PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sto­jan No­va­ko­vić se, me­đu­tim, po­sli­je iz­la­ska sta­ri­jih na­pred­nja­ka iz Glav­nog od­bo­ra su­o­čio i sa ini­ci­ja­ti­vom ne­ko­li­ci­ne ugled­nih na­pred­nja­ka i svo­jih isto­mi­šlje­ni­ka na če­lu sa An­drom Đor­đe­vi­ćem, da se od­luč­ni­je kre­ne u raš­či­šća­va­nje sta­nja u stran­ci. Šta­vi­še, oni su htje­li da u tu ak­ci­ju kre­nu po­slu­živ­ši se nje­go­vim ime­nom kao sim­bo­lom stran­ke, či­me se mi­sli­la obez­vri­je­di­ti tvrd­nja mla­đih na­pred­nja­ka da se on po­vu­kao i da se na nje­ga ne mo­že ra­ču­na­ti. No­va­ko­vić je pre­ćut­no pri­hva­tio ovu ak­ci­ju gru­pe svo­jih isto­mi­šlje­ni­ka, ali lič­no ni­je htio da u njoj jav­no uče­stvu­je. Ra­di­lo se, pri­je sve­ga, o jed­nom pro­gla­su ko­ji su oni mi­sli­li upu­ti­ti na­pred­njač­kom član­stvu u Sr­bi­ji u ko­me bi se za­tra­ži­la po­dr­ška. No­va­ko­vić ga je imao u ru­ka­ma, jer mu je bio dat da ga pret­hod­no pre­gle­da i iz­ne­se svo­je pri­mjed­be. To je on i uči­nio i uka­zao na sve ono što bi tre­ba­lo raz­mo­tri­ti. „Vo­lio bih da ga svi pot­pi­šu, ina­če bi ak­ci­ja bi­la pro­ma­še­na”, na­pi­sao je svom ku­mu i par­tij­skom dru­gu Lju­bi Ko­va­če­vi­ću. Ni­je bio, me­đu­tim, si­gu­ran ka­ko će se sve to za­vr­ši­ti. Mi­slio je da će se do­sta to­ga raz­bi­stri­ti, ka­da u de­cem­bru te go­di­ne bu­du odr­ža­ni op­štin­ski iz­bo­ri. Pret­po­sta­vljao je da će re­zul­tat tih iz­bo­ra po­ka­za­ti i ka­kav će bi­ti is­hod bu­du­ćih skup­štin­skih iz­bo­ra. To će po­ka­za­ti – ka­ko je ocje­nji­vao – da li će ima­ti pra­vo oni ko­ji mi­sle da Na­pred­na stran­ka ne­ma bu­duć­nost ili dru­gi ko­ji mi­sle su­prot­no. „Pri sve­mu to­me me­ni osta­je hlad­no oko sr­ca. Mo­že li ikad bi­ti što od stran­ke u ko­joj su ova­kve stva­ri mo­gu­će?”, na­pi­sao je An­dri Đor­đe­vi­ću, ko­ji je bio je­dan od auto­ra ovog pi­sma.
Proglas ko­ji je pot­pi­sa­lo je­da­na­est ugled­nih na­pred­nja­ka, upu­ćen je 28. av­gu­sta 1907. go­di­ne nji­ho­vom član­stvu, pri­je sve­ga u unu­tra­šnjo­sti. Cilj je bio da se uka­že na kriv­ce zbog sta­nja u stran­ci i da se po­zo­ve član­stvo da se oku­pi oko svog ne­gda­šnjeg še­fa, ko­ji uži­va ne­po­di­je­lje­ni auto­ri­tet kod na­ro­da. Da bi se taj cilj is­pu­nio, u pro­gla­su je bi­lo da­to ob­ja­šnje­nje o po­bu­da­ma za ostav­ku čla­no­va od­bo­ra, i raz­lo­zi istu­pa­nja No­va­ko­vi­ća iz ru­ko­vod­stva stran­ke, od­no­sno po­tvr­da da on ni­je na­pu­stio stran­ku. Oštro je kri­ti­ko­va­na gru­pa oko Prav­de, na če­lu sa Pa­vlom Ma­rin­ko­vi­ćem i oko omla­din­skog klu­ba Na­pre­dak ko­ji su, ka­ko su oci­je­ni­li, is­ko­ri­sti­li „do­bro­tu” i ne­is­ku­stvo mla­dih čla­no­va stran­ke, da stvo­re jed­nu pa­ra­lel­nu or­ga­ni­za­ci­ju, s ci­ljem da pre­u­zmu stran­ku u svo­je ru­ke. Ta gru­pa ši­ri­la je glas da je No­va­ko­vić, „zbog