PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ

Su­ša u Ko­ri­ti­ma spro­vo­di ti­ra­ni­ju naj­go­re vr­ste. Iša­ra ze­mlju na ne­pri­jat­ne pu­ko­ti­ne. Po­ne­gdje se stvo­re pu­ko­ti­ne ko­je li­če na vuč­je če­lju­sti kad raz­di­ru žr­tvu. De­ša­va­lo se da pu­ko­ti­na li­či na du­bo­ki pro­ci­jep. Ako slu­čaj­no bra­vu upad­ne no­ga, mo­že se do­go­di­ti da je slo­mi i da za­u­vi­jek osta­ne šta­tan.
Od su­še naj­vi­še stra­da tra­va. Su­ša je sa­me­lje i spr­ži, odu­zme joj sok iz sva­ke će­li­je. Naj­go­ra je va­ri­jan­ta za tra­vu kad se udru­ži su­ša sa ska­kav­ci­ma. Ta­da se Po­lje od Ko­ri­ta pre­tvo­ri u pu­sto­po­lji­nu. Ni ma­ga­re ne mo­že ni­šta „za­ku­či­ti”.
Si­ve i cr­ne bo­je za­ro­be ci­je­lo po­lje. Pa­sti­ri mr­ze da ga po­sma­tra­ju. Htje­li bi da za­tvo­re oči sve dok pad­ne ki­ša.
Sva­ko ju­tro kad usta­nu, pr­vo po­gle­da­ju ne­bo, tra­že­ći po nje­mu tra­go­ve ki­še. Du­go dr­že po­gle­de upe­re­ne u ne­bo. I oni se sa­mi ču­de ka­ko im se od tih du­gih po­gle­da ne is­kri­ve vra­to­vi. Ako ne na­đu ni tra­ga od zna­ka ko­ji mo­že na­ja­vi­ti ki­šu, pa­da­ju u očaj i sa du­bo­kim uz­da­hom obra­ća­ju se Bo­gu: „Bo­že, što smo ti zgri­je­ši­li? Što si nas za­bo­ra­vio?”
Ni­šta ne iz­ner­vi­ra čo­ba­na kao su­ša. Za­glu­šu­je ga ble­ja­nje ova­ca. Pro­sto ne zna da li ble­je od go­le gla­di, ili su žed­ne, ili, pak, tra­že so­li. Naj­če­šće se sve od­jed­nom udru­ži. Si­ro­mah pa­stir ne zna šta mu je či­ni­ti. Do­đe mu da „po­bjeg­ne” iz te „ko­že”. Ali ku­da da po­bjeg­ne, kad je su­ša za­ro­bi­la ci­je­le kuč­ke pla­ni­ne. Je­di­na mu je so­lu­ci­ja da tr­pi i da ži­vi u na­di da će se ipak ki­ša na­ma­nu­ti.
Po­na­ša­nje sto­ke za vri­je­me su­še, po­seb­na je pri­ča.
Er­ge­la ko­nja, obez­vi­ja­la od že­đi i gla­di, „lu­ta” od Vr’a od Ko­ri­ta, pa sve do dna To­ka. Tra­že stru­ko­ve tra­ve. Štruc ta­mo, štruc ova­mo i ni­šta. De­ša­va se da se po­stro­je oko ogra­de. Ma­me ih us­je­vi ko­ji se još ze­le­ne u ogra­da­ma. Upor­no tra­že na­čin da se do­mog­nu us­je­va. Po­ne­kad se de­ša­va da ne­ki ži­vo­tan Bi­njaš pre­sko­či ogra­du i na­pra­vi pra­vu pu­stoš. Vla­snik ogra­đe pi­šti od ljut­nje do ne­ba, a konj sit i za­do­vo­ljan „bje­ži” kud ga no­ge no­se.
U ne­pre­sta­noj po­tra­zi za tra­vom, de­ša­va­lo se da ci­je­la er­ge­la ko­nja „pre­sko­či” atar Ko­ri­ta i na­đe se u ata­ru Gra­đe­na gdje se na­la­ze pri­vat­ni po­sje­di za­si­ja­ni ra­znim usje­vi­ma. Ve­o­ma če­sto su „ta­ba­li” usje­ve do cr­ne ze­mlje: i kr­to­le i fru­men­tin i raž i ku­pus i sve što stig­nu. Vra­go­ša­va­li su i sto­go­ve si­je­na. Vla­sni­ci usje­va i sto­go­va si­je­na su očaj­nič­ki re­a­go­va­li. Ne­vo­lja ih je na to na­go­ni­la. Na­da­li su se da će im usje­vi iz­dr­ža­ti su­šu, ali je po­a­rom sa­da sva­ka na­da iz­gu­blje­na. Zbog po­a­re su ula­zi­li u te­ške sva­đa­lač­ke si­tu­a­ci­je sa vla­sni­ci­ma ko­nja, od­no­sno sa pu­sto­pa­ša­ma. Ne­kad su vla­sni­ci po­sje­da „ka­žnja­va­li” pu­sto­pa­še za­tva­ra­ju­ći im ko­nje i po ne­ko­li­ko da­na u na­pu­šte­nim ko­li­ba­ma. I ta­ko je su­ša na po­sre­dan na­čin uti­ca­la na kva­re­nje dru­štve­ne at­mos­fe­re na pla­ni­na­ma. Isto se de­ša­va­lo i sa go­ve­di­ma. I go­ve­da iz Ko­ri­ta ne­mi­lo­srd­no su ara­la gra­đen­ske usje­ve.
Ov­ce su mno­go pa­ti­le od su­še. Zbi­ja­le su se u kru­go­ve i po­lu­kru­go­ve da bi se za­šti­ti­le od ne­sno­snog sun­ca. Sva­ka od ova­ca je htje­la da uđe u sjen­ku do­tič­ne i ta­ko su se vr­tje­le u krug ili po­lu­krug. To su či­ni­le po ci­je­li bo­go­vjet­ni dan. Ni­jed­na se ni­je usu­đi­va­la da se odvo­ji od sta­da. Ako bi se za tre­nu­tak odvo­ji­la, od­mah bi se tr­kom vra­ti­la u zbi­je­no kr­do. Dok je god gri­ja­lo sun­ce, ni­je uspje­la ni­jed­na, a ni­je ni mo­gla, da za­stru­či. Ne­ke ja­de su mo­gle ne­što za­ku­či­ti ra­no iz­ju­tra ili ka­sno uve­če. Dok je sun­ce ha­ra­lo po­ljem, ne­volj­ne ov­ce su uza­lud­no tra­ži­le hla­do­ve. Po­ne­kad bi na­šle ne­ki hlad od po­zi­da ili gla­da i ne bi se oda­tle po­mje­ra­le do­kle god za­la­di i sun­ce uto­ne iza vr­ho­va. Tr­bu­si su im se sve vi­še pra­zni­li. Ni­je­su im se pu­ni­li sve dok bi ki­ša oro­si­la po­lje.
To­ga lje­ta je su­ša bi­la upor­na i ne­pre­tvor­na kao ma­zga. Ne­bo ga bi­lo za­pra­glo kao da se na­ro­či­to sve­ti­lo pa­sti­ri­ma. Ni­je htje­lo da pro­ci­je­di ni kap ki­še. Kad ga ne­bo za­prag­na, to isto či­ne i ov­ce. Iz vi­me­na se mo­gao is­ci­je­di­ti sa­mo po ko­ji str­čak. To je naj­go­re ne­što što se mo­že do­go­di­ti pa­sti­ri­ma i pla­nin­ka­ma.
(Na­sta­vi­će se)