PRE­VEO I PRI­RE­DIO: SLAV­KO ŠĆE­PA­NO­VIĆ


U bi­o­gra­fi­ji Alek­san­dra Ser­ge­je­vi­ča Pu­ški­na ime Iva­na Iva­no­vi­ča Pu­šči­na za­u­zi­ma po­seb­no mje­sto, ko­je sa­mo nje­mu pri­pa­da, mje­sto, pre­ma ri­je­či­ma Pu­ški­na, nje­mu „naj­bli­ski­jeg i naj­dra­žeg dru­ga i pri­ja­te­lja“.
Kao dva­na­e­sto­go­di­šnji dje­ča­ci sre­li su se u Car­skom Se­lu, na pri­jem­nom is­pi­tu za upis u Li­cej, no­vo­o­tvo­re­nu obra­zov­nu usta­no­vu, za ko­ju su se in­te­re­so­va­li ro­di­te­lji mno­ge dje­ce. Na sa­mom tom su­sre­tu osje­ti­li su ne­ku in­stink­tiv­nu sim­pa­ti­ju, ko­ja je ubr­zo pre­ra­sla u iskre­no i čvr­sto pri­ja­telj­stvo. Li­cej su osje­ća­li kao svoj rod­ni dom, i, za­jed­no sa osta­lim dru­go­vi­ma (ukup­no ih je bi­lo tri­de­set), ži­vje­li su kao jed­na po­ro­di­ca.
Pu­ščin je imao ti­hu, bla­gu na­rav i za­di­vlju­ju­ći šarm. Bio je ve­seo, do­bro­du­šan, ra­zu­man, ne­pri­stra­stan i pra­ve­dan. Dru­go­vi su ga zva­li svo­jom sa­vje­šću. „Ivan Iva­no­vič Pu­ščin“, za­pi­sao je je­dan li­ce­jist iz nje­go­ve ge­ne­ra­ci­je, „sjaj­ni in­te­lek­tu­a­lac, sa či­stom du­šom i naj­bla­go­rod­ni­jim na­mje­ra­ma, bio je lju­bi­mac svih dru­go­va iz na­še ge­ne­ra­ci­je“.
Va­tre­nom, osje­tlji­vom i eks­plo­ziv­nom Pu­ški­nu, sa nje­go­vim po­et­skim da­rom, nje­go­vim sum­nja­ma i ne­mi­ri­ma, bio je ve­o­ma po­tre­ban je­dan drug kao što je Pu­ščin, ka­ko ga je on u pje­smi na­zvao „ dra­gi drug i pra­vi pri­ja­telj“!
Pu­škin je bes­kraj­no vo­lio i du­bo­ko uva­ža­vao Pu­šči­na. Svo­ja sr­dač­na osje­ća­nja pre­ma nje­mu iz­ra­zio je u mno­gim sti­ho­vi­ma ko­je mu je po­sve­tio. Ne­kad su to bi­li ve­se­li, ša­lji­vi sti­ho­vi, kao oni u pje­smi „Lju­ba­zni imen­dan“, ne­kad jed­no­stav­no sje­ća­nja, a ne­kad pro­ste sr­dač­ne ri­je­či.
Po­gle­dam za­bo­ra­vlje­ni list,
Ko­ji sam ne­kad ra­ni­je na­pi­sao,
I mo­ja sve­mo­gu­ća, slat­ka ma­šta
Od­le­ti u ne­ki ugao Li­ce­ja.
Sje­tim se dra­gih mi­nu­ta pr­vih da­na,
Mir­nog rop­stva go­di­na šest,
Tu­ge, ra­do­sti, ma­šte du­ša na­ših,
Dru­že­nja, sva­đa i sla­sti mi­re­nja.
