PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić


Ple­me u Cr­noj Go­ri je do­ži­vje­lo svoj pu­ni iz­raz i kao so­ci­jal­na i kao po­li­tič­ka, pa i srod­nič­ka gru­pa. Na­rav­no, Dvor­ni­ko­vi­će­vom oku ne­će iz­ma­ći ni či­nje­ni­ca da je u Cr­noj Go­ri po­sto­jao raz­li­či­ti ni­vo or­ga­ni­zo­va­no­sti ple­me­na i kao dru­štve­ne i kao po­li­tič­ke gru­pe (or­ga­ni­za­ci­je). Dok su, na pri­mjer, Ku­či bi­li bes­pre­kor­no or­ga­ni­zo­va­ni kao ple­men­ska za­jed­ni­ca, u Sta­roj Cr­noj Go­ri, to ni­je bio slu­čaj. On­dje gdje je dr­ža­va pri­je umi­je­ša­la svo­je „pr­ste”, tu je i ple­me br­že gu­bi­lo svo­je funk­ci­je. Po­li­tič­ki i eko­nom­ski or­ga­ni­zo­va­ni­je ple­me je bi­lo ja­ko ot­por­no na dr­ža­vu, na dr­žav­ni auto­ri­tet.
U ple­me­nu ko­je je sklad­no funk­ci­o­ni­sa­lo kao po­li­tič­ko i dru­štve­no-srod­nič­ka or­ga­ni­za­ci­ja, po­sto­jao je vi­sok ni­vo iden­ti­fi­ka­ci­je ple­me­ni­ka sa ple­me­nom. Ovo na­ro­či­to va­ži kad je u pi­ta­nju ro­do­na­čel­nik ple­me­na. Sva­kom iole ozbilj­ni­jem raz­go­vo­ru, ple­me­nik će se po­zva­ti na ro­do­na­čel­ni­ka i po­zna­tog gla­va­ra svo­ga ple­me­na. On im je, na­rav­no, uzor, ali i kon­tro­lor po­na­ša­nja. Iako odav­no po­či­va na onom svi­je­tu, on „vi­di” ka­ko mu se ži­vi na­sled­ni­ci po­na­ša­ju i da li ka­lja­ju nje­gov obraz. Mo­žda Dvor­ni­ko­vić pre­tje­ru­je kad ka­že: „Po­je­di­nac je vre­deo sa­mo kao pri­pad­nik svo­ga ple­me­na i brat­stva”. Po­sto­ja­lo je, na­rav­no, i ple­me­ni­ka či­ja je vri­jed­nost i pre­stiž nad­ma­ši­va­la ple­men­ske i brat­stve­nič­ke okvi­re. No, ne mo­že se po­sve po­re­ći či­nje­ni­ca da je ple­me­nik po­što­vao ple­men­ske nor­me i da se pr­ven­stve­no ostva­ri­vao u okvi­ru ple­me­na. Ako mu ple­me ni­je da­va­lo „vi­zu” „do­brog” i „ple­me­ni­tog”, te­ško da se mo­gao do­ka­zi­va­ti i van ple­men­skih okvi­ra. Po­štu­ju­ći ple­men­ske nor­me, na­ro­či­to na pla­nu bez­bjed­no­sti, od­no­sno sprem­nost da se agre­sor od­bi­je i ka­zni, ple­me­nik ostva­ru­je jed­no od vr­hun­skih ple­men­skih vri­jed­no­sti i ple­men­skih funk­ci­ja.
Osim po­zi­tiv­nih cr­ta, ko­je je ple­me ure­zi­va­lo u ka­rak­ter svo­jih ple­me­ni­ka, po­sto­ja­le su i one sa ne­ga­tiv­nim (lo­šim) pri­zvu­kom. To je, pri­je sve­ga, ple­men­ski ego­i­zam, sa­mo­vo­lja, ne­tr­pe­lji­vost, za­vid­nost, nad­gor­nja­va­nje, pre­tje­ra­na osje­tlji­vost i sl.
Pe­tar I i ple­men­ska
sa­mo­vo­lja
Mo­ram pri­zna­ti da me Vla­di­mir Dvor­ni­ko­vić za­di­vio ana­li­zom po­sla­ni­ca Pe­tra I ko­je je iz­dao Du­šan Vuk­san pri­je ob­ja­vlji­va­nja ove knji­ge. S pra­vom se ov­dje kon­sta­tu­je da je sva­ka po­sla­ni­ca je­dan so­ci­o­lo­ški i psi­ho­lo­ški do­ku­me­nat. „Ima go­to­vo ne­što tra­gič­no, uisti­nu ne­što sve­tač­ko i mu­če­nič­ko u svom is­pra­vlja­nju ple­men­ske kri­ve Dri­ne, ko­joj se do smr­ti, kat­kad i do oča­ja, za­ma­rao ovaj je­din­stve­ni mi­ro­tvo­rac me­đu lju­tim ple­me­ni­ma”.
