PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Ra­no pro­lje­će na­ja­vi­lo svoj do­la­zak. Za­no­vjet oma­či­ni­la, a pu­polj­ci gra­ba na­bre­kli i po­bi­je­li­li. Ko­zlac po­mo­lio svo­je ši­ro­ke i tam­no ze­le­ne li­sto­ve. Nar­ci­si se sti­dlji­vo iz­vi­ru iza ka­me­nih blo­ko­va i po­lu­o­ze­le­nje­log sit­nog gr­me­nja. Ja­gluk je po­čeo da ukra­ša­va žbu­no­ve po­red pu­te­va i pu­te­lja­ka. Lu­ko­vi­ca i ča­đa­vac se zo­re svo­jom po­ja­vom. Iza­zov­no dje­lu­ju na sto­ku ko­ja se uže­lje­la pr­ve pro­ljeć­ne tra­ve. Iza­zov­no dje­lu­ju i na pa­sti­ra ko­ji je je­dva iš­če­kao nji­hov do­la­zak.
Sam se­bi sam na­re­dio, a do­ma­ći­ci na­go­vi­je­stio, da ću sju­tra od­ve­sti sta­do u Ra­do­vac da ih ugo­stim pr­vom pro­ljet­njom tra­vom. Ra­do­vac je bio po­znat kao pa­si­šte gdje naj­pri­je do­đe pro­lje­će. Tu je bi­lo pri­sut­no sve ono što ra­no pro­lje­će či­ni ra­nim. No, ov­dje su se na­la­zi­li i stru­ko­vi če­me­ri­ke od ko­je su se čo­ba­ni bo­ja­li. De­ša­va se, ne­kad, da glad­na sto­ka po­pa­se iz­dan­ke če­me­ri­ke, što je iza­zi­va­lo te­go­be i ja­ko blju­va­nje (po­vra­ća­nje). Od to­ga se sto­ka te­ško i spo­ro opo­ra­vlja­la. To­ga sam se i ja po­taj­no bo­jao.
Do­ma­ći­ca ni­je sa odu­še­vlje­njem pri­hva­ti­la moj na­go­vje­štaj. Re­kla mi je da je vr­lo ri­zič­no od­ve­sti to­li­ko broj­no sta­do na ta­ko da­le­ko pa­si­šte. A sta­do mi je bro­ja­lo se­dam­de­set ojag­nje­nih ova­ca, se­dam­de­se­to­ro jag­nja­di, tri­de­set još neo­jag­nje­nih i dva­de­set ja­lo­vih bra­va. Za­i­sta ni­je bi­lo la­ko ču­va­ti i ukro­ti­ti to­li­ko kr­do. Ovo tim pri­je, ako se ima u vi­du da Ra­do­vac svo­jim ru­pa­ma, uva­la­ma, ko­lja­ti­ma i sa­pr­ti­ja­ma ni­je bio baš go­sto­lju­biv za pa­sti­ra. Ni­je ni me­ni bi­lo pri­jat­no da ov­dje pa­sti­ru­jem. Ze­bio sam od ne­u­god­no­sti. No, te­žnja da se sta­do za­do­vo­lji i na­pa­se, nad­ja­ča­la je sva­ku bo­ja­znost.
Osva­nu­lo je baš pri­jat­no ju­tro za čo­ba­na. Ju­žni vje­tar je upor­no tje­rao trud­ne obla­ke ka zu­ba­tim vr­ho­vi­ma. Či­ni­lo se da će sva­kog tre­nut­ka sru­či­ti le­de­nu i krup­nu ki­šu. To mi ni­je bi­lo pri­jat­no, ali sam se, ipak, pri­pre­mio za od­la­zak. I do­ma­ći­ca je ura­di­la ono što je po­treb­no. Opo­me­nu­la me je na mo­guć­nost ja­kog ne­vre­me­na, ali ni to ni­je po­mo­glo.
Sti­gao sam na od­re­di­šte. Ta­man kad sam sti­gao, cr­ni oblak je po­tam­nio ci­je­li udut Ra­dov­ca. Ni prst pred okom se ni­je mo­gao vi­dje­ti. Mje­ša­vi­na gra­da i ki­še se ne­mi­lo­srd­no sru­či­la na sta­do. Ni­šta mi dru­go ni­je pre­o­sta­lo no da sti­sne zu­be i da tr­pim dr­sku „agre­si­ju” ko­ja je od ne­ba do­la­zi­la. Naj­ža­li­je mi je bi­lo tek ojag­nje­lu jag­njad. Sr­ce mi se ska­me­ni­lo gle­da­ju­ći ka­ko drh­te i ka­ko uza­lud­no tra­že uto­či­šte. Naj­mla­đe sam uhva­tio u na­ruč­je, ali mu ni to ni­je po­mo­glo.
Sre­ća što ne­vri­je­me ni­je du­go tra­ja­lo. Do­go­di­lo se ono što je svoj­stve­no ra­nom pro­lje­ću. Od­jed­nom se pro­ve­dri­lo. Oblak je odu­žio svoj dug, a sun­ce je ob­ra­do­va­lo i me­ne i mo­je sta­do.
