Pri­re­di­la: M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Za­tvo­re­ni u za­gu­šlji­ve so­be Ipa­tjev­skog do­ma, okru­že­ni zlob­nim ču­va­ri­ma, iz da­na u dan oče­ku­ju­ći smrt, ni­jed­nom se ni­su po­bu­ni­li, ni­jed­nom ni­kom ni­su re­kli ni­šta ru­žno. Na gru­bost, zlo­bu i iži­vlja­va­nje od­go­va­ra­li su du­hov­nim pe­sma­ma, do­brim ru­skim me­lo­di­ja­ma, či­ta­njem Je­van­đe­lja i mo­li­tvom. Op­tu­že­ni Ja­ki­mov se sje­ćao: „Po­ne­kad su pje­va­li. Imao sam pri­li­ke da slu­šam du­hov­ne pe­sme. Pje­va­li su He­ru­vim­sku pje­smu. Ali pje­va­li su i ne­ku svje­tov­nu pje­smu. Ni­sam ra­za­brao ri­je­či, a mo­tiv je bio tu­žan. To je bi­la me­lo­di­ja pje­sme ’Umro je, ja­dan, u bol­ni­ci voj­noj’. Čuo sam sa­mo žen­ske gla­so­ve, mu­ške ni­sam čuo ni­jed­nom. Ka­kvu je za­di­vlju­ju­ću smi­re­nost, ple­me­ni­tost i sna­gu du­ha svi­je­tu po­ka­za­la ta po­ro­di­ca!” Arih­man­drit Kon­stan­tin (Zaj­cev) pi­še: „Pre­pu­šte­na se­bi, izo­lo­va­na od spo­lja­šnjeg svi­je­ta, uhap­še­na car­ska po­ro­di­ca na­šla je neo­bič­nu sna­gu hri­šćan­skog du­ha. Ti lju­di su zra­či­li smi­re­no­šću i lju­ba­vlju i za­i­sta je tre­ba­lo bi­ti ne­čo­vjek pa ne osje­ti­ti sim­pa­ti­ju i po­što­va­nje pre­ma nji­ma.”
Za to vri­je­me u Ipa­tjev­skom do­mu sve vi­še se osje­ća­lo da se smrt pri­bli­ža­va. N. Ma­jer, austrij­ski voj­ni za­ro­blje­nik ko­ji je pri­šao bolj­še­vi­ci­ma i ko­ji je, pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma u ju­lu 1918. ču­vao stra­žu u ku­ći po­seb­ne na­mje­ne, tvr­dio je ka­ko je ne­ko­li­ko da­na pri­je ubi­stva Bot­kin po­zvan u re­vo­lu­ci­o­nar­ni štab. Ta­mo mu je po­nu­đe­no da na­pu­sti Ipa­tjev­ski dom jer „bu­duć­nost Ro­ma­no­vih dje­lu­je pri­lič­no mrač­no”. Po­nu­di­li su mu da vo­di jed­nu mo­skov­sku kli­ni­ku. Dvor­ski lje­kar je na to od­go­vo­rio: „Ca­ru sam dao ča­snu ri­ječ da ću osta­ti s njim dok je živ. Za čo­vje­ka mog po­lo­ža­ja ne­mo­gu­će je da ne odr­ži ri­ječ. Ne mo­gu da na­pu­stim ni ca­re­vi­ća. Sa­vjest mi to ne bi do­zvo­li­la. Vi to mo­ra­te da shva­ti­te. Ako Ru­si­ja stra­da, mo­gu i ja da na­stra­dam. Ali ni u kom slu­ča­ju ne­ću osta­vi­ti ca­ra! Dra­go mi je što još ima lju­di ko­ji bri­nu za mo­ju sud­bi­nu. Ali, po­mo­zi­te toj ne­sreć­noj po­ro­di­ci! U toj ku­ći cvje­ta­ju ve­li­ke du­še Ru­si­je za­su­te pr­ljav­šti­nom po­li­ti­ča­ra. Za­hva­lju­jem vam se, go­spo­do, ali osta­ću sa ca­rem!”