Po­red sve­ga to­ga, njih dvo­ji­cu je po­ve­zi­va­la za­jed­nič­ka i ve­li­ka lju­bav pre­ma na­ro­du i do­mo­vi­ni. Obo­ji­ca su ma­šta­li o jed­na­ko­sti, slo­bo­di, brat­stvu... Obo­ji­ca su te­ško pre­ži­vlja­va­li „pri­jet­nju 1812. go­di­ne“, ka­da se li­cej­ski ži­vot do­vo­dio u ve­zu sa „po­li­tič­kom epo­hom ži­vo­ta ru­skog na­ro­da“. Pu­škin je, kao bu­du­ći slo­bo­do­lju­bi­vi pje­snik, već kao li­ce­jac pi­sao:
„U slo­bo­di je Rim po­ras­tao,
A u rop­svu je on ne­stao...“
U pro­lje­će 1817. go­di­ne nji­ho­va ge­ne­ra­ci­ja je za­vr­ši­la Li­cej. U da­ni­ma opra­šta­nja od Li­ce­ja i Car­skog Se­la, Pu­škin je na­pi­sao:
Ra­sta­nak je do­šao na na­ša vra­ta,
Če­ka nas vre­va svi­je­ta da­le­kog,
Sva­ki od nas gle­da pre­ma pu­tu
Sa uz­bu­đe­njem mi­sli po­no­snih.
Pu­škin je već bio pje­snik, a u Pu­šči­nu se na­slu­ći­vao bu­du­ći po­li­ti­čar. U kon­cep­tu pje­sme „19. ok­to­bar 1825. go­di­ne“ Pu­škin je na­pi­sao sti­ho­ve po­sve­će­ne Pu­šči­nu:
Po­sve­tio si se­be snu iza­bra­nom,
I ti­me u oči­ma dru­štve­nog mnje­nja
Za­ra­dio gra­đa­na po­što­va­nje.
Ivan Pu­ščin je za­pi­sao:
„U av­gu­stu (da­na se tač­no ne sje­ćam) 1811. go­di­ne, moj djed, ad­mi­ral Pu­ščin, po­veo je me­ne i mog bra­ta od stri­ca Pe­tra Pu­šči­na, ta­da­šnjem mi­ni­stru na­rod­nog obra­zo­va­nja, gro­fu A. K. Ra­zu­mov­skom. Sta­rac sa ne­što vi­še od osam­de­set go­di­na že­lio je da ne­iz­o­stav­no on lič­no mi­ni­stru pred­sta­vi svo­je unu­ke, ko­ji su, na nje­go­vu mol­bu, bi­li une­se­ni u spi­sak kan­di­da­ta za upis u Li­cej, no­vo­o­tvo­re­nu obra­zov­nu usta­no­vu, či­ji je sa­mi na­ziv iza­zi­vao in­te­re­so­va­nje ru­ske jav­no­sti. Mno­gi ni­je­su zna­li da je usta­no­va do­bi­la ime po mje­stu Li­cej, po­red Ati­ne, gdje su grč­ki fi­lo­zo­fi sa mla­di­ma raz­go­va­ra­li o umjet­no­sti, fi­lo­zo­fi­ji i gim­na­sti­ci. Ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da je mo­je pr­vo za­pa­ža­nje o Li­ce­ju bi­lo oprav­da­no. Na­kon šest go­di­na, ka­da smo se nas še­sto­ri­ca svr­še­nih li­ce­ja­ca, od­re­đe­nih da stu­pi­mo u Gar­dij­ski kor­pus, na­šli na pa­ra­di Gar­dij­skog kor­pu­sa, do­ja­hao je k na­ma grof Mi­lo­ra­do­vić, ko­man­dant Kor­pu­sa, i pi­tao: ko smo mi, za­što smo tu, i u ka­kvim smo to uni­for­ma­ma? Kad je čuo naš do­go­vor, ma­lo se za­mi­slio, i sa­svim ozbilj­no i zna­čaj­no re­kao oni­ma što su ga okru­ži­va­li: „Pa da, ni­je to Uni­ver­zi­tet, ni­je ni Voj­na ško­la, ni Gim­na­zi­ja, ni Bo­go­slo­vi­ja, to je – Li­cej! Po­klo­nio se, okre­nuo ko­nja i od­ju­rio.”
(Na­sta­vi­će se)