Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ

„Ju­tros pred zo­ru – za­pi­sao je Mir­ko Ću­ko­vić 22. no­vem­bra 1941. go­di­ne u svo­joj dnev­nič­koj knji­zi „Pu­to­va­nje u slo­bo­du” (No­va Va­roš, 1979) – na­ši su op­ko­li­li ško­lu u Ak­ma­či­ći­ma i po­zva­li čet­ni­ke na pre­da­ju, ali su oni otvo­ri­li va­tru iz ško­le. Po­sle kra­će bor­be, čet­ni­ci su se pre­da­li. Raz­o­ru­ža­no je oko 70 čet­ni­ka. Oko 30 ih je od­mah pu­šte­no ku­ća­ma, a 40 spro­ve­de­no u Ra­do­i­nju. U Ra­do­i­nji je pu­šte­na ku­ća­ma ve­ći­na njih, od ko­jih su sed­mo­ri­ca stu­pi­la u Sje­nič­ku par­ti­zan­sku če­tu.“
Ću­ko­vić po­tom na­bra­ja ko od za­ro­blje­nih ni­je pu­šten: Vlaj­ko Ćur­čić, zla­tar­ski voj­vo­da, in­ži­njer Lju­bo­mir Ra­ni­to­vić, pri­pad­nik biv­še Ze­mljo­rad­nič­ke stran­ke, Mi­lo­sav Ra­ni­to­vić, bi­ši žan­dar­me­rij­ski na­red­nik, oba iz Sje­ni­ce, Si­mo De­spo­to­vić i Ćuk (ime mu ne spo­mi­nje – prim. B.S), oba iz Pri­je­po­lja, Va­si­li­je Pu­rić, stu­dent pra­va iz No­ve Va­ro­ši, bo­go­slov Vr­bic­ki (ta­ko­đe mu ne na­vo­di ime – prim.B.S) iz Zla­tar­skog sre­za, bo­go­slov Dra­go Ka­še­rić iz Bre­za­na i Sve­to Ja­ko­vlje­vić iz Alji­no­vi­ća...
„Re­še­no je da se obra­zu­je sud – pi­še da­lje Ću­ko­vić – ko­ji će su­di­ti ovim čet­nič­kim vo­đa­ma i nji­ho­vim pred­stav­ni­ci­ma. Pre su­đe­nja, sud je od­lu­čio da pu­sti i Sve­ta Ja­ko­vlje­vi­ća. Su­đe­nje je ot­po­če­lo da­nas po pod­ne...“
„Ju­če po­sle pod­ne i no­ćas ce­lu noć – za­pi­sao je Mir­ko Ću­ko­vić sju­tra­dan, 23. no­vem­bra 1941. go­di­ne, u na­stav­ku pri­če o za­ro­blja­va­nju čet­nič­ke če­te u Ak­ma­či­ći­ma – tra­ja­lo je su­đe­nje gru­pi čet­ni­ka. Na su­đe­nju je utvr­đe­no da je Vr­hov­na ko­man­da Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća na­re­di­la čet­ni­ci­ma u San­dža­ku da na­pa­da­ju par­ti­za­ne u No­vo­va­ro­škom, Mi­le­šev­skom i Pri­boj­skom sre­zu i da one­mo­gu­će sva­ku ak­tiv­nost ko­mu­ni­sta na tom pod­ruč­ju.
Na sa­ve­to­va­nju u Alji­no­vi­ći­ma od­lu­če­no je da se for­mi­ra za­jed­nič­ka ko­man­da čet­ni­ka u San­dža­ku, na de­snoj stra­ni Li­ma, pod na­zi­vom ‘Sta­ri Ras’, a pod ko­man­dom Vlaj­ka Ćur­či­ća, zla­tar­skog voj­vo­de, za­tim no­vo­for­mi­ra­na ko­man­da da stu­pi u ve­zu sa Ita­li­ja­ni­ma i za­tra­ži od njih oruž­je i mu­ni­ci­ju za bor­bu pro­tiv par­ti­za­na.
Sud je osu­dio pe­to­ri­cu čet­nič­kih vo­đa, a osta­le je oslo­bo­dio, vo­de­ći ra­ču­na o nji­ho­voj iz­ja­vi da su bi­li pre­va­re­ni. Ovim je raz­bi­je­na gru­pa­ci­ja čet­ni­ka u na­šem kra­ju u po­sled­njem mo­men­tu jer ona je ra­ču­na­la da po­sta­ne go­spo­dar de­la San­dža­ka od No­vog Pa­za­ra do Pri­bo­ja sa de­sne stra­ne re­ke Lim. O ovoj li­kvi­da­ci­ji po­slat je iz­ve­štaj Vr­hov­nom šta­bu u Uži­ce“ – za­vr­ša­va svoj za­pis Ću­ko­vić
– To­ga da­na ka­da je u Ra­do­i­nji iz­vr­še­na ka­zna nad ozlo­gla­še­nim čet­nič­kim voj­vo­dom Vlaj­kom Ćur­kom i nje­go­vom gru­pom, u ko­joj se na­la­zio i brat Lju­bi­ce Pu­rić, Va­si­li­je, slu­čaj­no sam se na­šao u tom se­lu – ka­že Zla­ta­rac dr Mi­ha­i­lo Ste­vo­vić, am­ba­sa­dor u pen­zi­ji. – Bi­lo je ve­če. Če­kao sam da Mir­ko Ću­ko­vić na­pi­še pi­smo ko­je je tre­ba­lo da od­ne­sem u No­vu Va­roš. Re­kao sam Mir­ku da ću, dok če­kam da on na­pi­še pi­smo, oti­ći kod Lju­bi­ce da joj iz­ra­zim sa­u­če­šće za bra­tom, što je on bez dvo­u­mlje­nja odo­brio.
Pri­šao sam Lju­bi­ci, iz­ja­vio joj sa­u­če­šće i sjeo po­red nje. Ona je pla­ka­la i ti­ho je­ca­la za bra­tom. Ko­li­ko se sje­ćam, ra­di utje­he sam joj re­kao: šta mo­že­mo, Lju­bi­ce, za sve je kriv ne­sreć­ni rat, ko­ji će nam si­gur­no do­ni­je­ti i mno­ge dru­ge slič­ne ne­sre­će. Ona je ću­ta­la i pla­ka­la...
Ovo je ci­je­la i je­di­na isti­na i sa­mo je ne­ko po­mu­će­nog ra­zu­ma mo­gao da iz­mi­sli i iz­ja­vi da je Lju­bi­ca „iš­ču­pa­la bra­tu sr­ce i za­i­gra­la ko­lo“, a još je ve­će ču­do da po­sto­je oni ko­ji to pre­pri­ča­va­ju kao isti­nu – ka­že ozlo­je­đe­no Ste­vo­vić.
Sju­tra: SKU­VA­LA PA­STOR­KA U BA­KRA­ČU