PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Ve­li­ki pod­sti­caj da se po­no­vo pri­bli­ži svo­joj stran­ci No­va­ko­vić je do­bio u mar­tu 1908. go­di­ne. Ta­da su bi­li za­ka­za­ni no­vi iz­bo­ri za maj 1908. go­di­ne. Bi­li su to če­tvr­ti iz­bo­ri za po­sled­njih pet go­di­na, od­no­sno od pro­mje­ne re­ži­ma u ju­nu 1903. go­di­ne. Iako su raz­lo­zi za nji­ho­vo za­ka­zi­va­nje bi­li od­no­si unu­tar vla­da­ju­ćih ra­di­ka­la (sta­rih ra­di­ka­la i sa­mo­sta­la­ca), bi­la je to pri­li­ka za na­pred­nja­ke da po­no­vo pro­vje­re svo­ju sna­gu u na­ro­du. Pre­vla­da­lo je mi­šlje­nje da po­no­vo tre­ba otvo­ri­ti pi­ta­nje od­no­sa u stran­ci. Na­pred­njač­ki od­bo­ri u unu­tra­šnjo­sti sma­tra­li su da tre­ba sve uči­ni­ti da član­stvo or­ga­ni­zo­va­no i sprem­no iza­đe na iz­bo­re. Ne­ki od njih pri­stu­pi­li su pre­go­vo­ri­ma sa biv­šim li­be­ra­li­ma, od­no­sno ta­da­šnjim na­rod­nja­ci­ma da se sa za­jed­nič­kim li­sta­ma po­ja­ve na iz­bo­ri­ma. Jed­nu ta­kvu li­stu sa­či­ni­li su u Kra­gu­jev­cu i na njoj je kao no­si­lac od­re­đen na bu­de No­va­ko­vić.
U ta­kvoj at­mos­fe­ri No­va­ko­vić se, po ri­je­či­ma jed­nog na­pred­nja­ka, od­lu­čio da opet „pri­hva­ti i uz­dig­ne” na­pred­njač­ku za­sta­vu. S ob­zi­rom na to da upra­vo stran­ka prak­tič­no ni­je po­sto­ja­la, po­zvao je na­pred­njač­ke pr­va­ke da se o sve­mu me­đu­sob­no lič­no spo­ra­zu­mi­ju, uklju­ču­ju­ći i one iz unu­tra­šnjo­sti. Sa­sta­nak je odr­žan 20. apri­la u No­va­ko­vi­će­voj ku­ći. Naj­vi­še se raz­go­va­ra­lo o pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma, pa je od­lu­če­no da se na njih za­jed­nič­ki ide sa na­rod­nja­ci­ma. U ve­zi sa tim bi­la je sa­či­nje­na okru­žni­ca na­mi­je­nje­na na­pred­njač­kom član­stvu u Sr­bi­ji. Osnov­na nje­na po­ru­ka bi­la je da Na­pred­na stran­ka ne mo­že za­u­ze­ti do­stoj­no mje­sto u Skup­šti­ni, uko­li­ko ne na­sto­ji na ši­re­nju Na­pred­ne stran­ke i „oko za­u­zi­ma­nja mje­sta u op­šti­na­ma i u osta­lim iz­bor­nim mje­sti­ma iz­van skup­šti­ne”. Pri­pre­me su te­kle do­bro. Na osno­vu do­go­vo­ra sa na­rod­nja­ci­ma, odr­žan je ve­li­ki broj za­jed­nič­kih pred­iz­bor­nih sku­po­va. Utvr­đen je i ve­li­ki broj za­jed­nič­kih iz­bor­nih li­sta. Me­đu­tim, na iz­bo­ri­ma odr­ža­nim 31. ma­ja, ra­di­ka­li su opet sla­vi­li po­bje­du. No­va­ko­vić, ra­zu­mi­je se, ni­je bio za­do­vo­ljan is­ho­dom iz­bo­ra, prem­da je lič­no po­bi­je­dio na kra­gu­je­vač­koj li­sti. Na­pred­nja­ci su do­bi­li sa­mo dva po­sla­nič­ka mje­sta vi­še ne­go na pret­hod­nim iz­bo­ri­ma, dok su na­rod­nja­ci ne­što bo­lje pro­šli. Re­zul­ta­ti po­dje­la me­đu na­pred­nja­ci­ma još jed­nom su se is­ka­za­li. Bi­lo je oči­gled­no da se sa tim bro­jem po­sla­ni­ka ni­je­su mo­gli no­si­ti sa ra­di­kal­skim stru­ja­ma. Na iz­bo­ri­ma se, pre­ma iz­ja­va­ma po­je­di­nih na­pred­nja­ka i nji­ho­vim ocje­na­ma u štam­pi, još jed­nom po­ka­za­la po­li­ti­ka ra­di­ka­la i nji­ho­ve rad­nje, da po sva­ku ci­je­nu do­bi­ju ap­so­lut­nu ve­ći­nu. Bio je to je­dan od zna­čaj­nih raz­lo­ga za is­hod i tih i pret­hod­nih iz­bo­ra. Uka­zi­va­lo se na pri­mje­re za­stra­ši­va­nja bi­ra­ča, jer, u po­je­di­nim op­šti­na­ma ra­di­ka­li su od­vra­ća­li lju­de od uče­šća na pred­iz­bor­nim sku­po­vi­ma, bri­sa­li su po­je­din­ce iz bi­rač­kih spi­sko­va i ko­ri­sti­li ra­zno­ra­zne dru­ge smi­ca­li­ce ka­ko bi tri­jum­fo­va­li na iz­bo­ri­ma. Ta­kvog mi­šlje­nja je bio i No­va­ko­vić pa će, šta­vi­še, bi­ti pod­stak­nut da svo­je mi­šlje­nje i jav­no sa­op­šti.
