Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Opre­zni, di­plo­mat­ski za­tvo­re­ni, a već ta­da vr­lo po­zna­ti i ci­je­nje­ni pje­snik i pri­po­vje­dač, či­ja će stva­ra­lač­ka zvi­je­zda pu­nim sja­jem si­nu­ti tek šest go­di­na ka­sni­je, pr­vih po­rat­nih da­na, ka­da su se iz pe­ra Iva An­dri­ća po­ja­vi­li nje­go­vi ro­ma­ni, za ve­li­ko ču­do i si­gur­no sa­mo za­to što je istin­ski bio odu­še­vljen ru­ko­pi­som Ni­ko­le Lo­pi­či­ća, zbir­či­com „Se­lja­ci” od sa­mo osam pri­ča, pri­hva­tio je da na­pi­še re­cen­zi­ju, pr­vu, ali eto ne i je­di­nu ko­ju je za du­ga ži­vo­ta i stva­ra­lač­kog ra­da na­pi­sao:
„Ova zbir­ka pri­po­ve­da­ka pred­sta­vlja, sa­ma po se­bi, je­dan za­ni­mljiv pred­met pro­u­ča­va­nja. I to po pi­scu ko­ji je mlad i ne­sum­nji­vo da­ro­vit, po na­či­nu pri­ča­nja ko­ji je ne to­li­ko ori­gi­na­lan ko­li­ko sa­vre­men, po si­žeu ko­ji je u isto vre­me i ve­čan i pod­vrg­nut pro­men­lji­vim dru­štve­nim shva­ta­nji­ma i ću­di­ma knji­žev­nih mo­da” – pi­še po­red osta­log An­drić i ob­ja­šnja­va da je nje­gov pre­vas­hod­ni za­da­tak da pro­ci­je­ni da li su Lo­pi­či­će­ve pri­po­vi­jet­ke po­de­sne da se po­ja­ve kao iz­da­nje Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge.
Stro­gi i do­sled­ni kri­ti­čar sa Dri­ne na­gla­ša­va da od osam pri­po­vi­je­da­ka u ovoj zbir­ci – šest bez­re­zer­vno pre­po­ru­ču­je za štam­pu, jer iz­dr­ža­va­ju ozbilj­ne kri­te­ri­ju­me Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, sa­mim tim što su već pro­šle kroz fil­ter kri­ti­ke i ob­ja­vlje­ne u Srp­skom knji­žev­nom gla­sni­ku, dok dvi­je ko­je ni­je­su do ta­da ob­ja­vlji­va­ne, pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju ne mo­gu za­do­vo­lji­ti stro­ge stan­dar­de ove iz­da­vač­ke ku­će.
– Ret­ko je kad na­slov („Se­lja­ci“, na­po­me­na B.S) jed­ne knji­ge u to­li­koj me­ri od­go­va­rao sa­dr­ži­ni kao u ovom slu­ča­ju. Sve ove pri­po­vet­ke go­vo­re is­klju­či­vo o se­lja­ci­ma i se­o­skom ži­vo­tu. I to se­lja­ci­ma jed­nog spe­ci­fič­nog, usko ome­đe­nog kra­ja Cr­ne Go­re. Dva osnov­na in­stink­ta: glad i lju­bav, je­di­ne su te­me g. Lo­pi­či­će­vog pri­ča­nja. Se­dam pri­po­ve­da­ka sa­mo su se­dam mo­no­to­nih va­ri­ja­na­ta te iste te­me. Me­đu­tim, ta jed­no­lič­nost ni­je ne­ho­tič­na ne­go volj­na i ne ide na šte­tu knji­žev­ne vred­no­sti zbir­ke. Ona ce­lom de­lu da­je ono što se u sli­kar­stvu zo­ve ton.
Na­čin g. Lo­pi­či­će­vog pri­ča­nja je li­čan i knji­že­van, po­ma­lo krut, po­ne­kad ne­do­volj­no ja­san, ali uglav­nom za­ni­mljiv i što je glav­no, isti­nit i umet­nič­ki ve­ran. Gre­ša­ka ima, ali one ni­su ta­kve da se pi­sac njih ne bi mo­gao otre­sti... – ve­li ve­li­ki je­zič­ki i stil­ski sla­do­ku­sac, uz na­po­me­nu da „sve pri­po­vet­ke ima­ju ja­ku so­ci­jal­nu no­tu, ali bez su­vi­še pod­vu­če­ne ten­den­ci­je i bez knji­žev­nih ne­do­sta­ta, ko­ji su u nas ta­ko če­sto pra­ti­li ovu vr­stu knji­žev­no­sti...“
– Ukrat­ko: mi­slim, da bi zbir­ku g. Lo­pi­či­ća tre­ba­lo pri­mi­ti za Sa­vre­me­nik Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge i u isto vre­me za­mo­li­ti pi­sca: 1) da is­pra­vi iz­ve­sne oma­ške i alj­ka­vo­sti u je­zi­ku, sti­lu i or­to­gra­fi­ji; 2) da pri­po­vet­ku ‚Ser­dar‘ za­me­ni dru­gom ili pro­sto iz­o­sta­vi. Na kra­ju, mo­lim da ove pri­po­vet­ke ili, u sva­kom slu­ča­ju dve od njih (‚Ma­ša­nov zlo­čin‘ i ‚Jo­ša­na‘), pro­či­ta i ne­ko od go­spo­de iz Knji­žev­nog od­bo­ra” – za­klju­ču­je An­drić.
Sju­tra:
LO­PI­ČIĆ JE „KLOT KO­MU­NIST...”


Za­hval­nost

Da se to što je Ivo An­drić pri­hva­tio da na­pi­še pri­kaz za knji­gu Ni­ko­le Lo­pi­či­ća de­si­lo slu­čaj­no, iz či­sto knji­žev­nih po­bu­da i raz­lo­ga – bi­će da je maj­stor pri­če za­pa­zio i ra­ni­je ne­ku od Lo­pi­či­će­vih pri­ča ko­je je tih go­di­na ob­ja­vlji­va­la pre­sti­žna i pro­bilj­va „Po­li­ti­ka” i „Srp­ski knji­žev­ni gla­snik” – go­vo­ri i jed­no sa­ču­va­no pi­smo ko­je je Lo­pi­čić upu­tio An­dri­ću uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta:
„Vi ste mi već do sa­da uči­ni­li jed­nu ve­li­ku uslu­gu – pi­še, po­red osta­log, Lo­pi­čić. – Ja ne znam ka­ko da Vam za­hva­lim za Vaš po­vo­ljan re­fe­rat na mo­ju knji­gu ‚Se­lja­ci‘, ko­ji ste na­pi­sa­li za knji­žev­nu Za­dru­gu. Mno­go sam Vam oba­ve­zan zbog pre­po­ru­ke mo­je knji­ge. I bi­ću lič­no sre­ćan ako svo­jim bu­du­ćim knji­žev­nim ra­dom oprav­dam ko­rak Za­dru­ge i Va­še za­u­zi­ma­nje...”