka iz No­ve Va­ro­ši” „iš­čup­ša­la sr­ce i za­i­gra­la ko­lo” oko bra­ta ko­jeg je ubi­la, od­no­sno da je tu gro­zo­mor­nu po­je­di­nost „do­pi­sao” Ve­li­bor Džo­mić, ko­ji se u do­ka­zi­va­nju isti­ni­to­sti svo­je tvrd­nje po­zvao na ovaj za­pis Sta­ni­sla­va Kra­ko­va i ni­je se po­sta­rao da pro­vje­ri isti­ni­tost te stra­vič­ne op­tu­žbe.
Di­ko Pe­ja­to­vić i osta­li sa­go­vor­ni­ci ko­je sam do sa­da ci­ti­rao, pak, tvr­de da, osim te Džo­mi­će­ve iz­mi­šljo­ti­ne, ko­ja je i po­kre­nu­la la­vi­nu ogor­če­nja me­đu bor­ci­ma sa Zla­ta­ra, i cio za­pis Sta­ni­sla­va Kra­ko­va, na ko­ji se on po­zi­va, vr­vi ele­men­tar­nim ne­i­sti­na­ma i ne­tač­no­sti­ma, što sa­mo go­vo­ri da je ri­ječ o pr­lja­voj an­ti­ko­mu­ni­stič­koj pro­pa­gan­di – da se ču­do ipak ni­je do­go­di­lo i da se­stra ipak ni­je di­gla ru­ku na bra­ta, a ka­mo­li da se nad njim mr­tvim ta­ko sa­di­stič­ki iži­vlja­va­la.
Sju­tra: Po­po­va ćer­ka,
a ko­mu­ni­sta