U ne­ko­li­ko bro­je­va li­sta Ne­delj­ni pre­gled, ob­ja­vlje­nih u ljet­njim mje­se­ci­ma 1908. go­di­ne, No­va­ko­vić je iz­nio ocje­ne o stra­nač­kom ži­vo­tu u Sr­bi­ji od Maj­skog pre­vra­ta 1903. go­di­ne i do­la­ska ra­di­ka­la na vlast. Ra­di­lo se o oštroj kri­ti­ci vla­da­vi­ne ra­di­ka­la obi­lje­že­ne ras­cje­pom unu­tar njih, što je, po nje­go­vom mi­šlje­nju, bi­lo od ve­li­kog uti­ca­ja na po­li­tič­ka kre­ta­nja u Sr­bi­ji. Taj ras­cjep, na­stao kao po­sle­di­ca „par­la­men­tar­nih ope­ra­ci­ja” kra­lja Alek­san­dra 1901. go­di­ne, u na­red­nim go­di­na­ma je po­di­je­lio ra­di­ka­le na dvi­je po­lo­vi­ne. Upr­kos na­sto­ja­nji­ma kra­lja Pe­tra da to uklo­ni, ra­di­ka­li su išli sa dvi­je po­li­tič­ke stru­je, što je, po mi­šlje­nju No­va­ko­vi­ća, one­mo­gu­ći­lo Sr­bi­ju da ide na­pri­jed. Me­đu­sob­ni ri­va­li­tet sta­ri­jih ra­di­ka­la i sa­mo­sta­la­ca je bio raz­log što su za po­sled­njih pet go­di­na ima­li če­ti­ri pu­ta iz­bo­re, a što je tre­ba­lo da po usta­vu bu­de u to­ku še­sna­est go­di­na. To je ne­ga­tiv­no uti­ca­lo na ze­malj­ske po­slo­ve. Ra­di­ka­li su uz to či­ni­li bez­broj zlo­u­po­tre­ba i ne­za­ko­ni­tih rad­nji. Oštri­je kri­ti­ke upu­tio je zbog to­ga na ra­čun svih ra­di­kal­skih vla­da, ali je kriv­ce vi­dio i u oni­ma ško su svoj op­sta­nak ve­za­li za ra­di­kal­sku vlast, što su svo­je upra­vlja­nje ve­za­li za ma­su či­nov­ni­ka, agi­ta­to­ra, uči­te­lja, po­po­va, pa­la­nač­ke in­te­li­gen­ci­je od ko­jih su iz­bo­ri i naj­vi­še za­vi­si­li. Raz­o­ča­ra­nje kod nje­ga je bi­lo to­li­ko da je pro­sto sum­njao u to da li se u ze­mlji mo­že us­po­sta­vi­ti „zdra­va par­la­men­tar­na osno­va i nor­ma­lan po­li­tič­ki ži­vot”. Svo­je ne­za­do­volj­stvo zbog na­čin vo­đe­nja iz­bo­ra iz­ra­zio je i lič­no kra­lju Pe­tru u dru­goj po­lo­vi­ni ju­na ka­da ga je ovaj po­zvao na kon­sul­ta­ci­je o si­tu­a­ci­ji u Sr­bi­ji.
Raz­mi­šlja­nja No­va­ko­vi­ća o po­li­tič­kim od­no­si­ma i par­la­men­tar­nom ži­vo­tu u Sr­bi­ji, išla su do­tle da je pra­ve­ći upo­red­nu ana­li­zu iz­me­đu lič­nog re­ži­ma ko­ji je vla­dao u Sr­bi­ji do 1903. go­di­ne i on­da­šnjeg uvo­đe­nja par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je, iz­ra­ža­vao svo­je ve­li­ko raz­o­ča­ra­nje. Po­li­tič­ke od­no­se po­sled­njih pet go­di­na, on je naj­vi­še vi­dio u či­nje­ni­ci da pre­nos vla­sti iz ru­ku Dvo­ra i „star­je­ši­na” na de­mo­krat­ske sna­ge ni­je iz­vr­šen na va­ljan na­čin.
(NA­STA­VI­ĆE SE)