PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ


Naš djed se je­dva po­peo uza ste­pe­ni­ce do sa­le, i od­mah je tu sjeo, a Pe­tar i ja smo sta­li po­red nje­ga, je­dan sa jed­ne, a dru­gi sa dru­ge stra­ne, gle­da­ju­ći na na­še bu­du­će dru­go­ve, ko­ji su se tu već bi­li oku­pi­li. Me­đu nji­ma ni­je­smo ni­ko­ga po­zna­va­li. Po­zvao je de­žur­nog či­nov­ni­i­ka i ob­ja­snio mu da no­si­lac Apo­stol­skog or­de­na An­dre­ja Pr­vo­zva­nog ne tre­ba da če­ka, te da je nje­mu po­tre­ban mi­ni­star Alek­sej Ki­ri­lo­vič, a ne nje­gov to­a­let. Či­nov­nik je iš­če­zao, a istog tre­nut­ka su dje­da i nas od­ve­li u ka­bi­net i pred­sta­vi­li bla­go­na­klo­noj pa­žnji mi­ni­stra, ko­ji se, iz­me­đu osta­log, pre­tje­ra­no iz­vi­nja­vao. Ubr­zo je naš ad­mi­ral po­šao ku­ći, a mi smo, pod po­kro­vi­telj­stvom či­ka Rja­bi­ni­na, ko­ji je do­šao da za­mi­je­ni dje­da, osta­li u sa­li, ko­ja je već bi­la pu­na na­ših bu­du­ćih li­cej­skih dru­go­va i nji­ho­vih pra­ti­la­ca.
Moj po­gled je lu­tao. Ni­je­sam znao ku­da pri­je da gle­dam. Ni­je­sam bio mno­go sti­dljiv, ali ovo­ga pu­ta sam se zbu­nio. Gle­dao sam ih sve, a ni­ko­ga ni­je­sam vi­dio. Do­šao je či­nov­nik sa pa­pi­rom u ru­ka­ma i po­čeo da pro­zi­va. Ja pa­žlji­vo slu­šam: Alek­san­dar Pu­škin! Iz­la­zi ži­vah­ni dje­čak, ve­drog po­gle­da, ko­vr­dža­ve ko­se, isto ta­ko ma­lo zbu­njen. Da li zbog slič­no­sti pre­zi­me­na, ili zbog ne­če­ga dru­gog, na pr­vi po­gled sam ne­ka­ko spon­ta­no osje­tio da mi je bli­zak. Za­pa­zio sam još i Gor­ča­ko­va, ko­ji mi je ta­da iz­gle­dao neo­bič­no drag.
U to­ku pro­ziv­ke, mi smo se svi, ma­nje-vi­še, ma­lo ohra­bri­va­li, po­če­li smo da še­tuc­ka­mo, oče­ku­ju­ći pred­sta­lja­nje mi­ni­stru i is­pit. Ni­je­sam mo­gao pre­po­zna­ti čo­vje­ka ko­ji je do­veo Alek­san­dra Pu­ški­na. Po­mi­slio sam da je to vje­ro­vat­no Va­si­li­je La­vo­vič Pu­škin, Alek­san­drov stric i, u to vri­je­me, ta­ko­đe, po­zna­ti pje­snik. On me je po­zvao k se­bi i upo­znao me sa si­nov­cem. Od nje­ga sam sa­znao da on ži­vi na Moj­ki, ne­da­le­ko od nas, i da Alek­san­dar ži­vi kod nje­ga. Pret­po­sta­vi­li smo da će­mo se če­sto gle­da­ti. Alek­san­dar me je po­tom upo­znao sa Lo­mo­no­so­vom i Gur­je­vom.
Ubr­zo su nas po­če­li, jed­nog po jed­nog, po­zi­va­ti u pro­sto­ri­ju, u ko­joj su se, u pri­su­stvu mi­ni­stra, oba­vlja­li is­pi­ti. Is­pit je tra­jao du­go, za­vr­šio se ka­sno uve­če, i mi smo se ta­da raz­i­šli.
Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na, Ra­zu­mov­ski je pi­smom oba­vi­je­stio dje­da da su oba nje­go­va unu­ka po­lo­ži­la is­pit, ali da u li­cej mo­že bi­ti pri­mljen sa­mo je­dan, na osno­vu od­lu­ke Vla­de, či­ji je cilj bio da se što vi­še dje­ce iz ve­ćeg bro­ja po­ro­di­ca ško­lu­je u li­ce­ju. Osta­vlje­no je dje­du da on od­lu­či ko­ji od nje­go­va dva unu­ka tre­ba da bu­de pri­mljen. Djed je oda­brao me­ne, po svoj pri­li­ci zbog to­ga što je moj stric, nje­gov sta­ri­ji sin, imao znat­no broj­ni­ju po­ro­di­cu ne­go moj otac. Ta­ko sam ja po­stao Pu­ški­nov drug i pri­ja­telj.
Da je i Pu­škin pri­mljen sa­znao sam ma­lo ka­sni­je, pri­li­kom mog pr­vog su­sre­ta sa di­rek­to­rom li­ce­ja Va­si­li­jem Fjo­do­ro­vi­čem Ma­li­nov­skim, gdje smo se vi­še pu­ta oku­plja­li, naj­pri­je ra­di va­ga­nja, a po­tom ra­di pro­ba­nja odje­će, obu­će, ka­pe i dru­gog. Na tim su­sre­ti­ma mi smo se ma­nje- vi­še upo­zna­va­li. Di­rek­to­rov sin Ivan nam je tu bio, u ne­ku ru­ku, kao do­ma­ćin.
Me­đu­tim, kad sam sa­znao da je Pu­škin si­gur­no stu­pio u li­cej, ja sam se sju­tra­dan upu­tio ka nje­mu, kao naj­bli­žem su­sje­du. Sre­li smo se i od tog tre­nut­ka je stvo­re­no i po­če­lo da se raz­vi­ja na­še pri­ja­telj­stvo za­sno­va­no na osno­vu ne­ka­kve in­stink­tiv­ne sim­pa­ti­je. Mo­ja po­ro­di­ca je ta­da ži­vje­la u vi­ken­di­ci, a ja sam ta­mo sa­mo po­vre­me­no od­la­zio. Naj­ve­ći dio vre­me­na pro­vo­dio sam u gra­du, gdje sam se, kod pro­fe­so­ra Lo­di­ja, ba­vio iz­u­ča­va­njem ra­znih pred­me­ta, ka­ko ne bi bes­ko­ri­sno pro­šlo mo­je vri­je­me do po­čet­ka na­sta­ve u li­ce­ju. Kad god je to bi­lo mo­gu­će, ja sam pro­na­la­zio Pu­ški­na i mi bi­smo za­jed­no še­ta­li Ljet­njim par­kom. Ta­kvi su­sre­ti su nam br­zo po­sta­li na­vi­ka. De­ša­va­lo se da me Va­si­li­je La­vo­vič, ko­ji me je ta­ko­đe za­vo­lio i na­vi­kao se na me­ne, pre­ko­ri­je­va ako me ne bi vi­dio ne­ko­li­ko da­na.
U nje­go­vom od­su­stvu mi smo če­sto osta­ja­li sa Anom Ni­ko­la­jev­nom. Ona nas je če­sto, kao pti­će, mi­lo­va­la i gr­li­la, ali po­ne­kad i gr­di­la kad bi­smo joj do­sa­di­li ne­u­mje­snim ša­la­ma. Iz­me­đu nje i Pu­ški­na je če­sto do­la­zi­lo do su­ko­ba i sva­đa, i ta­da bi ona tra­ži­la mi­je­ša­nje i po­moć nje­go­vog stri­ca.