Ma­je­ro­ve tvrd­nje tre­ba pri­hva­ti­ti s ve­li­kim opre­zom. U nje­go­vim me­mo­a­ri­ma mno­go je ne­tač­no­sti, a po­ne­kad i oči­gled­nog ne­po­kla­pa­nja sa stvar­nim do­ga­đa­ji­ma. Ni­je­dan do­ku­ment ne po­tvr­đu­je po­sje­tu Bot­ki­na re­vo­lu­ci­o­nar­nim vla­sti­ma. Ali naj­ve­ro­vat­ni­je je da Ma­jer u svo­jim sje­ća­nji­ma na­vo­di ne­ke dje­lo­ve raz­go­vo­ra ko­ji se za­i­sta de­sio. Mo­gli su raz­go­va­ra­ti u sa­mom Ipa­tjev­skom do­mu pri­li­kom jed­ne od po­sje­ta ko­me­sa­ra. Dok­tor je bio po­sred­nik iz­me­đu car­ske po­ro­di­ce i bolj­še­vič­kih vla­sti. Da je raz­go­vor vo­đen po­tvr­đu­je i ne­do­vr­še­no pi­smo „dru­gu Sa­ši”. Bot­kin je po­čeo da ga pi­še ma­lo pri­je smr­ti: „Dra­gi moj, do­bri dru­že Sa­ša, po­sled­nji put po­ku­ša­vam da na­pi­šem pra­vo pi­smo, bar odav­de, ma­da je taj iz­go­vor, pre­ma mom mi­šlje­nju su­vi­šan. Mi­slim da mi ni­je su­đe­no da vi­še pi­šem pi­sma bi­lo oda­kle. I to ne za­to što je moj bo­ra­vak ov­dje vre­men­ski ogra­ni­čen, već za­to što je ogra­ni­čen moj ze­malj­ski ži­vot. U su­šti­ni sam umro. Umro sam za svo­ju dje­cu, za pri­ja­te­lje, za po­sao. Umro sam, ali još ni­sam sa­hra­njen, ili sam živ sa­hra­njen. Sve­jed­no je, po­sle­di­ce su sko­ro iste.”
Po­sled­nje ne­dje­lje ze­malj­skog ži­vo­ta pro­ti­ca­le su u re­ži­mu uobi­ča­je­nom za Je­ka­te­rin­burg. Ri­jet­ke šet­nje, či­ta­nje knji­ga, ve­čer­nji čaj i kar­te. Car je 12. ju­na za­pi­sao u svoj dnev­nik: „Na pi­sa­nu mol­bu dok­to­ra Bot­ki­na, do­zvo­lje­ne su nam šet­nje u tra­ja­nju od sat i po.” Me­đu­tim, u knji­zi de­žur­sta­va ne po­mi­nje se ni Bot­ki­no­va pi­sa­na mol­ba, ni to da je šet­nja car­ske po­ro­di­ce tra­ja­la du­že ne­go obič­no. Osim to­ga, tu su ured­no evi­den­ti­ra­na sva pi­sa­na i usme­na obra­ća­nja i mol­be dok­to­ra Bot­ki­na, kao i sve pro­mje­ne re­ži­ma. O šet­nji od 12. ju­na u knji­zi sto­ji sa­mo sle­de­će: „Obič­na šet­nja po­ro­di­ce Ro­ma­nov”.
Tih ljet­nih da­na u Je­ka­te­rin­bur­gu bi­lo je vre­lo. U Ipa­tjev­skom do­mu je bi­lo neo­pi­si­vo za­gu­šlji­vo zbog za­tvo­re­nih pro­zo­ra. Ca­ri­ca je za­mo­li­la da se otvo­re pro­zo­ri ra­di pro­vje­tra­va­nja, ali to je od­bi­je­no.
Na­sta­vi­će se


NA­RUDž­BE­NI­CA

Na­slov felj­to­na: Je­ka­te­rin­bur­ški zlo­čin iz 1918. go­di­ne, no­vo is­tra­ži­va­nje Na­rudž­be­ni­ca: Knji­gu „Gol­go­ta car­ske po­ro­di­ce” Pe­tra Mulj­ta­tu­li­ja mo­že­te ku­pi­ti kod iz­da­va­ča „Evro–Bo­ok”, na tel. 011/34-46-619, ili po­ru­či­ti pu­tem saj­ta www.evro-book.com