PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


Ša­ran­ske sna­ge su na­ra­sle sa po­vrat­ni­ci­ma iz zbje­go­va i pri­sti­glim stra­ža­ma, naj­vi­še do 400 bo­ra­ca. Pre­gru­pi­sa­le su se u dva di­je­la. Sna­ge sa is­toč­ne stra­ne od Je­li­ne Go­re su ima­le oko 150 bo­ra­ca, a pred­vo­di­li su ih Ra­de Kne­že­vić i Zu­ko od Alu­ge. Na za­pad­noj stra­ni na Braj­ko­va­či su se pri­ma­kle sna­ge ko­je su bi­le u šu­ma­ma iz­nad Ru­da­na­ca. Či­ni­le su ih Je­zer­ci, ko­je su pred­vo­di­li Živ­ko Ši­ba­lić i Đo­ko Ša­u­lić, usko­ci-haj­du­ci Mi­ća Glu­šče­vi­ća i dio Ša­ra­na­ca, ko­je je pred­vo­dio Si­mo Dža­ko­vić. Ove sna­ge su op­ko­lja­va­le tur­ske sna­ge od­o­zgo, sa ju­žne stra­ne. Stra­ža sa Đur­đe­vić Ta­re (Tre­šnji­ce) sto­ti­na­ša Beć­ka Za­ki­ća Ra­i­če­vi­ća je op­ko­lja­va­la Braj­ko­va­ču sa za­pad­ne stra­ne. Na Po­di­ma, is­pod Braj­ko­va­če, su sna­ge stra­že Si­ma Ze­ja­ka i Jan­ka No­vo­va Vu­ko­vi­ća. Sna­ge Ša­ra­na­ca, Je­ze­ra­ca i usko­ka-haj­du­ka u oko­li­ni Braj­ko­va­če su ima­le oko 250 bo­ra­ca, pa je od­nos sna­ga bio 2000:250 ili „sa­mo“ 8:1.
Ka­ko se pri kre­ta­nju do Braj­ko­va­če ni­je na­i­la­zi­lo na ot­por, ko­man­da se uvje­ri­la, da od pre­o­sta­lih ša­ran­skih sna­ga ne pri­je­ti ni­ka­kva opa­snost. Za­to je tur­ska voj­ska ota­bo­ri­la na rav­noj li­va­di, me­đu go­rom, od­lo­ži­li su oruž­je i ve­se­li­li se, ne po­sta­viv­ši ni­ka­kvu stra­žu. Tu, na ma­lom pro­sto­ru, je bi­la ma­nja sna­ga tur­ske voj­ske, pa su ko­man­da i bar­ja­ci bi­li uoč­lji­vi. Sna­ge od­bra­ne su se pri­kri­ve­no pri­ma­kle, pa je iz bli­zi­ne u isto vri­je­me opa­ljen plo­tun sa svih stra­na, uz ko­man­de kao da na­pa­da­ju ja­ke sna­ge po­ja­ča­nja. Ubi­li su ko­man­dan­ta či­ta­ve voj­ske, mi­ra­la­ja Alaj­be­go­vi­ća i sko­ro sve glav­ne star­je­ši­ne. Ha­ram­ba­ša Mi­ćo Glu­šče­vić je imao i pro­do­ran glas, ko­jim je pre­no­sio ko­man­du na sve po­lo­ža­je, pod­sti­cao po­vra­tak iz zbje­go­va, do­zi­vao sve­ce i po­zna­te bor­ce pro­tiv Tu­ra­ka, ta­ko da je iz­gle­da­lo da su sti­gla ve­li­ka po­ja­ča­nja. Sto­ti­naš Beć­ko je iz­gle­da pr­vi sti­gao na li­va­du i ugra­bio alaj­bar­jak. Plju­snu­la je ki­ša ko­ja je ovla­ži­la ba­rut, pa je iz­vr­šen ju­riš no­že­vi­ma. Mu­nje, gro­mo­vi i pro­dor­ne ko­man­de ko­ji­ma se pri­zi­vao Sve­ti Pe­tar i vo­đe sna­ga na­vod­nog po­ja­ča­nja su stvo­ri­le stra­vič­nu sli­ku na tur­sku voj­sku. Iz­ne­na­đe­nje sa ze­mlje se spo­ji­lo sa iz­ne­na­đe­njem sa ne­ba. Iz­gle­da­lo je da su se pro­tiv njih za­vje­ri­li i Bog i lju­di.
