Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Ča­so­pis „Ide­je” je štam­pan ći­ri­li­com i la­ti­ni­com, a sa­rad­ni­ci su bi­li: Bo­ži­dar Pu­rić, Sta­ni­slav Vi­na­ver, Bran­ko Mla­de­no­vić, Isi­do­ra Se­ku­lić, Si­be Mi­li­čić, Ham­za Hu­mo, Dra­gi­ša Va­sić, Ivo An­drić...
Je­dan krug lju­di se dis­tan­ci­rao od Cr­njan­skog, i od ta­da je po­če­la, na ne­ki na­čin, nje­go­va tra­ge­di­ja u srp­skoj knji­žev­no­sti. Za­tvo­re­ni krug pi­sa­ca, li­ce­mjer­nih, ego­i­stič­nih, sra­ču­na­tih, lju­bo­mor­nih i za­vid­nih (ta­kvih ima i da­nas, na­ža­lost) ni­je ga shva­ta­la ili ni­je htje­la da ga pri­hva­ti kao avan­gar­di­stu, ko­ji ru­ši do­ta­da­šnji svi­jet, ne­go su ga sma­tra­li za čo­vje­ka ko­ji ide za jed­nom ide­jom.
Pre­ma Cr­njan­skom je na­pra­vlje­na ve­li­ka gre­ška. U sva­kom slu­ča­ju, Mi­loš Cr­njan­ski je za raz­li­ku od njih, otvo­re­no za­stu­pao svo­je sta­vo­ve, ko­ji su u to vri­je­me bi­li na­to­plje­ni an­ti­ko­mu­ni­stič­kom re­to­ri­kom.
Cr­njan­ski se 1936. go­di­ne vra­ća na mje­sto do­pi­sni­ka Cen­tral­nog pres bi­roa iz Ber­li­na. U lje­to 1937. go­di­ne od­la­zi u Špa­ni­ju da za Sto­ja­di­no­vi­će­vo „Vri­je­me”, iz­vje­šta­va iz Fran­ko­vog šta­ba. Za raz­li­ku od ve­ći­ne pi­sa­ca i no­vi­na­ra, uklju­ču­ju­ći i He­min­gve­ja, ko­ji pra­ti re­vo­lu­ci­o­nar­ne sna­ge, Cr­njan­ski iz­vje­šta­va sa fa­lan­gi­stič­ke stra­ne fron­ta.
U po­čet­ku ima ve­li­ke sim­pa­ti­je za Fran­ka i nje­gov po­kret, ali po­čet­ni en­tu­zi­ja­zam vr­lo br­zo za­mje­nju­je urav­no­te­ža­ni­ji po­gled. Opet sta­je na stra­nu ma­log čo­vje­ka.
Da­nas su pot­pu­no su­lu­de te ad hok pro­cje­ne da je Cr­njan­ski bio fa­ši­sta. To jed­no­stav­no ni­je tač­no.
U pro­lje­će 1938. go­di­ne pre­mje­šten je na mje­sto do­pi­sni­ka Cen­tral­nog pres bi­roa iz Ri­ma. Ta­da po­či­nje da pi­še knji­gu o Mi­ke­lan­đe­lu, na ko­joj će ra­di­ti do kra­ja ži­vo­ta. Je­dan od nje­go­vih pri­ja­te­lja bio je i grof Ća­no, zet Be­ni­ta Mu­so­li­ni­ja.
Slom ju­go­slo­ven­ske ide­je i for­mal­no je ozna­čen for­mi­ra­njem hr­vat­ske ba­no­vi­ne, 1939. go­di­ne. Ide­ja o jed­nom, tro­i­me­nom na­ro­du, kon­cept uni­tar­nog ju­go­slo­ven­stva ni­je uspio. U isto vri­je­me ra­ste pri­ti­sak na ju­go­slo­ven­sku dr­ža­vu da oda­be­re stra­nu u na­do­la­ze­ćem ra­tu.
Knez Pa­vle se bo­ri za ne­u­tral­nost, i do po­sled­njeg tre­nut­ka iz­bje­ga­va da pot­pi­še pri­stu­pa­nje Troj­nom pak­tu. Ali, Ju­go­sla­vi­ja je sa svih stra­na okru­že­na ne­pri­ja­te­lji­ma, a naj­ve­ći sa­ve­znik Fran­cu­ska već se na­la­zi pod nje­mač­kom oku­pa­ci­jom.