iz­nu­re­no­sti i ne­kih lič­nih ra­ču­na sa­svim na­pu­stio stran­ku”. O li­stu Prav­da ni­je­su ima­li li­je­pih ri­je­či, s ob­zi­rom na to da je u svo­jim član­ci­ma pod­cje­nji­vač­ki i uvre­dlji­vo pi­sao na ra­čun sta­ri­jih na­pred­nja­ka, a isto ta­ko i No­va­ko­vi­ća. Za No­va­ko­vi­ća je re­če­no da se uz­dr­ža­no po­na­šao pre­ma spo­me­nu­tim gru­pa­ma, iz­bje­ga­vao sve što bi mo­glo do­ve­sti do ras­cje­pa u stran­ci, u že­lji na na­red­ni iz­bo­ri „za­tek­nu stran­ku slo­žnu i sna­žnu”. Pot­pi­sni­ci pro­gla­sa iz­ni­je­li su stav da čvr­sto sto­je uz No­va­ko­vi­ća ko­ji, do­kle god je živ, po­tre­ban je stran­ci. Na taj na­čin oni su – a po­zi­va­ju­ći se i na No­va­ko­vi­ća – za­tra­ži­li slo­žan i do­go­vo­ran rad, ka­ko bi stran­ka bi­la pot­pu­no sprem­na i iz­li­je­če­na, i iza­šla na pred­sto­je­će iz­bo­re ko­ji će za nju bi­ti „prob­ni ka­men”.
Re­a­go­va­nje gru­pe oko Prav­de na ovaj pro­glas ni­je do­pri­ni­je­lo smi­ri­va­nju od­no­sa u stran­ci i odo­bro­vo­lje­nju No­va­ko­vi­ća. Šta­vi­še, od­go­vor Pa­vla Ma­rin­ko­vi­ća, ko­ji ni­je pri­hva­tio op­tu­žbe, do­pri­nio je pro­du­blji­va­nju raz­do­ra u član­stvu. Ka­ko se ti­me ni­je is­pu­ni­lo No­va­ko­vi­će­vo pri­želj­ki­va­nje da se smi­re du­ho­vi u stran­ci, on je i da­lje za­dr­žao re­zer­vi­san stav i jav­no ni­je htio da ula­zi u stra­nač­ke po­slo­ve. To je po­ka­zao i on­da ka­da su ga, u ok­to­bru, kra­gu­je­vač­ki na­pred­nja­ci mo­li­li da se sta­vi na če­lo stran­ke i po­ve­de je „u bor­bu za do­bro na­ro­da i otadž­bi­ne”. U is­prav­nost ta­kvog sta­va uvje­ri­li su ga i de­cem­bar­ski op­štin­ski iz­bo­ri na ko­ji­ma su na­pred­nja­ci do­ži­vje­li te­žak po­raz. Glav­ne kriv­ce one je za sta­nje u stran­ci vi­dio u „ra­zo­re­nim” od­no­si­ma me­đu glav­nim lju­di­ma u stran­ci. Pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju, ti od­no­si se ne mo­gu „iz­va­di­ti” bez nje­nog ja­čeg po­lo­ža­ja u na­ro­du. „Po­ku­šaj­te da is­pli­va­te iz sa­da­šnjeg gnji­lje­nja ili je su­đe­no stran­ci da se i po­sli­je nje­ne ob­no­ve... opet ras­tu­ri i u za­bo­rav oti­de”, po­ru­čio je svo­jim pri­sta­li­ca­ma u Ve­li­kom Gra­di­štu. No­va­ko­vić je zbog sve­ga to­ga, upor­no od­bi­jao sve uče­sta­li­je po­zi­ve na se po­no­vo sta­vi na če­lo stran­ke. Svo­jim par­tij­skim dru­go­vi­ma prav­dao se da je „osta­vio slu­žbu” i pre­stao da vo­di stran­ku, pret­po­sta­vlja­ju­ći da će po­što­va­ti „na­če­lo kon­cen­tra­ci­je”, za ko­je se za­la­gao, i da će je sa­ču­va­ti je­din­stve­nom. Sva nje­go­va oče­ki­va­nja su se iz­ja­lo­vi­la, jer mu, po­sli­je sve­ga što se do­go­di­lo, ne bi ni­šta pre­o­sta­lo ne­go da iza­be­re Ma­rin­ko­vi­će­vu gru­pu, „ili se mo­ra ići sa dvi­je frak­ci­je”. „Ja ne mo­gu vo­di­ti frak­ci­ju”, od­luč­no je iz­ja­vlji­vao svo­jim pri­sta­li­ca­ma u ja­nu­a­ru 1908. go­di­ne.
(NA­STA­VI­ĆE SE)