PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Velj­ko će ži­vje­ti u Som­bo­ru uži­va­ju­ći u pu­to­va­nju di­li­žan­som, di­ve­ći se ne­što sta­ri­jim den­di­ji­ma ko­ji su „no­si­li čip­ke na gru­di­ma”, a ba­be bi­le ta­ko „do­sto­jan­stve­ne i gor­de u svo­jim kri­no­li­na­ma i tur­ni­ri­ma”. A upam­ti­će i zda­nje Žu­pa­ni­je, to sre­di­šte po­li­tič­kog ži­vo­ta u Som­bo­ru, po­seb­no ka­da je i po ne­ko­li­ko sto­ti­na go­sti­ju do­la­zi­lo na za­si­je­da­nje, na če­tvo­ro­pre­žnim ka­ru­ca­ma, sa svo­jim la­ke­ji­ma. Ili vri­je­me iz­bo­ra i pred­iz­bor­nih nad­me­ta­nja stra­nač­kih pr­va­ka...
Ali Srem­ski Kar­lov­ci za Velj­ka će osta­ti „ne cen­trum, ne pu­pak svi­je­ta, već cio svi­jet”. Sje­ća­će se da je sve što se u tom gra­du do­ga­đa­lo za nje­ga bi­lo – ve­li­ko, moć­no, sil­no, slav­no...
Ge­ra­sim Pe­tro­vić je ne­str­pljiv. Če­ka­ju­ći ukaz iz Be­ča, po­slu­šao je sa­vjet jed­nog pri­ja­te­lja (Lin­de­ra, no­vi­na­ra i po­sla­ni­ka u ma­đar­skom Sa­bo­ru) da kre­ne u Beč, da „ma­lo po­gu­ra” pot­pi­si­va­nje. Lje­to­pi­sac sen­tan­drej­ske Sa­bor­ne cr­kve za­pi­sao je 20. ok­to­bra 1893. go­di­ne:
„Po­sla­nik na ma­đar­skom Sa­bo­ru Lin­der – ne­ki, ko­ba­ja­gi, da bi po­tvr­đi­va­nje za epi­sko­pa što br­že išlo, si­gur­no po nje­go­vom na­go­vo­ru – pri­mi od Ge­ra­si­ma 5000 fo­rin­ti (10.000 kru­na), da u Mi­ni­ste­ri­ju­mu ne­ke zva­nič­ni­ke pod­mi­ti; ali kao što se po­tom sa­zna­lo – ni­je na na­mi­je­nje­nu stvar nov­ce upo­tri­je­bio; ne­go za se­be Lin­der taj no­vac za­dr­žao; za­pi­tao je u Mi­ni­ste­ri­ju­mu Kum­pu­sa jed­nom pri­li­kom, se­kre­ta­ra da li je već po­tvr­đe­nje sti­glo – i da li je pri­mio na­mi­je­nje­ni mu tu­zer-pre­zent, na ko­je se pi­ta­nje se­kre­tar iz­ne­na­dio, a Ge­ra­sim se­be pak na­iv­nim 'po­če' 'pro­sti' po­ka­zao; sam se­be iz­do... Si­ro­ma Ge­ra­sim! La­ko­vjer­ni! na­iv­ni sin...”
Se­kre­tar je sve to pri­ja­vio svo­jim pret­po­sta­vlje­nim, a ukaz, ko­ji je već bio pot­pi­san, ali zbog ne­a­žur­no­sti ad­mi­ni­stra­ci­je ni­je eks­pe­do­van, po na­re­đe­nju ca­re­vom je po­ci­je­pan. Skan­dal je iz­bio u jav­nost. Na­ro­či­to se ci­je­la stvar raz­vu­kla po Bra­ni­ku i Za­sta­vi, ta­ko da je Srp­ski si­on, zva­nič­no gla­si­lo cr­kve u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, bio pri­nu­đen da 30. ja­nu­a­ra 1894. go­di­ne, u ne­dje­lju, ob­ja­vi osvrt „Ne­mi­le po­ja­ve”, u ko­me, iz­me­đu osta­log, ka­že da se „ta po­hle­pa za vi­so­kim do­sto­jan­stvom epi­skop­skim mo­ra naj­o­dluč­ni­je osu­di­ti u sva­kom slu­ča­ju”.
