PI­ŠE: NO­VO VU­JO­ŠE­VIĆ


Mo­gu se za­kle­ti i u ma­na­stir da ta­kvog bra­va ni­je ni­kad ov­ca ojag­nji­la u ci­je­lom udu­tu na­ših pla­ni­na. Do­šlo je na ovi svi­jet pet ne­dje­lja is­pred Đur­đev­da­na. Kad se ba­či­lo (ojag­nji­lo), bi­lo je od na­ram­ka. Maj­ka mu se mu­či­la dvi­je po­lu­red­ni­ce da bi ga ojag­nji­la. Ra­slo je br­zo da br­že ne mo­že bi­ti. Ni­je pro­šlo ni dvi­je ne­dje­lje od ka­da se ro­di­lo, a već su mu iz­bi­li ro­go­vi. S jed­ne stra­ne je iz­bi­lo dva, a sa dru­ge stra­ne, ta­ko­đe dva, a iz­vi­še sa­mog če­la je­dan rog. Ukup­no je na nje­go­voj gla­vi bi­lo pet ro­go­va. Ov­dje ov­na sa vi­še od dva ro­ga zo­vu ba­la­ban. To se, u ove na­še go­re, če­sto ne de­ša­va. Sve je vr­šnja­ke br­zo nad­ra­stao. A br­zo se uov­nio – od ov­ni­ća po­stao ovan. Ni­je imao ni šest mje­se­ci, a mr­kao je ov­ce kao dvi­zac. Čak je u nad­me­ta­nju sa sta­ri­jim ov­no­vi­ma, od­ma­gao tre­ća­ka. Po to­me se vi­dje­lo da će ubr­zo po­sta­ti ne­pri­ko­sno­ve­ni go­spo­dar bu­lju­ka.
Do­ma­ćin ga je iz ra­na pri­pre­ma' za ugi­ča. Čim je na­pu­nio tri mje­se­ca, po­čeo je da mu sa­vi­ja i pre­vi­ja ro­go­ve. I to ona­ko ka­ko do­li­ku­je ugi­ču – ov­nu pred­vod­ni­ku sta­da. Boč­ne ro­go­ve (njih če­ti­ri) pre­vi­jao je i usmje­ra­vao pre­ma ne­bu, a rog iz­vi­še če­la okre­nuo u prav­cu kre­ta­nja ov­na. Ta­kav iz­gled ro­go­va je pli­je­nio oči dru­gih do­ma­ći­na, a ov­no­vi­ma su­par­ni­ci­ma je uli­vao strah u ko­sti. Sva­ko­dnev­no ga je učio da ći­ka. Učio je da po­štu­je do­ma­ći­no­vu ko­man­du: „ Ći, ći, Ba­co!”. Čim bi to do­ma­ćin iz­go­vo­rio, Ba­co bi po­tr­čao is­pred sta­da i po­čeo zor­no da ći­ka, od­no­sno da od­mje­re­nim ko­ra­ci­ma pred­vo­di sta­do.
Ro­go­vi su mu iz­ra­sli, mo­žda, i ma­lo vi­še ne­go što tre­ba. Ni­je­dan praz ni­je imao to­li­ko du­gač­ke, a bo­ga­mi, i li­je­pe ro­go­ve. Do­ma­ći­ca sa osta­lom žen­skom če­lja­di ukra­si­la mu je ro­go­ve. Na sva­ki rog su mu na­dje­nu­le ne­ka­kve đin­đu­ve i re­se. Bo­je đin­đu­va i re­sa su bi­le ra­zno­vr­sne. Iz­da­lje po­sma­tra­na, gla­va mu je li­či­la na ogro­man i ras­cvje­tan cvi­jet. Nje­go­va gla­va se, si­gur­no, sva­ko­me do­pa­da­la, a po­seb­no mla­dim ov­ca­ma.
Vu­na mu se ni­kad ni­je stri­gla. Do­pi­ra­la je do ze­mlje. Ta­kvo ru­no ni­je ni­kad i ni­gdje no­sio ov­či­ji brav. Ru­no mu je li­či­lo na ogrom­ni plast si­je­na. Kad je ći­kao is­pred sta­da, či­ni­lo se da se po­kre­će plast si­je­na. Ne­ko­li­ko ova­ca iza Ba­ca, ni­je­su se mo­gli vi­dje­ti od nje­go­vog ru­na.
