Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


To što je Ivo An­drić 1939. go­di­ne, pre­po­ru­ču­ju­ći Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi da štam­pa zbir­ku pri­ča „Se­lja­ci” Ni­ko­le Lo­pi­či­ća, mo­lio da i još ne­ko iz Knji­žev­nog od­bo­ra pro­či­ta pri­po­vi­jet­ke „Ma­ša­nov zlo­čin” i „Jo­ša­na”, Jan­ko Đo­no­vić, pri­ja­telj i naj­bo­lji po­zna­va­lac dje­la Ni­ko­le Lo­pi­či­ća, tu­ma­či kao An­dri­će­vu po­slo­vič­nu opre­znost i ne­sprem­nost da osta­ne usa­mljen u ocje­ni ovih pri­ča, po­go­to­vu ako bi se po­sta­vi­lo pi­ta­nje nji­ho­ve idej­ne i kon­cep­cij­ske sa­dr­ži­ne, ko­je bi mo­glo pro­is­te­ći iz nji­ho­ve na­gla­še­no so­ci­jal­ne obo­je­no­sti.
Bi­lo ka­ko bi­lo, tek Lo­pi­či­će­va zbir­ka „Se­lja­ci” se 1939. go­di­ne po­ja­vi­la u iz­lo­zi­ma u iz­da­nju emi­nent­nog be­o­grad­skog iz­da­va­ča i od­mah po­bu­di­la pa­žnju i do­bi­la la­ska­ve ocje­ne broj­nih knji­žev­nih kri­ti­ča­ra.
A o ka­kvoj se knji­žev­noj po­ja­vi ra­di­lo naj­bo­lje go­vo­ri to što je ta knji­ga pred­lo­že­na za pre­sti­žnu na­gra­du Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umjet­no­sti, na či­jem je če­lu ta­da bio aka­de­mik Alek­san­dar Be­lić, gro­mo­vi­to ime ju­go­slo­ven­ske na­u­ke o srp­sko­hr­vat­skom je­zi­ku.
Pred­log za na­gra­du su pot­pi­sa­li ni­ko dru­gi do Isi­do­ra Se­ku­lić, ta­da do­pi­sni član Aka­de­mi­je, ve­li­ki eru­di­ta, pri­po­vje­dač, pu­to­pi­sac i ne­nad­ma­šni sti­li­sta u ju­go­slo­ven­skoj knji­žev­no­sti, i Velj­ko Pe­tro­vić, ak­ade­mik, zna­me­ni­ti pje­snik, pri­po­vje­dač i knji­žev­ni te­o­re­ti­čar.
Pi­šu­ći o to­me u svo­jim auto­bi­o­graf­skim za­bi­lje­ška­ma, Isi­do­ra Se­ku­lić se sje­ća ka­ko je nju i Velj­ka Pe­tro­vi­ća jed­nog da­na po­zvao Be­lić i uru­čio im zbir­ku pje­sa­ma Mi­li­ce Ko­stić „Sa­ma pod sun­cem” i knji­gu Ni­ko­le Lo­pi­či­ća „Se­lja­ci” sa za­dat­kom da ih pro­či­ta­ju i da­ju o nji­ma svoj sud. Kad su se u za­ka­za­ni dan po­ja­vi­li sa svo­jim za­bi­lje­ška­ma o tim knji­ga­ma, de­si­lo se, ka­ko na­gla­ša­va Isi­do­ra Se­ku­lić, ne­što neo­bič­no: do­ni­je­li su u Aka­de­mi­ju pot­pu­no ista, po­zi­tiv­na mi­šlje­nja o ob­je­ma knji­ga­ma, a to se, ka­ko ve­li, „mo­glo de­si­ti sa­mo ta­ko što je u knji­ga­ma mla­dih pi­sa­ca bi­lo vri­jed­no­sti neo­bo­ri­ve“.
Po­sle kra­ćeg vre­me­na opet me­ni po­ziv u Aka­de­mi­ju – sje­ća­la se Isi­do­ra Se­ku­lić.
– Šta će to bi­ti? Čo­vjek po­naj­če­šće do­bro na­slu­ću­je... Zna­te, ovaj... oni od­go­re tra­že, ne, na­re­đu­ju da se na­gra­de ne smi­ju da­ti ni Mi­li­ci Ko­stić ni Lo­pi­či­ću. Grom! Pa to još ni­ka­da ni­je bi­lo! Mi smo na­pi­sa­li šta smo na­šli, i sto­ji­mo, kao knji­žev­ni­ci, za svo­je mi­šlje­nje. To je pi­ta­nje sa­vje­sti, sko­ro i ča­sti. Naj­zad, i vi ste pot­pi­sa­li, go­spo­di­ne Pred­sjed­ni­če; a vi ste, po svom obi­ča­ju, sa­slu­ša­li od kon­ca do kon­ca ono što će­te pot­pi­sa­ti... Mo­že li se zna­ti šta je za­mjer­ka, i od­mah te­ška osu­da vla­sti?Ima­li smo da ču­je­mo: Mi­li­ca je ne­ka­ko sva dr­ska i raz­u­zda­na; na­pi­sa­la je na jed­nom mje­stu: da sta­ri bog sje­di ta­mo go­re i re­đa pa­si­jans, a ne ma­ri šta se u svi­je­tu de­ša­va... A Lo­pi­čić, on je „klot” ko­mu­nist...
Sju­tra: AN­DRIĆ SE NI­JE PRE­VA­RIO


