Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šićFilm­ski i TV re­di­telj

Za­pra­vo, to ni­je me­ha­ni­stič­ki re­a­li­zam i u nje­go­vom iz­no­še­nju mo­ra da se osje­ti kre­a­tiv­ni čin re­di­te­lja i sa­mo ta­da će do­ći do otva­ra­nja onih unu­tra­šnjih psi­ho­lo­ških pro­stran­sta­va ko­ja će omo­gu­ći­ti i re­di­te­lju i glum­ci­ma da u objek­tiv­nim si­tu­a­ci­ja­ma i sa­svim od­re­đe­nim lič­no­sti­ma, po­ne­kad sve­de­nim na upro­šće­ne ti­po­ve ili sim­bo­le, na­đu svo­ju re­al­nost, po­tvr­du za sop­stve­na osje­ća­nja, pod­sti­caj za raz­mi­šlja­nje i mo­guć­nost da do­đu do vi­đe­nja sve bru­tal­no­sti ži­vo­ta u ko­jem svi mi eg­zi­sti­ra­mo. Psi­ho­lo­ška sna­ga ko­ja se ta­ko oslo­ba­đa tre­ba­lo bi da po­sta­ne vi­zu­el­ni kva­li­tet. Otud mu se či­ni­lo da je u na­tu­ra­li­stič­kom ro­ma­nu Fren­ka No­ri­sa „Mek Tig” na­šao pra­vi pred­znak za svoj ve­li­ki po­du­hvat ka­kav je bio film „Po­hle­pa”. Me­tro Goldwyn Mayer je zah­ti­je­vao ko­mer­ci­jal­ni film, a Štro­haj­mo­ve am­bi­ci­je su se kre­ta­le u prav­cu re­a­li­stič­kog eks­pe­ri­men­ta do­stoj­nog po­kre­ta Dog­me iz de­ve­de­se­tih go­di­na XX vi­je­ka. Usli­je­di­lo je dvo­go­di­šnje sni­ma­nje za ko­je je re­di­telj iz­naj­mio stan u San Fran­ci­sku za sni­ma­nje sce­na u or­di­na­ci­ji. Za mno­ge sce­ne ko­ri­stio je sa­mo pri­rod­no svje­tlo, a od glu­ma­ca je čak zah­ti­je­vao da ži­ve u tom sta­nu ne bi li se do­volj­no uži­vje­li u ulo­ge. Jed­na od za­ni­mlji­vih stva­ri u „Po­hle­pi” je­ste i pri­kaz isto­rij­skih lo­ka­ci­ja u San Fran­ci­sku ona­kvim ka­kve su bi­le u tom tre­nut­ku. Štro­haj­ma je za­ni­ma­lo da li jed­na ta­ko nje­žna i go­to­vo ne­stva­na mla­da že­na ka­kva je Tri­na mo­že da bu­de bla­že­na u ži­vo­tu pu­nom gru­bo­sti i u ko­joj mje­ri sve te ne­pri­jat­no­sti uti­ču na de­for­ma­ci­ju nje­ne unu­tra­šnje pri­ro­de.
Ona bi že­lje­la da bu­de sreć­na, ali po­sle pr­ve brač­ne no­ći sa ne­spret­nim, ro­bu­snim ali po­ma­lo i smi­je­šnim zu­ba­rom Mek Ti­gom, osta­je kraj­nje po­ti­šte­na i rav­no­du­šna.
Ov­dje su mu­ška­rac i že­na po­sta­vlje­ni ne sa­mo kao dva raz­li­či­ta bi­o­lo­ška or­ga­ni­zma već kao i dvi­je ži­vot­ne su­prot­no­sti od ko­jih sva­ka na svoj na­čan na­sto­ji da do­đe do unu­tra­šnjeg za­do­volj­stva i osje­ća­nja sre­će. Ljud­sko bi­će je za Štro­haj­ma pro­stor u ko­me se vr­ši mo­di­fi­ka­ci­ja osje­ća­nja. Čo­vjek tu gu­bi mno­ge svo­je oso­bi­ne i sam vr­ši unu­tra­šnja ogra­ni­če­nja nad in­stink­ti­ma i se­be pri­la­go­đa­va ili uda­lju­je od sa­me re­al­no­sti. Sva­ko je za se­be jed­no po­seb­no sta­nje, sop­stve­ni iz­bor ili ak­ci­ja i za­to on svo­ju re­di­telj­sku pa­žnju usmjerava na psi­ho­lo­ška is­tra­ži­va­nja. On se ne za­do­vo­lja­va op­štim sa­zna­nji­ma i na­sto­ji da do­đe do pot­pu­no su­bjek­tiv­nih pro­jek­ci­ja ko­je če­sto iz­mi­ču ra­ci­o­nal­nom po­sma­tra­nju. On ne da­je pri­mat objek­tiv­nim či­ni­o­ci­ma i sma­tra da je re­ak­ci­ja čo­vje­ka isto to­li­ko va­žna ko­li­ko i pre­sud­na za ra­zu­mi­je­va­nje ljud­ske sud­bi­ne. Ako se Štro­hajm di­vio Gri­fi­to­voj eks­pre­siv­no­sti, sop­stve­ni re­a­li­zam je iz­u­zet­no ci­je­nio. Ča­pli­nu ga je pri­vla­či­la nje­go­va mo­ral­na uz­vi­še­nost nad po­no­ri­ma ljud­skog bez­na­đa i vje­ro­va­nje da se i me­đu od­ba­če­nim ilu­zi­ja­ma mo­že na­ći nje­žnost i hu­ma­ni­zam. Uz sve to je imao po­tre­bu za na­gla­ša­va­njem sop­stve­ne gor­či­ne i iro­ni­je pre­ma re­al­nom svi­je­tu. Nje­mu je bi­lo ve­o­ma te­ško da svo­ju mi­sao iz­ra­zi kroz krat­ke nat­pi­se iz­me­đu po­je­di­nih ka­dro­va i za­to se pre­pu­štao ana­li­tič­kom opi­su na­sto­je­ći da sa­mo zbi­va­nje pre­tva­ra u cje­lo­vi­te ob­li­ke ko­ji sim­bo­lič­no is­ka­zu­ju nje­go­ve ko­men­ta­re i sa­mo zna­če­nje. Ni­je bje­žao od kon­kret­nih si­tu­a­ci­ja – one su go­to­vo re­dov­no pred­sta­vlja­le sa­mo okvir kroz ko­ji se ula­zi u slo­že­na po­lja u ko­ji­ma je ve­o­ma te­ško sna­ći se, a ka­mo­li do­ći do su­šti­ne. Zbog to­ga su svi ele­men­ti fa­bu­le sa­mo pod­lo­ga za sa­dr­žaj ko­ji je on upra­vo na­la­zio u psi­ho­a­na­li­zi.
(Na­sta­vi­će se)