PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


,,Su čim će­mo izać pred Mi­lo­ša?” Kakvu će­mo po­ru­ku o Bo­ju da pre­ne­se­mo u ovom vre­me­nu? Pro­sla­vom je obi­lje­že­na 150. go­di­šnji­ca Ša­ran­skog bo­ja sa no­vom pje­smom i CD-om, sa ob­ja­vlji­va­njem u jed­noj knji­zi svih do sa­da ob­ja­vlje­nih i neo­bja­vlje­ni po­da­ta­ka i na­pi­sa o Ša­ran­ci­ma i sa ra­dom o Ša­ran­skom bo­ju. Ni­je to ne­ki­ma bi­lo po uku­su, ne go­di im da se sla­vi ova­kav boj pre­da­ka.
To na­še do­ma­će pi­ta­nje po­tom­ci­ma je na dru­gi na­čin dav­no po­sta­vio ve­li­ki pri­ja­telj Cr­ne Go­re, en­gle­ski dr­žav­nik Gled­ston. On je po­hval­no pi­sao o ju­na­štvu Cr­no­go­ra­ca i pi­tao se šta će bi­ti od su­rog gor­šta­ka cr­no­gor­skog, kad ga za­plju­sne ta­las no­vih ide­ja, iz­o­bi­lje ži­vo­ta i luk­suz.
Ša­ran­ski boj je iza­zov i po­ziv da se odu­ži­mo pre­ci­ma, Kra­ji­šni­ci­ma ši­ro­ke obla­sti sa obje stra­ne Ta­re. To je po­ziv isto­ri­ča­ri­ma i dr­ža­vi Cr­noj Go­ri, za či­je su se pro­ši­re­nje i od­bra­nu bo­ri­li i u Ša­ran­ci­ma i kod Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća, a ko­joj ni­je­su bi­li pri­pa­li – da oda­ju pri­zna­nje, da ne za­bo­ra­vlja­ju, da obi­lje­ža­va­ju i pod­sje­ća­ju na zna­čaj po­bje­de u Ša­ran­skom bo­ju.
Za po­tom­ke, Boj je po­ziv da ne za­bo­ra­ve naj­ve­ći pod­vig svo­jih pre­da­ka, da ga obi­lje­ža­va­ju, jer ne­ma oprav­da­nja što se ni­je za­pam­ti­lo vi­še ime­na ko­ja sa­go­re­še u tom blje­sku isto­ri­je. Tre­ba da pje­va­ju i da pi­šu ne če­ka­ju­ći na dru­gog, kao što su to či­ni­li Mi­ju­ško i Vu­le. Ne smi­ju da se uto­pe u dnev­no­po­li­tič­ke ar­ši­ne: da dru­gi pi­šu i pje­va­ju o svo­jim bor­ba­ma i po­bje­da­ma, a oni da ću­te! Ne mo­gu bi­ti sa­vre­me­ni gu­blje­njem pam­će­nja i iden­ti­te­ta. Tre­ba da se sje­ća­ju na tu po­bje­du u od­bra­ni, ko­ja je na­pa­di­ma či­ta­vog na­ro­da iz­ve­de­na. I da se po­no­se svo­jim pre­ci­ma, ko­ji im i u ovom vre­me­nu slu­že za pri­mjer. Oni su se za svoj op­sta­nak, tra­di­ci­ju i vje­ru pre­ma pri­li­ci bo­ri­li i mu­dro di­plo­mat­ski i hra­bro u bo­ju. Ša­ran­ski boj je kru­na mu­dro­sti i ju­na­štva pre­da­ka!
To je po­ziv i za uče­sni­ke ta­da su­prot­ne stra­ne, bra­ći istog ko­ri­je­na, da da­ju po­dat­ke za objek­tiv­ni­ji pri­kaz bo­ja i to­ga vre­me­na. Tre­ba da se pod­sje­ća­mo i nje­gu­je­mo sve ono što nas spa­ja, da ži­vi­mo za­jed­no, ne jed­ni po­red dru­gih. I u tom za­kr­vlje­nom vre­me­nu u ša­ran­skom pre­da­nju osta­lo je da je Kur­ta­ga Ku­jo Mi­ca­no­vić bio ve­li­ki čo­vjek i ju­nak, iako je mo­rao i pro­tiv svo­je vo­lje da uče­stvu­je u Ša­ran­skom bo­ju. Za­to obi­lje­ža­va­nje go­di­šnji­ca Ša­ran­skog bo­ja, ako za­jed­nič­ki iz­vla­či­mo po­u­ke, ne tre­ba da nas raz­dva­ja. Ako shva­ti­mo da je za­jed­nič­ki ko­ri­jen i za­jed­nič­ki pro­stor, a na osno­vu to­ga i za­jed­nič­ki ži­vot, naš in­te­res i sud­bi­na, on­da tre­ba sa­mi da je ure­đu­je­mo. Na tim osno­va­ma tre­ba da se po­ve­zu­je­mo i sa okru­že­njem, ali da nas ono ne okre­će jed­ne pro­tiv dru­gih, kao što nas je okre­nu­lo u Omer-pa­ši­noj voj­ni i Ša­ran­skom bo­ju.
(Kraj)