Svi smo mi vi­dje­li da nas je Pu­škin pre­te­kao, da je pro­či­tao mno­go knji­ga, me­đu ko­ji­ma je bi­lo do­sta onih za ko­je mi ni­je­smo ni­ka­da ču­li. A sve što je či­tao do­bro je pam­tio. Ali, nje­go­va glav­na vr­li­na se sa­sto­ja­la u to­me što ni­kad ni­je ni po­mi­slio da se zbog to­ga pra­vi va­žan, kao što se to do­ga­đa­lo sa ra­ni­je sa­zre­lom dje­com, ko­ja su, za­hva­lju­ju­ći ne­kim okol­no­sti­ma, uspi­je­va­la da se ra­ni­je i lak­še od dru­gih ne­če­mu na­u­če. To što je Pu­škin u oče­vom do­mu, i do­mu svog stri­ca, če­sto bio u kru­gu knji­žev­ni­ka, na­rav­no i uz pri­rod­ni dar, ubr­za­lo je nje­go­vo obra­zo­va­nje, ali ni naj­ma­nje ga ni­je uči­ni­lo uobra­že­nim i nad­me­nim. Sve­mu to­me što je na­u­čio ni­je pri­da­vao mno­go va­žno­sti, ali je ve­o­ma že­lio da se do­ka­že u tr­ča­nju, pre­ska­ka­nju sto­li­ca, ba­ra­ta­nju lop­tom i slič­no. U to­me je is­po­lja­vao čak svo­ju sa­mo­lju­bi­vost. De­ša­va­lo se da u tom po­gle­du do­đe u su­ko­be, ko­ji ni­je­su uvi­jek bi­li pri­jat­ni. I ka­ko po­sli­je to­ga uskla­đi­va­ti na­še me­đu­sob­ne od­no­se? Do­ga­đa­lo se da se kod nje­ga ta­ko na­glo, iz­ne­nad­no mi­je­nja ras­po­lo­že­nje. Ve­o­ma la­ko je pod­no­sio ako je ne­ko po­sti­gao bo­lji uspjeh u či­ta­nju ili pi­sa­nju, ali ga je do­vo­di­lo do lu­di­la ako je ne­ko br­že od nje­ga po­tr­čao, ili jed­nim ba­ca­njem ku­gle obo­rio sve ču­nje­ve. I sam sam jed­nom bio svje­dok jed­ne ta­kve sce­ne na Kr­stov­skom ostr­vu, ku­da nas je po­ne­kad vo­zio na čam­cu Va­si­li­je La­vo­vič.
Ma­lo u igri, ma­lo u po­slu, ne­pri­mi­jet­no je pro­šlo vri­je­me do ok­to­bra. U li­ce­ju je sve bi­lo sprem­no za otva­ra­nje i po­če­tak ra­da. Svi pri­mlje­ni kan­di­da­ti su oba­vi­je­šte­ni da bla­go­vre­me­no do­pu­tu­ju u Car­sko Se­lo. Moj ra­sta­nak sa po­ro­di­com bio je tu­žan i pro­pra­ćen su­za­ma. Se­stre su me umi­ri­va­le i tje­ši­le, obe­ća­va­ju­ći da će mi pra­zni­ci­ma do­la­zi­ti u po­sje­tu, a da će me za Bo­žić od­ve­sti ku­ći. U Car­sko Se­lo me je od­ve­zao či­ka Rja­bi­nič, ko­ji me ra­ni­je do­vo­dio i pred­sta­vljao mi­ni­stru. Po do­la­sku u Car­sko Se­lo, na­vra­ti­li smo kod di­rek­to­ra, či­ja se ku­ća na­la­zi­la po­red li­ce­ja. Va­si­li­je Fjo­do­ro­vič me je po­lju­bio i na­re­dio in­spek­to­ru Pi­lec­kom Ur­ba­no­vi­ču da me od­ve­de u li­cej. On me je od­veo na če­tvr­ti sprat. Za­u­sta­vi­li smo se is­pred so­be iz­nad či­jih vra­ta je na plo­či­ci bi­lo na­pi­sa­no: Broj 13 Ivan Pu­ščin.
Po­gle­dao sam li­je­vo i iz­nad vra­ta so­be pro­či­tao: Br. 14 Alek­san­dar Pu­škin. Ve­o­ma sam se ob­ra­do­vao tom su­sje­du, ali vra­ta su bi­la za­klju­ča­na, što je zna­či­lo da Pu­škin još ni­je bio do­pu­to­vao. Me­ne su od­mah uve­li u mo­ju so­bu, odje­nu­li me od gla­ve do pe­te u uni­form­nu odje­ću, ko­ja je tu bi­la već pri­pre­mlje­na, i od­ve­li me u sa­lu u ko­joj je već bi­lo do­sta bu­du­ćih li­ce­ja­ca. To­ga i na­red­nog da­na je još po­ne­ko pri­do­la­zio. Mi smo se upo­zna­va­li je­dan sa dru­gim, ali i svi za­jed­no sa am­bi­jen­tom na­šeg ras­ko­šnog no­vog do­ma.
Ras­po­re­da uči­o­ni­ca pri­je zva­nič­nog otva­ra­nja li­ce­ja još ni­je bi­lo, ali su ne­ki pro­fe­so­ri do­la­zi­li da se pret­hod­no ba­ve na­ma, da is­pi­tu­ju na­še spo­sob­no­sti i in­te­re­so­va­nja i, upo­zna­ju­ći se sa na­ma, da nas pri­vi­ka­va­ju na naš od­nos pre­ma li­ce­ju i pre­ma nji­ma.(Na­sta­vi­će se)