Ge­ra­sim je ka­žnjen – for­mal­no i ma­te­ri­jal­no – iako će, ka­že se u osvr­tu, nje­go­va kri­vi­ca bi­ti još pred­met ras­pra­ve i su­đe­nja „pred naj­vi­šim fo­ru­mom cr­kve­ne nam vla­sti”. Jer po­stu­pak i učin je ta­kav da sjen­ka s nje­ga ne smi­je pa­sti na cr­kvu. Cr­kva ga se, za­pra­vo, gro­zi i u svo­je vri­je­me iz­re­ći će nad nji­me i ko­nač­nu svo­ju osu­du. Za man­da­to­ra u bu­dim­skoj di­je­ce­zi po­sta­vljen je ar­hi­man­drit be­o­čin­ski Pla­ton Te­leč­ki, do­čim je ta­mo­šnji man­da­tor Ge­ra­sim Pe­tro­vić upu­ćen za upra­vi­te­lja u ma­na­stir Gra­bo­vac, u bu­dim­skoj epar­hi­ji.
Uni­žen i osra­mo­ćen, Velj­kov otac se vra­tio iz Gra­bov­ca u Som­bor i po­veo si­na u po­ho­de be­o­grad­skoj rod­bi­ni. Bi­lo je to pred upis u gim­na­zi­ju, ma­đar­sku. A sve što se do­go­di­lo nje­go­vom ocu osta­vi­će na nje­ga du­bok trag. De­se­tak go­di­na po­tom na­pi­sa­će pje­smu „Otac pla­če”.
U ovoj bač­koj va­ro­ši bi­će svje­dok i jed­nog spek­ta­ku­lar­nog do­ga­đa­ja – vjen­ča­nja La­ze Ko­sti­ća i Ju­li­ja­ne, bo­ga­te usje­dje­li­ce. Vi­kao je sa osta­lom dje­čur­li­jom: „Iz­go­re, ku­me, ke­sa...” Ka­sni­je će se do­bro sje­ća­ti tog do­ga­đa­ja: „La­za s pro­gru­ša­nom ču­pa­vom ko­som, zbrč­ka­nih već obra­za, a mla­da u div­noj, svi­le­noj, pje­na­stoj bje­li­ni, s po­ve­li­kim pod­valj­kom, ve­o­ma ugo­je­na, sva ma­siv­no obla, sa spu­šte­nim sti­dlji­vim oči­ma, s bla­že­nim osmej­kom do­bro­du­šnog sreć­nog stvo­re­nja. Ko­stić po­red nje či­nio je uti­sak, u naj­bo­lju ru­ku stran­ca – za­mje­ni­ka ne­kom da­le­ko od­sut­nom že­ni­ku. Žmi­rio je na jed­no oko i kao gle­dao u stra­nu, u ni­šta. Ipak, u ovom, po sve­mu elit­nom, već i zbog sa­mog ob­re­da do­ne­kle ušto­glje­nom dru­štvu, i ova­kav, po­ma­lo zgu­žvan, na­he­ro, do iz­vje­sne mje­re smi­je­šno od­u­da­ran, La­za Ko­stić se odva­jao ot­me­no­šću...”A u sva­to­vi­ma su bi­li svi vi­đe­ni­ji lju­di ta­da­šnje Bač­ke, pa i pi­sac Si­ma Ma­ta­vulj.
U ma­đar­skoj gim­na­zi­ji Velj­ko je bio do­bar đak. Du­bo­ko će mu se ure­za­ti u sje­ća­nje na­ci­o­nal­ne tra­u­me: „Ka­da stu­pi­smo u sred­nje ško­le, oso­bi­to onaj zna­tan dio ko­ji po­ha­đa­še ma­đar­ske gim­na­zi­je, ta­da se tek na­đa­smo u po­lo­ža­ju te­ške ne­iz­vje­sno­sti. U sr­ci­ma po­ne­so­smo na­gon­sku, na­iv­nu lju­bav pre­ma srp­stvu, a nju nam ško­la tru­đa­še se da si­ste­mat­ski, na­sil­no sa­tre. Mi, ra­zu­mi­je se, u ot­po­ru na do­mu tra­ži­smo oslon­ca, ali ga ta­mo, sko­ro ne­pojm­lji­vo, je­dva na­đa­smo. Na­ši u ja­lo­voj bor­bi raz­o­ča­ra­ni oci, sa kraj­njim bez­na­đem i re­zig­na­ci­jom, uvje­ra­va­hu nas da se ne va­lja is­ti­ca­ti sr­bo­va­njem, da ne vri­je­di bi­ti na­rod­njak, jer je­dan čo­vjek ne mo­že svo­jom gba­čom is­pra­vi­ti tok stva­ri, eto Mi­le­tić...”
(NA­STA­VI­ĆE SE)