Pi­še: BUDO SIMONOVIĆ


Ži­vi­mo u vre­me­nu la­ži, pod­va­la i pre­va­ra, u vre­me­nu pa­ko­sti i zlo­be sva­ke vr­ste, u vre­me­nu pre­kra­ja­nja isto­ri­je i naj­fan­ta­stič­ni­jih iz­mi­šljo­ti­na na ko­ji­ma bi po­za­vi­dje­la i Ge­bel­so­va „fa­bri­ka la­ži”, pred ko­ji­ma bi se za­cr­ve­nje­la sva­ka rat­na i rat­no­hu­škač­ka pro­pa­gan­da. Da sve bu­de pa­ra­dok­sal­ni­je, svi se uz to za­kli­nju i bu­sa­ju u pr­si da im je sta­lo do isti­ne i ko­nač­nog po­mi­re­nja i po­di­za­nja mo­sto­va pre­ko pro­va­li­ja raz­do­ra na­sta­lih u ra­to­vi­ma i re­vo­lu­ci­ja­ma ko­je su po­tre­sa­le svi­jet u mi­nu­lom vi­je­ku.
Ovo je, či­ni se, na­ro­či­to iz­ra­že­no ka­da je u pi­ta­nju Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ka bor­ba i nje­ni bor­ci i uče­sni­ci. Ne­ma ni­ka­kve sum­nje ni­ti iko ozbi­ljan u ovom vre­me­nu mo­že i po­ku­ša­ti da do­ka­zu­je da je to bi­la sve­ta i bez­gre­šna bor­ba. Sve­ti su joj bi­li ci­lje­vi – bor­ba za slo­bo­du otadž­bi­ne pro­tiv oku­pa­to­ra i nje­go­vih po­ma­ga­ča i sa­te­li­ta, bor­ba za ži­vot u mi­ru kao naj­ve­ćem bla­go­sta­nju – ali je u toj bor­bi po­či­nje­no i do­sta zlo­či­na, do­tle da je ona, po­seb­no u Cr­noj Go­ri, u jed­nom tre­nut­ku po­pri­ma­la i ka­rak­ter bra­to­u­bi­lač­kog ra­ta. To je ono što se mo­ra jav­no ka­za­ti i pri­zna­ti da bi se lju­di do­zva­li i opa­me­ti­li ka­ko se to ni­kad vi­še ne bi po­no­vi­lo.
Pri tom se, na­rav­no, ne mo­gu i ne smi­ju uma­nji­va­ti i pre­ćut­ki­va­ti ni zlo­či­ni na su­prot­noj stra­ni, pra­vi­ti vje­štač­ke si­me­tri­je i rav­no­te­že, is­po­lja­va­ti ostra­šće­nost i su­bjek­tiv­nost, jer zlo­či­nu i sa­mo ime bu­di i iza­zi­va do­volj­no ne­ga­tiv­nih emo­ci­ja i ne­ma ni­ka­kve po­tre­be da se pre­na­gla­ša­va i do­so­lja­va la­ži­ma.
Mno­gi sa­vre­me­ni hro­ni­ča­ri i no­vo­i­sto­ri­ča­ri, me­đu­tim, sve uz ga­la­mu ka­ko po­gi­bo­še bo­re­ći se za na­ci­o­nal­no po­mi­re­nje, po­če­sto (zlo)na­mjer­no pre­vi­đa­ju isti­ne i ne­po­bit­ne či­nje­ni­ce i u slje­pi­lu ostra­šće­no­sti i jed­no­stra­no­sti ne vi­de da taj put ne vo­di ka po­mi­re­nju, pa se za­to na­me­će neo­do­ljiv uti­sak da nji­ma ni­je ni sta­lo do po­mi­re­nja. Da je ta­kvi­ma, u stva­ri, naj­va­žni­je da što vi­še obla­te i kom­pro­mi­tu­ju Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ki po­kret i nje­go­ve pri­pad­ni­ke, da eks­trem­ne gre­ške i zlo­či­ne po­je­di­na­ca ili po­je­di­nih gru­pa iz tog po­kre­ta što vi­še uop­šte i pri­ka­žu kao pra­vi­lo ge­ne­ral­nog po­na­ša­nja, prin­cip na ko­jem je po­či­va­la Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ka bor­ba i dje­lo­vao cio par­ti­zan­ski po­kret.
Kad se ta vr­sta „kri­ti­ke” NOB-a za­sni­va na iz­mi­šljo­ti­na­ma i oči­gled­nim la­ži­ma, na po­da­ci­ma i iz­ma­šta­nim do­ga­đa­ji­ma pred ko­ji­ma za­sta­je zdrav ra­zum, ka­ko to sa­da či­ne po­je­di­ni „kri­ti­ča­ri” i „isto­ri­ča­ri”, ja­sno je da smo još sto ko­na­ka da­le­ko od po­mi­re­nja i za­ko­pa­va­nja rat­nih sje­ki­ra, da je u osno­vi sve­ga to­ga pr­ven­stve­ni i osnov­ni cilj pra­nje kr­va­vih, zlo­či­nač­kih ru­ku i po­ku­šaj da se oprav­da iz­da­ja, da se ne­spor­na sa­rad­nja i slu­že­nje oku­pa­to­ru pri­ka­že kao na­ci­o­nal­ni in­te­res, čak i kao an­ti­fa­ši­zam i an­ti­na­ci­zam.
Pri­ča ko­ja sli­je­di, me­đu­tim, ne­ma za cilj da is­pra­vi sve kri­vi­ne na toj Dri­ni već da na jed­nom kon­kret­nom pri­mje­ru, na jed­nom slu­ča­ju, po­ka­že svo bez­u­mlje, svu bez­du­šnost i jad la­ži, do ko­je gra­ni­ce mo­že da po­sr­ne onaj ko je za­sli­je­pljen mr­žnjom i vo­đen plit­ko­um­nom že­ljom da bu­de eks­klu­zi­van; da svo­jim „ot­kri­ći­ma” šo­ki­ra ne­u­ke i neo­ba­vi­je­šte­ne či­ta­o­ce, gle­da­o­ce i slu­ša­o­ce, sve uz po­ziv na „ne­po­bit­ne do­ka­ze” iz ne­ka­kvih taj­nih ar­hi­va do ko­jih je, eto, sa­mo on uspio da do­pre. Po­što se u ovom slu­ča­ju ra­di o kon­kret­nom čo­vje­ku, is­tak­nu­tom bor­cu i re­vo­lu­ci­o­na­ru, pr­ven­stve­ni i pre­vas­hod­ni cilj ove pri­če je da se is­pra­vi ne­prav­da uči­nje­na na nje­gov ra­čun i ope­re lja­ga sa nje­go­vog ime­na, jer on već 23 go­di­ne vječ­no po­či­va i vi­še ni­šta ne mo­že uči­ni­ti u svo­ju od­bra­nu.
Sju­tra: „IŠ­ČU­PA­LA
MU SR­CE I ZA­I­GRA­LA...”