Pri­ti­je­šnjen me­đu­na­rod­nom si­tu­a­ci­jom i na­la­ze­ći se na če­lu dr­ža­ve ko­ja je op­ko­lje­na ze­mlja­ma ko­je su već pri­pa­da­le fa­ši­stič­kom svi­je­tu, ili do­ni­je­le od­lu­ku o pri­stu­pa­nju Pak­tu, knez Pa­vle se na­šao u pro­cje­pu, a Ju­go­sla­vi­ja izo­lo­va­na. Troj­ni pakt su već pot­pi­sa­le: Ma­đar­ska, Ru­mu­ni­ja, Bu­gar­ska.
Je­di­no na šta se mo­glo ra­ču­na­ti bi­la je Bri­ta­ni­ja, od­no­sno njen kon­tin­gent od 50 hi­lja­da voj­ni­ka sta­ci­o­ni­ra­nih u Grč­koj. Me­đu­tim, ni­je­su mo­gli da po­mog­nu ni Grč­koj, a ka­mo­li Ju­go­sla­vi­ji.
Kra­lje­vi­ni se ta­da nu­di­lo da iza­be­re, ne sa­da­šnjost, ne­go bu­duć­nost. Od­no­sno, da po sva­ku ci­je­nu odo­li pri­ti­sci­ma, ko­ji su do­la­zi­li iz Ber­li­na, stim, što je, s jed­ne stra­ne nu­đe­na na­gra­da, od­no­sno pre­do­ča­va­na ka­zna, u slu­ča­ju da na­pra­vi po­gre­šan iz­bor.
Do po­sled­njeg da­na se vi­je­ća­lo o to­me i tra­žen na­čin da se ne uči­ni ko­nač­ni po­tez.
Dva­de­set pe­tog mar­ta 1941. go­di­ne, Ju­go­sla­vi­ja pri­stu­pa Troj­nom pak­tu. Ve­li­ki pro­te­sti u Be­o­gra­du, 7. mar­ta iste go­di­ne i pad vla­de ko­ja je pot­pi­sa­la pakt do­vo­de do april­skog na­pa­da na Ju­go­sla­vi­ju, i fa­ši­stič­ke oku­pa­ci­je ze­mlje.
Ju­go­slo­ven­skoj ko­lo­ni­ji u Ri­mu, 2. ma­ja, na­lo­že­no je da na­pu­sti Ita­li­ju, sva­ko sa po dva ko­fe­ra, pre­ko Fran­cu­ske, Špa­ni­je i Por­tu­ga­la. Mi­loš Cr­njan­ski, na po­ziv iz­bje­glič­ke vla­de, u av­gu­stu sti­že u Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju. U Ju­go­sla­vi­ju se ne­će vra­ta­ti pu­nih 25 go­di­na.
Mi­loš Cr­njan­ski, pi­sac „Se­o­ba”, i sam je, ka­ko vi­di­mo, bio se­o­bar. Ka­ko pi­še knji­žev­nik i pre­vo­di­lac Slo­bo­dan Mi­lić, u tek­stu ob­ja­vlje­nom u be­o­grad­skoj „Po­li­ti­ci”, iz­me­đu osta­log, ka­že da se nje­gov ži­vot pre­pli­tao sa li­te­rar­nim ži­vo­tom nje­go­vih li­ko­va iz ro­ma­na (...). Ako se ni­je po­kla­pao, on­da se pre­pli­tao u ve­li­kim pro­cen­ti­ma (...)
Kao i ro­man­ti­ci, Mi­loš svo­ju pr­vu pje­smu, „Pro­log”, po­či­nje sa ja.. „Ja vi­djeh Tro­ju...” (...). Po­či­nju­ći sa „Ja” svo­ju po­e­zi­ju, na­kon ve­li­kih lo­mo­va i kla­ni­ca u Pr­vom svjet­skom ra­tu, i sam, kao što smo vi­dje­li, pro­la­zi kroz kla­ni­cu jed­ne ca­re­vi­ne na umo­ru, ali i srp­sku kul­tu­ru.
No­vi stil pi­sa­nja, ko­ri­šće­nje in­ter­punk­ci­je ko­ju mu je uho oda­bra­va­lo ni­je od­go­va­rao uvri­je­že­nim ve­li­ka­ni­ma i sta­ro­mod­nim pje­sni­ci­ma. Ipak, is­po­sta­vi­će se da je Mi­loš Cr­njan­ski ve­li­kan srp­ske knji­žev­no­sti. Na­su­prot sit­nim du­ša­ma (ko­jih ima i da­nas), ego­cen­tri­fu­gal­ci­ma, za­vid­ni­ci­ma i „ve­li­ka­ni­ma” u sta­ro­mod­no­sti­ma. (Na­sta­vi­će se)