Pre­ci­zno i pro­mi­šlje­no, autor na­sta­vlja svo­ju pro­cje­nu, svo­ju ana­li­zu o Pe­tru I i nje­go­voj ulo­zi me­đu ple­me­ni­ma, od­no­sno u ple­men­skoj Cr­noj Go­ri. „Vla­di­ka kao du­hov­ni auto­ri­tet, vođ, vas­pi­tač i su­di­ja, po­naj­če­šće go­vo­ri o ma­na­ma, o ne­slo­zi, ne­po­slu­šno­sti, me­đu­sob­nom kr­vlje­nju ple­me­na, brat­stvi­ma i po­je­din­ca, jed­nom vi­še u vla­da­lač­kom, a dru­gi put u du­hov­nič­kom, pro­po­ved­nič­kom to­nu. U jed­noj po­sla­ni­ci „Cr­no­gor­ci­ma i Br­đa­ni­ma”, po­sle mno­gih po­be­da nad Tur­ci­ma, vla­di­ka i sam pri­zna­je svo­jim ne­di­sci­pli­no­va­nim po­da­ni­ci­ma: „Ova po­bje­da je va­še ime u svi­jet pro­sla­vi­la i uči­ni­la da svi evro­pej­ski na­ro­di za vas zna­ju i da ve po­či­tju za na­rod slav­ni, na­rod po­šte­ni, hra­bri i uzda­ni ko­ji, svo­ju slo­bo­du po­zna­je i svo­ji­jem oruž­jem bra­ni – ali mu to ne sme­ta da dru­gom ru­kom uzme što je pr­vom dao i ocr­ta ‘pra­vu sli­ku’ ka­ki smo na do­mu, sve pu­stu sa­mo­vo­lju i neo­b­u­zda­nu di­vlji­nu stra­sti: ‘No, bu­du­ći vam mi­li­je zlo, ne­go do­bro, ne mo­ga­ste pro­vi­telj­stvo me­đu so­bom tr­pje­ti, že­le­ći da se opet na obič­na va­ša zla i sa­mo­volj­na dje­la po­vra­ti­te i da je­dan dru­go­me krv pi­je­te. Ne bi vam ugod­no, da vi lju­di od svi­je­ta po­či­tu­ju do­brim i po­šte­nim na­ro­dom... Ne­go vam je dra­že i mi­li­je da se na­zi­va­te zlim, be­za­ko­nim i sa­mo­volj­nim na­ro­dom i da s ti­me pri­stu­pi­šta ni­gdje ne­ma­te i da ve će­ra­ju ka­ko haj­du­ke i raz­boj­ni­ke. Vi ste od sva­kog ca­ra i kra­lja volj­ni i slo­bod­ni, da vi ni­ma­lo ne za­po­vi­je­da, no ni­je­ste je­dan od dru­go­ga, vi slo­bo­du svo­ju ne po­zna­je­te i po­zna­ti je ne ho­će­te”.
Za­kli­nje ple­me­na
da ne či­ne ono
što či­ne
Pe­tar I ni­je imao dr­žav­nu sna­gu, dr­žav­nu moć, da bi ple­me­na pri­mo­rao na po­slu­šnost. Nje­go­va „dr­ža­va” je u stva­ri, bi­la la­ba­vi sa­vez bor­ba za­vr­ši i iz­vo­je­vje po­bje­da, stva­ri se vra­ća­ju na sta­ro, na raz­je­di­nje­nost i ne­slo­gu. U ne­do­stat­ku cen­tra­li­stič­ke mo­ći dr­ža­ve, nje­mu je je­di­no pre­o­sta­ja­lo da mo­li, pre­kli­nje i za­kli­nje ple­me­na da ne či­ne ono što či­ne. Ove ri­je­či se su­sri­je­ću go­to­vo u sva­koj po­sla­ni­ci „Stra­šnim ime­nom Bož­jem za­kli­njem vas. Ako li po­slu­ša­ti ne­će­te, po­sta­vi­ću na vas že­sto­ko pro­klet­stvo”. Ove ri­je­či su če­sto bi­le plo­do­tvor­ne, ali ne i do­volj­ne. Dje­lo­tvor­nost u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji ima­la je sa­mi ka­rak­ter, sa­me lič­nost Pe­tra I. Nje­go­va lič­nost, ka­že V. Dvor­ni­ko­vić, ima­la je ogrom­nu mo­ral­nu sna­gu. Na­rod ga shva­tio i pri­hva­tio kao sve­ca, kao du­hov­ni­ka i kao vla­di­ku ko­ji ima di­rekt­ni do­ti­caj sa Bo­gom. To je Dvor­ni­ko­vi­ća i na­ve­lo na za­klju­čak da ka­rak­ter ima ja­ko dej­stvo na in­di­vi­du­al­no po­na­ša­nje i dje­lo­va­nje, ali, ta­ko­đe, i na ko­lek­tiv­ni (ple­men­ski) ži­vot. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da i ko­lek­tiv, na­ro­či­to pri­mar­ne dru­štve­ne gru­pe, ple­me, brat­stvo i po­ro­di­ca, vr­še sna­žan pri­ti­sak na ob­li­ko­va­nje ljud­skog ka­rak­te­ra.
Na­sta­vi­će se