Do­ma­ćin je mno­go tru­da uči­nio, dok mu je na­šao zvo­no ko­je mu od­go­va­ra. Ni­ko­me ni­je htio ka­za­ti gdje ga je na­šao i ko­li­ko ga je pla­tio. Kad mu je obje­sio zvo­no, svi su se ka­tu­na­ri po­ku­pi­li da tu lje­po­tu po­sma­tra­ju. Lu­čac mu je pra­vio Lu­ka Mar­kov ci­je­li mje­sec da­na. Ukra­sio ga naj­ljep­šim ša­ra­ma ko­ji­ma se mo­že na­ša­ra­ti je­dan lu­čac. Mo­gu se slo­bod­no za­kle­ti da ljep­šeg luč­ca ni­je sta­vlja­no na ov­nov­skom vra­tu. A tek zvo­no? Po­sve sam si­gu­ran da to­li­ko ve­li­ko zvo­no ni­je ni­gdje do sad po­sto­ja­lo. Sve se ču­dim ka­ko je je­dan ovan mo­gao iz­dr­ža­ti da to­li­ko zvo­no no­si. No, Ba­co je bio ovan mi­mo svih ov­no­va. Ta­ko­đe sam si­gu­ran da je zvo­no va­lja­lo vo­la u jar­mu. Uj­kić ga ne bi dao ni za vo­la.
– Ne­ma tih pa­ra za ko­je bi dao zvo­no – go­vo­rio je Uj­kić. Zvo­no je na­da­le­ko od­zva­nja­lo. Od­zva­nja­lo je do Ka­že­ni­ka, Bul­do­se, Di­ba­le, Ko­šti­ce, Ra­de­će, Uma, La­bod­ni­ce, a mo­žda i do Pro­kle­ti­ja. Svo­jom zvo­nja­vom je oku­pljao ov­ce svih Ko­ri­ta­ra. Svi su se Ko­ri­ta­ri po nje­mu ori­jen­ti­sa­li. Uvi­jek su zna­li po zvo­nu kad ov­ce idu na pa­šu, kad do­la­ze sa pa­še, a kad idu u plan­di­šta, kad idu na so­li­la, a kad do­la­ze sa so­li­la, kad idu na vo­do­poj, a kad se vra­ća­ju sa vo­do­po­ja.
Pra­va je mi­li­na bi­la po­sma­tra­ti Ba­ca ka­ko is­pred svog bu­lju­ka ći­ka Po­ljem od Ko­ri­ta. Uz­dig­nu­te gla­ve i od­mje­re­nog ho­da je ko­ra­čao ili u prav­cu pa­še, ili u prav­cu gla­de. Tri­sta ova­ca je za njim išlo u sa­vr­še­nom re­du i po­ret­ku. Li­čio je na ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na za ko­jim di­sci­pli­no­va­no i bes­po­go­vor­no ko­ra­ča­ju voj­ni­ci. Pod nje­go­vom ko­man­dom ov­ce ni­je­su ble­ja­le ni­ti su od­la­zi­le u sam­pas. Put­ni­ci na­mjer­ni­ci i ko­ri­tar­ski pa­sti­ri su sa di­vlje­njem i mi­li­nom po­sma­tra­li ovaj pri­zor i pri to­me gla­sno iz­go­va­ra­li: „ Ma­ša­la! Ma­ša­la! Ma­ša­la!”. Ba­co je bio mi­ro­lju­biv. Ov­no­ve od ko­jih je bio ja­či ni­je pro­ga­njao i zlo­sta­vljao. Če­sto je sta­jao iz­me­đu za­va­đe­nih ov­no­va. Čim bi me­đu nji­ma stao, sva­đa bi se pre­ki­nu­la. Si­gu­ran sam da su ga slu­ža­li i ci­je­ni­li iz go­log stra­ho­po­što­va­nja. Ako bi za­te­kao bor­bu iz­me­đu ov­no­va, do­volj­na je bi­la sa­mo nje­go­va po­ja­va, pa da se bor­ba pre­ki­ne. Bi­lo je ve­dro i ro­slji­vo ju­tro. Do­ma­ći­ca Uj­ki­ća je po­ra­ni­la da pri­je sun­ca po­mu­ze ov­ce. Tek što je ušla u tor, pri­mi­je­ti­la je iz­du­že­no ti­je­lo ugi­ča. Ni­je mr­da­lo. Pro­dr­ma­la ga je ne­ko­li­ko pu­ta, ali ovan ni­je ni mrd­nuo. Opu­či­la ga iz­ne­nad­na i te­ška bo­lest. Kad se uvje­ri­la da je mr­tav, ogre­ba­la se po li­cu i ubi­la ša­ka­ma u pr­sa.
Ci­je­li ka­tun se one­ra­spo­lo­žio i obez­gla­vio. Na­sta­la je ne­ka mr­tva i do­sad­na ti­ši­na. I to je tra­ja­lo sve do zdi­ga sa pla­ni­ne.
Kad je Uj­kić po­ku­šao da pre­mje­sti zvo­no na dru­gog ov­na, ovan ni­je na to pri­stao. Vr­tio je gla­vom i do­ma­ćin ga ni­je mo­gao na­mak­nu­ti na vrat. Ovan je oči­gled­no sma­trao da je ne­do­sto­jan da no­si Ba­co­vo zvo­no. I gle ču­da, iza­đe da su po­ne­kad ov­no­vi mo­ral­ni­ji i objek­tiv­ni­ji od lju­di u pro­cje­nji­va­nju svo­jih spo­sob­no­sti.
(NA­STA­VI­ĆE SE)