Tur­ske sna­ge, ba­ši­bo­zuk, kog su či­ni­li su­je­ver­ni se­lja­ci je uhva­ti­la pa­ni­ka. Jur­nu­li su niz ne­po­zna­te vr­le­ti i bes­pu­ća. Stra­ža Si­ma Ze­ja­ka i Jan­ka No­vo­vi­ća na Po­di­ma ih je skre­nu­la do­lje i na­go­ni­la na sti­je­ne No­si­la is­pod Po­da i na skri­ve­nu sti­je­nu vi­si­ne oko 35 me­ta­ra, iz­nad ko­je je či­sta za­ra­van sa ko­je je vo­do­pad Vo­de­nič­kog po­to­ka. Te­ren im ni­je bio po­go­dan da skre­nu ni li­je­vo ni de­sno. Kao da je Bog na­pra­vio klop­ku sa tri stra­ne, a ot­po­za­di su na­va­lji­va­li go­ni­o­ci. Zad­nji su po­ti­ski­va­li pred­nje, pa su se ta­ko niz sti­je­nu po­lo­mi­le de­se­ti­ne, mo­žda i sto­ti­ne us­pa­ni­če­nih voj­ni­ka. Od ta­da se ta sti­je­na i vo­do­pad na­zi­va­ju Ska­ka­vac. Oni ko­ji su ka­sni­je uspje­li da iz­bjeg­nu sti­je­nu sti­žu do Ta­re, gdje ni­je bi­lo mo­sta ni bro­da-pli­ća­ka, pa je ne­bro­je­na voj­ska se­lja­ka ne­pli­va­ča na­šla smrt u nje­nim vi­ro­vi­ma.
U dru­goj fa­zi je sa na­pa­dom na Braj­ko­va­či po­čeo i na­pad na sna­ge u Ru­dan­ci­ma. Ja­ke tur­ske sna­ge (oko 4000 voj­ni­ka) na ši­ro­kom pro­sto­ru od Je­li­ne Go­re do kra­ja Ru­da­na­ca su bi­le u pre­mo­ći. Ma­le sna­ge od­bra­ne ni­je­su se mo­gle pro­bi­ti kroz broj­nu tur­sku voj­sku ni po­bi­ti gla­va­re, ni na­pra­vi­ti iz­ne­na­đe­nje, još ma­nje pa­ni­ku. Tu su bi­li za­kr­vlje­ni Ko­la­šin­ci želj­ni osve­te, pred­vo­đe­ni is­ku­snim vo­đa­ma. Gru­pe sna­ga od­bra­ne su, ko­ri­ste­ći pred­no­sti po­zna­tog te­re­na, na­sta­vi­le krat­ke i br­ze pre­pa­de sa br­zim po­vla­če­njem i ma­ne­vri­sa­njem na no­ve po­lo­ža­je. Po­vla­če­nje tur­skih sna­ga je po­če­lo po na­re­đe­nju sa Braj­ko­va­če, kad je po­gi­nu­lo tur­sko vođ­stvo. Iz­da­to je bo­ri­jom, ko­ju je pre­ma pje­smi ra­zu­mio Pe­tar Dži­mi­dži­ja „što je Tur­sku voj­sku iz­u­čio“, i sa­op­štio „po­bje­go­še Tur­ci Ta­ri lad­noj“.
Lo­go­ro­va­nje i opu­šte­nost tur­ske voj­ske, vje­šti­na i po­stig­nu­to iz­ne­na­đe­nje, pr­vo na Ru­dan­ci­ma, pa na Braj­ko­va­či, ni­je­su is­ti­ca­ni da ta­ko ne bi uma­nji­li ve­li­či­nu po­bje­de i ju­na­štva. Za po­bje­du u bo­ju na Ša­ran­ci­ma je bi­lo od­lu­ču­ju­će po­stig­nu­to iz­ne­na­đe­nje na Braj­ko­va­či. Iako su bor­be u ovoj fa­zi bi­le ma­nje, gu­bi­ci – po­lom i uta­pa­nje u Ta­ri tur­ske voj­ske je bio ve­li­ki.
(Na­sta­vi­će se)