Ne zna im se gro­ba ni mra­mo­ra

Po­što su pre­ži­vje­li stra­ho­te ita­li­jan­skih kon­cla­ge­ra u Al­ba­ni­ji i ju­žnoj Ita­li­ji Bra­ća Bla­žo i Ni­ko­la Lo­pi­čić na­šli su se 1944. go­di­ne u gru­pi ju­go­slo­ven­skih lo­go­ra­ša ko­ji su, na­kon bjek­stva iz ita­li­jan­skog lo­go­ra Kol­fjo­ri­to di Fo­li­njo, uspje­la da se po­ve­žu sa Me­đu­na­rod­nim cr­ve­nim kr­stom. Ta or­ga­ni­za­ci­ja ih je snab­dje­la le­gi­ti­ma­ci­ja­ma stra­nih rad­ni­ka i pro­pu­sni­ca­ma sa ko­ji­ma su mo­gli slo­bod­no da se kre­ću i le­gal­no vra­te u Ju­go­sla­vi­ju. Ka­ko je Ni­ko­la bio već ozbilj­no na­ru­še­nog zdra­vlja, Za­dr­ža­li su se u Za­gre­bu oda­kle je bi­la nje­go­va su­pru­ga Zden­ka. A kad su od­bi­li po­nu­du Se­ku­le Dr­lje­vi­ća i Sa­vi­ća Mar­ko­vi­ća Šte­di­mli­je da ra­de za usta­šku vlast, se­bi su pot­pi­sa­li smrt­nu ka­znu – za­kla­ni su u Le­po­gla­vi se­dam da­na pri­je osvi­ta slo­bo­de i ne zna im se ni gro­ba ni mra­mo­ra.
Ina­če, za krat­kog bo­rav­ka u Za­gre­bu, Ni­ko­la Lo­pi­čić je na­krat­ko na­šao uto­či­šte kod svog pred­rat­nog dru­ga iz Be­o­gra­da, pje­sni­ka An­tu­na Bo­gli­ća. Po­što je Bo­glić pre­mi­nuo 1949. go­di­ne, pri­je ne­go što je uspio da na­đe ne­ko­ga od Lo­pi­či­će­ve bli­ske rod­bi­ne, Bo­gli­će­va ćer­ka Mi­ra, po­zna­ti film­ski kri­ti­čar, pet­na­e­stak go­di­na ka­sni­je će obje­lo­da­ni­ti da je u oče­vom ko­fe­ru pro­na­šla ru­ko­pis neo­bja­vlje­nog ro­ma­na Ni­ko­le Lo­pi­či­ća „Ne di­raj pal­mu“, svo­je­vr­snu auto­bi­o­gra­fi­ju, ko­ju je ru­kom na­pi­sao na ro­bi­ji...