PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Po­li­ti­čar i di­plo­ma­ta je u nje­mu da­le­ko iz­ra­že­ni­ji od voj­sko­vo­đe, sma­tra Dvor­ni­ko­vić. Sla­be mo­men­te svo­jih pro­tiv­ni­ka i pri­ja­te­lja znao je maj­stor­ski da is­ko­ri­sti. Ba­lan­si­ra­ju­ći ve­što iz­me­đu pri­ja­telj­skih i ne­pri­ja­telj­skih si­la, Ru­si­je, Austri­je, Ita­li­je i Tur­ske, on je uvek znao za se­be i svo­ju ze­mlju spa­sti po­treb­nu do­zu bla­go­na­klo­no­sti i ko­ri­sti. Bio je vešt ban­kar, u to­me je oda­vao vi­še her­ce­go­vač­ku i bo­kelj­sku cr­tu ne­go cr­no­gor­sku. Ali, s tim ban­ka­rom u nje­mu sa­svim se le­po sla­gao i – za­no­sio pa­tri­ot­ski pe­snik. Ro­đen glu­mac, po­zer i fra­zer, on ipak ni­je bio bez svog iskre­nog za­no­sa, a još ma­nje bez fan­ta­zi­je i iz­ve­sne pe­snič­ke ob­da­re­no­sti. Kad bi se za­neo u svom ep­skom ki­će­nom go­vo­ru, sr­ca nje­go­vih Cr­no­go­ra­ca bi za­drh­ta­la. Po­za je pre­la­zi­la u za­nos, a ovaj ga je od­vo­dio su­vi­še da­le­ko, u ne­u­ku­snu pre­te­ra­nost i te­a­tral­nu re­to­ri­ku”.
Iz nje­go­ve psi­he, ve­li Dvor­ni­ko­vić, na mo­men­te je iz­bi­ja­la di­nar­ska pla­ho­vi­tost i ja­rost. U tim tre­nu­ci­ma ni­je bi­lo la­ko oni­ma ko­ji su ga okru­ži­va­li. „Nje­mu se, ma i sit­ni­com za­me­ri­ti, zna­či­lo je go­to­vu pro­past. Mno­ge nje­go­ve voj­vo­de i sa­rad­ni­ci od Lu­ke Vu­ka­lo­vi­ća do Mar­ka Mi­lja­no­va i po­sled­njih mi­ni­sta­ra lju­to su is­ku­si­li tu nje­go­vu ću­dlji­vost. Če­sto je lju­de pri­do­bi­jao i oko se­be ku­pio da ih pr­vom pri­li­kom, po ne­koj tre­nut­noj ću­di, uvre­di i od­gur­ne. Spe­ci­ja­li­tet mu je, iz­gle­da, bio da lju­de vre­đa ola­ko kao da ne zna, u ša­li? Ta­ko je po­stu­pao sa svo­jim bri­ga­di­ri­ma i voj­vo­da­ma, ta­ko i sa in­te­lek­tu­al­ci­ma i umet­ni­ci­ma kad bi se na­šli u ne­kom od­no­su za­vi­sno­sti pre­ma nje­mu. Ton ša­lji­vog ru­ga­nja u nje­ga je obič­no bio znak da va­lja bi­ti na opre­zu. Za­to je i vla­da­la u nje­go­voj oko­li­ni ne­sno­sna at­mos­fe­ra, strep­nja i ne­si­gur­nost, do­šap­ta­va­nja i udvor­no­sti i in­tri­ge ko­ja je lju­de ja­če in­di­vi­du­la­no­sti mo­ra­la da od­bi­ja.” To se, pri­je sve­ga, od­no­si na Mar­ka Mi­lja­no­va, Jo­la Pi­le­ti­ća, Pe­ka Pa­vlo­vi­ća, To­ma Ora­ov­ca i dru­ge.
Ne­do­sled­ni uje­di­ni­telj
Po mi­šlje­nju Vla­di­mi­ra Dvor­ni­ko­vi­ća, kralj Ni­ko­la je imao u svom ka­rak­te­ru du­bo­ko ure­za­nu cr­tu iro­ni­sa­nja, to se pri­mje­ći­va­lo u sva­kom od­no­su sa obič­nim lju­di­ma, kao i sa naj­bli­žim sa­rad­ni­ci­ma. Iro­ni­ja mu je, da­kle, bi­la ima­nent­na cr­ta ka­rak­te­ra. Dvor­ni­ko­vić na­vo­di od­go­vo­re kra­lja Ni­ko­le na mol­be­ni­ce ko­je su mu do­la­zi­le sa svih stra­na. Me­đu od­go­vo­ri­ma je bi­lo i ova­kvih: „U što si sve za­pao, ko­pi­li­ce jed­na.” Jed­nom je krat­ko od­go­vo­rio: „A za­što da ti dam?” Ne­za­do­volj­ni­ku ko­ji je tra­žio pa­soš da ode iz Cr­ne Go­re na mol­be­ni­ci za­pi­su­je iro­nič­no: „Ne­ka mu se dâ pa­soš ko­li­ko i naj­ve­ća stru­ka.” Jed­nog mo­li­o­ca upu­ću­je u Ši­be­nik, tj. u du­šev­nu bol­ni­cu. Na kra­ju ana­li­ze od­go­va­ra na mol­be­ni­ce, Dvor­ni­ko­vić za­klju­ču­je: „Tvrd, ne­da­re­žljiv, iro­ni­čan, on se sa mo­li­o­cem za­ba­vlja i po­i­gra­va, kao mač­ka s mi­šem.”
