Pri­re­di­la: M.MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


„Daj nam, Go­spo­de, str­plje­nja...”
Ni­kad ne­će­mo mo­ći da shva­ti­mo ni­ti da stek­ne­mo pra­vu svi­jest o to­me ka­ko su oni ži­vje­li svo­je po­sled­nje da­ne u mrač­nom Ipa­tjev­skom do­mu, šta su osje­ća­li, o če­mu su raz­mi­šlja­li. Ali, ne­ma ni­ka­kve sum­nje da su po­sled­nji da­ni bi­li kru­na nji­ho­vog mu­če­ni­štva i nji­ho­vog pod­vi­ga. Čo­vjek ne mo­že da za­mi­sli ca­re­ve du­šev­ne pat­nje. Si­gur­no je shva­tao da se nje­mu i nje­go­voj po­ro­di­ci ne­u­mo­lji­vo bli­ži smrt. Shva­tio je to još to­kom za­to­če­ni­štva u Car­skom Se­lu kad je re­kao ocu Afa­na­si­ju Be­lja­je­vu: „Ja sam spre­man na sve ako je to za do­bro otadž­bi­ne. Žao mi je mo­je po­ro­di­ce!” Ri­je­či „žao mi je mo­je po­ro­di­ce” ko­je je car, pre­ma svje­do­če­nju sve­šte­ni­ka, iz­go­vo­rio sa su­za­ma u oči­ma, pa­da­ju kao naj­te­ža kri­vi­ca na le­đa nje­go­vih dže­la­ta, ru­skog na­ro­da i ci­je­log čo­vje­čan­stva. Šta je tre­ba­lo da osje­ti car ko­ga su iz­da­li svi, osim ša­či­ce slu­ga, i ko­ji je ostao bez ika­kve na­de u spas? S njim su bi­li su­pru­ga, bo­le­sni sin i mla­de ćer­ke. On je kao gla­va po­ro­di­ce mo­rao stra­šno da pa­ti zna­ju­ći da ih mo­gu ubi­ti, a on to ni­ka­ko ne mo­že da spri­je­či. „Ni­ko se ni­je za­u­zeo za nje­ga. Ni ple­me­ni­ti ro­đa­ci ni oni ’pra­vi Ru­si’, ko­ji su do­ve­li do ca­re­vog pa­da, a sa­mi se na vri­je­me sklo­ni­li. Ni­ko­laj II ni­je bje­žao i ni­kog ni­je iz­dao. On ni pred kim ni­je kriv. Ci­je­la Ru­si­ja je kri­va pred njim.”
Od pred­o­sje­ća­nja da mu se bli­ži mu­če­nič­ki kraj, ca­ru je još te­že pa­da­la bri­ga za otadž­bi­nu. On je čak i u Ipa­tjev­skom do­mu stal­no raz­mi­šljao o Ru­si­ji i pa­tio zbog nje. Po­sto­je po­da­ci da su ca­ru u Ipa­tjev­ski dom do­la­zi­li nje­mač­ki iza­sla­ni­ci s po­nu­dom da od­mah bu­de oslo­bo­đen ako pri­sta­ne na spo­ra­zum s nji­ma. Car se po ko zna ko­ji put na­šao pred iz­bo­rom iz­me­đu lič­ne ljud­ske sre­će i du­žno­sti Bož­jeg po­ma­za­ni­ka. I sva­ki put se od­lu­či­vao za ovo dru­go. Do kra­ja je ostao ru­ski ro­do­ljub, i ne sa­mo ru­ski car već i po­sled­nji hri­šćan­ski mo­narh svjet­skog gla­sa. Car ni­kad do­tad ni­je ta­ko otvo­re­no po­ka­zao vjer­nost Hri­stu Spa­si­te­lju. On je pri­mjer naj­ve­će skrom­no­sti i hri­šćan­skog pra­šta­nja bli­žnjem. Nje­go­ve ri­je­či upu­će­ne ci­je­lom svi­je­tu da će sa­mo lju­bav spa­sti svi­jet, ni­su bi­le obič­ne ri­je­či, već i pred­ska­za­nje bu­duć­no­sti.
„Ako bu­du ubi­ja­li,
bar da ne mu­če”
Istu hri­šćan­sku smi­re­nost is­po­lja­va­la je i ca­re­va po­ro­di­ca. I ca­ri­ca i dje­ca su osje­ća­li pri­bli­ža­va­nje smr­ti. Ve­li­ka kne­gi­nja Ta­tja­na Ni­ko­la­jev­na je u jed­noj knji­zi ko­ju je či­ta­la u Je­ka­te­rin­bur­gu pod­vu­kla sle­de­će ri­je­či: „Oni ko­ji vje­ru­ju u Hri­sta išli su u smrt kao na pra­znik, za­dr­ža­va­ju­ći onu div­nu mir­no­ću du­ha ko­ja ih ni­je na­pu­šta­la ni na tren. Mir­no su išli u su­sret smr­ti, jer su se na­da­li dru­gom, du­hov­nom ži­vo­tu ko­ji se čo­vje­ku otva­ra po­sle sa­hra­ne.”
„Ako bu­du ubi­ja­li, bar da ne mu­če.” Te ri­je­či tri­na­e­sto­go­di­šnjeg ca­re­vi­ća ži­vi su do­kaz da je car­ska po­ro­di­ca bi­la svje­sna sko­re mu­če­nič­ke smr­ti.(Na­sta­vi­će se)


NA­RUDž­BE­NI­CA

Na­slov felj­to­na: Je­ka­te­rin­bur­ški zlo­čin iz 1918. go­di­ne, no­vo is­tra­ži­va­nje Na­rudž­be­ni­ca: Knji­gu „Gol­go­ta car­ske po­ro­di­ce” Pe­tra Mulj­ta­tu­li­ja mo­že­te ku­pi­ti kod iz­da­va­ča „Evro–Bo­ok”, na tel. 011/34-46-619, ili po­ru­či­ti pu­tem saj­ta www.evro-book.com