Ov­ce su stre­sle ki­šne ka­pi ko­je su za­sta­le na nji­ho­vim ru­ni­ma i žur­no se upu­ti­še u po­tra­gu za ča­đav­cem i lu­ko­vi­com. Ove tra­ve je bi­lo u iz­o­bi­lju. Uži­vao sam gle­da­ju­ći ka­ko ha­la­plji­vo pu­ne usta mla­dom tra­vom. I ona od­ra­sli­ja jag­njad su imi­ti­ra­la svo­je maj­ke. I nji­ho­va usta­šca su se pu­ni­la svje­žom tra­vom.
Na­kon ne­vre­me­na, pri­ja­lo mi je iz­ne­nad­no sun­ce. Sta­jao sam na pri­stoj­nom mje­stu. Za­tim sam se na­slo­nio na de­blo obli­žnjeg du­ba i oda­tle osma­trao ov­ce. Ni sam ne znam ka­ko me i ka­da uhva­tio san. Pro­bu­dio me jak tre­sak gro­ma. Opet se ne­bo na­mr­šti­lo i na­go­vje­šta­va­lo ne­vri­je­me.
Po­gle­dao sam una­o­ko­lo. Ni­gdje ova­ca. Od­jed­nom su mi se od­u­ze­le i no­ge i glas. Sta­jao sam kao ska­me­njen.
Ni­je­sam znao ku­da da kre­nem i što da ura­dim. Ni sam ne znam ka­ko mi se po­vra­ti­la sna­ga. Tr­čao sam kao su­ma­nut. U pr­vi mah sam tr­čao kao bez gla­ve, od gr­me­na do gr­me­na, od ka­me­na do ka­me­na. Sr­ce je htje­lo da is­ko­či iz gru­di, a dah je za­pi­njao u gr­lu. Is­pu­štao sam ne­ar­ti­ku­li­sa­ne gla­so­ve. Že­le­ći da do­zo­vem ov­ce ne­ka­ko sam uspio da fa­bim (do­zo­vem) Ša­ru ko­ja je va­zda bu­ljuk pred­vo­di­la: „Ša­ra, Ša­ra, Ša­ra! Vuk te po­zo­ba, ka’ što te po­zo­ba”!
Ne­ka­ko sam uspio da se pri­be­rem. Sje­tio sam se da ov­ce va­zda hr­le ka Ve­ljoj ru­pi. Ta­mo je pa­ša bi­la naj­i­zda­šni­ja. Iz sve sna­ge sam se ustre­mio u tom prav­cu. Či­ni­lo mi se da le­tim. Kad sam sti­gao na vr’ ru­pe, uhva­tio sam du­šak. Ba­cio sam po­gled na li­va­du Ve­lje ru­pe.
Po­gled je ot­krio stra­vi­čan pri­zor. Pro­tr­ljao sam oči ne­ko­li­ko pu­ta da bih se uvje­rio da li je to sta­vr­nost ili var­ka. Ni­je bi­la var­ka. Ru­pa je bi­la pu­na ras­trg­nu­tih ov­či­jih le­še­va. Ču­la se je­ka i ble­ka. I srž mi se u ko­sti­ma smr­znu­la. Ni­je­sam znao da li se vr­ti sve oko me­ne ili se ja vr­tim oko sa­mog se­be. Svje­ža krv je jož te­kla, za va­zda je okr­va­vlje­na Ve­lja ru­pa.
Ko­nač­ni bi­lans ovog vuč­jeg pi­ra, ovog po­ko­lja, vi­še je ne­go za­stra­šu­ju­ći. De­set ras­trg­nu­tih mlje­ko­da­ni­ca, pet­na­e­sto­ro jag­nja­di i pet ja­lo­vi­ca. Ra­nje­ne je bi­lo te­ško pre­bro­ji­ti. Me­đu ra­nje­nim, naj­vi­še je bi­lo onih ko­ji­ma je di­vi­na is­tr­gla vi­me. Ta­kvih je bi­lo rav­no de­set. To je bio naj­je­zi­vi­ji pri­zor. Niz no­ge im je te­kla va­re­ni­ka po­mi­je­ša­na sa kr­vlju. Ta­ko ra­nje­ne su ne­pre­sta­no cvi­li­le (ble­ja­le) kao da su bi­le za­bri­nu­te za svo­ju jag­njad. U stva­ri, za­po­ma­ga­le su i ja­u­ka­le zbog to­ga što sju­tra ne­će mo­ći za­do­ji­ti svo­ju dje­cu. Naj­vi­še me za­bo­lje­lo kad sam ugle­dao jag­nje ka­ko ble­ja­njem do­zi­va svo­ju mr­tvu maj­ku i po­ku­ša­va da je po­do­ji.
Kon­sta­to­vao sam da se me­đu jag­nje­ćim žr­tva­ma na­la­ze i mi­ljen­čad dje­ce. Ni­jed­no ni­je ži­vo pre­te­klo. Do dna du­še me bri­nu­lo ka­ko ću im do­ve­če sa­op­šti­ti ovi za­i­sta ne­mi­lu vi­jest. Već sam im una­pri­jed u oči­ma vi­dio ne­iz­mjer­nu tu­gu i mo­re su­za.
(Na­sta­vi­će se)