„U jed­nom pe­ri­o­du svo­je vla­da­vi­ne, Ni­ko­la se za­no­sio uje­di­nje­njem cje­lo­kup­nog srp­stva i ju­go­slo­ven­stva, pa se čak u jed­nom tre­nut­ku za vo­lju uje­di­nje­nja sa Sr­bi­jom od­re­kao pre­sto­la za svo­je na­sljed­ni­ke. Isti­na, u Bal­kan­skom ra­tu, Ni­ko­la se po­ka­zao kao lo­ja­lan sa­ve­znik. Ali, od do­la­ska kra­lja Pe­tra na srp­ski pre­sto, kad već ni­je mo­glo bi­ti sum­nje da sa­mo Sr­bi­ja mo­že da po­sta­ne Pi­je­mont Ju­žnih Slo­ve­na, ulo­ga kra­lja Ni­ko­le po­sta­je pre­te­žno ne­ga­tiv­na, da se naj­zad za­vr­ši jed­nim ne­slav­nim ge­stom, da­le­ko od uje­di­nje­nja Ju­go­sla­vi­je.” Ovo je, iz­gle­da, Dvor­ni­ko­vi­ća naj­vi­še bo­lje­lo.
Ni­je bi­lo la­ko Dvor­ni­ko­vi­ću iz­re­ći ko­na­čan sud o lič­no­sti kra­lja Ni­ko­le. Ovo tim pri­je ako se ima u idu da je u nje­go­vom li­ku po­sto­ja­lo do­sta kon­tro­ver­zi, do­sta „kri­vu­da­nja” i „oko­li­ša­nja”. No, i po­red to­ga, iz­re­kao je su­mo­ran sud: „U ce­li­ni, su­di­li mi o kra­lju Ni­ko­li s ovog ili onog gle­di­šta, ovim ili onim me­ri­lom, on osta­je, ka­rak­te­ro­lo­ški uze­to, jed­na od naj­o­štri­je iz­ra­že­nih i naj­in­te­re­sant­ni­jih lič­no­sti na­še no­ve isto­ri­je.”
Ipak ni­je sve re­kao
Na­kon ob­ja­vlji­va­nja Dvor­ni­ko­vi­ća dje­la „Ka­rak­te­ro­lo­gi­ja Ju­go­slo­ve­na”, po­ja­vi­le su se iz­vje­sne knji­ge u ko­ji­ma se na­la­zi dra­go­cje­ni ma­te­ri­jal za upot­pu­nja­va­nje ka­rak­te­ro­lo­škog li­ka kra­lja Ni­ko­le. To se pri­je sve­ga od­no­si na me­mo­a­re N.M. Po­ta­po­va i Si­me Po­po­vi­ća. Da je, na­i­me, ne­kim slu­ča­jem imao na ras­po­la­ga­nju ove knji­ge Vla­di­mir Dvor­ni­ko­vić, si­gur­ni smo da bi nje­go­va raz­ma­tra­nja ka­rak­te­ro­lo­škog li­ka kra­lja Ni­ko­le bi­la mno­go pot­pu­ni­ja, sa­dr­žaj­ni­ja i vje­ro­do­stoj­ni­ja. Ne­ke nje­go­ve kon­sta­ta­ci­je do­bi­le bi sna­žni­ju po­tvr­du, ali vje­ru­je­mo da bi se tu na­šle i či­nje­ni­ce ko­je bi mo­gle otvo­ri­ti ne­ke dru­ge ka­rak­ter­ne cr­te ko­je ni­je­su ob­u­hva­će­ne ovom knji­gom. To se, iz­me­đu osta­log, od­no­si na iz­u­zet­no umi­je­će i vje­šti­nu „ku­po­va­nja” lo­jal­no­sti mno­gih gla­va­ra. Na­rav­no, pri to­me je ko­ri­šće­na dr­žav­na ka­sa i dr­žav­na imo­vi­na. Je­dan od ovih auto­ra (S. Po­po­vić) uka­zu­je na sklo­nost kra­lja Ni­ko­le da či­ta pri­vat­na pi­sma po­zna­tih lju­di, što mu je ka­sni­je ko­ri­sti­lo za ucje­nji­va­nje i dru­ge ma­hi­na­ci­je.
Na­sta­vi­će se