PI­ŠE: Lju­bo­je Ž.Ron­do­vić


Haj­du­ci su na­pa­li po­blać­ke Tur­ke kod Bo­lja­nić­kog vi­sa, pra­vi­li za­sje­de iz­nad Bi­stri­ce pa su po­vla­če­ći se sti­gli u Ša­ran­ce pred sam po­če­tak bo­ja i iz­vi­je­sti­li o tur­skoj voj­sci. Pre­ma V. Kne­že­vi­ću, iz­vid­ni­ca Ri­sta­na Šar­ca po­sla­ta je iz Ša­ra­na­ca. Tur­ska voj­ska je iz­vr­ši­la ras­po­red u Ba­ri­ca­ma. Glav­ni­na, ko­ju je či­ni­la tur­ska voj­ska-ba­ši­bo­zuk, kre­nu­la je pre­ko Stri­či­ne i Bi­stri­ce za Gor­nje Ša­ran­ce. Ma­sov­no su se pri­klju­či­li Ko­la­šin­ci, ra­di osve­te Ša­ran­ci­ma. Tur­ska voj­ska je na či­ta­vom pu­tu či­ni­la zvjer­stva sta­nov­ni­štvu. Re­zer­va, ko­ju je ve­ći­nom či­ni­la ak­tiv­na voj­ska-asker, osta­la je na de­snoj oba­li Ta­re, u Prem­ća­ne, Bi­tin­sko Po­lje i/ili Za­gla­vak kod Gli­ba­ća, da se pri­klju­či glav­noj voj­sci ka­da ona ka­zni Ša­ran­ce. Pret­hod­ni­ca tur­ske voj­ske je iz­gle­da sti­gla do Stu­de­na­ca, pa su je po­ra­zi­li 18. av­gu­sta bor­ci Živ­ka Ši­ba­li­je. Uoči bo­ja ha­ram­ba­ša Mi­ćo Glu­šče­vić va­tra­ma je de­mon­stri­rao do­la­zak po­mo­ći, da bi sa tim od­vra­tio na­pad tur­ske voj­ske. Po vre­me­nu po­kret i bor­be se mo­gu di­je­li­ti na dva di­je­la: pr­vo, pre­pa­di na Ru­dan­ci­ma, pa bor­be ko­je po­či­nju uda­rom na Braj­ko­va­či. One se mo­gu po­di­je­li­ti na dva di­je­la, pa se sve mo­že opi­si­va­ti kao bor­ba u tri fa­ze.
Na­pad glav­nim sna­ga­ma tur­ske voj­ske na Ru­dan­ce pred­sta­vljao je iz­ne­na­đe­nje, jer se oče­ki­vao na glav­nom prav­cu kod Le­ver Ta­re, Đur­đe­vi­ća Ta­re – Tre­šnji­ce i Prem­ća­na, i even­tu­al­no na spo­red­nom prav­cu na Gor­nje Ša­ran­ce – Ru­dan­ce, ma­njim sna­ga­ma Ko­la­ši­na­ca. Kad se sa­zna­lo za pre­la­zak ve­ćih tur­skih sna­ga od Stri­či­ne, sna­ge stra­ža na Ta­ri za­dr­ža­ne su da pra­te raz­voj si­tu­a­ci­je. Osta­le sna­ge od­bra­ne oku­plje­ne su da po­ja­ča­ju od­bra­nu u Ru­dan­ci­ma. Ša­ran­ce su pred­vo­di­li per­ja­nik Ra­de Kne­že­vić i Zu­ko Ra­i­če­vić (Zu­ko od Alu­ge), Je­ze­ra­ce Živ­ko Ši­ba­lić i Đo­ka Ša­u­lić a haj­du­ke Mi­ćo Glu­šče­vić. Pri­ku­plje­ne sna­ge bi­le su ras­po­re­đe­ne u tri gru­pe. Na ula­zu od Go­mi­la sa ju­žne stra­ne, na Ma­lim Gre­da­ma vje­tro­polj­skim je Isak Ron­do­vić i Zu­ko od Alu­ge, a Ra­de Kne­že­vić i Mi­ćo Glu­šče­vić su sa sje­ver­ne stra­ne na Ko­va­čev­ci­ma pri Je­li­noj Go­ri. Od Stu­de­na­ca sa za­pad­ne stra­ne su Živ­ko Ši­ba­lić i Đo­ka Ša­u­lić sa Je­zer­ci­ma u ko­me je i če­to­vo­đa Bo­žo Kr­sta­jić.
Uju­tro na Pre­o­bra­že­nje, 19. av­gu­sta po no­vom ka­len­da­ru, po­kre­nu­la se ve­li­ka tur­ska voj­ska od Knež–Do­la, Kri­čač­kog Po­lja i Ko­na­ta, pre­ko li­va­da za­rav­nje­nih Go­mi­la. Po­kre­tom ko­nji­ce, sa­blja­ma i bar­ja­ci­ma, puc­nji­ma iz dže­fer­da­ra, ci­kom i dre­kom, vri­skom ko­nja, od­je­kom tru­ba i bo­ri­ja za­da­vao je strah. Kad je na­stu­pa­nje tih sna­ga osmo­tre­no i kad se u tom vre­me­nu pro­nio la­žni glas da je Omer-pa­ši­na voj­ska za­u­ze­la i Ri­je­ku Cr­no­je­vi­ća, na­stu­pio je kri­tič­ni tre­nu­tak. Na­stao je strah i na­pu­šta­nje po­lo­ža­ja ra­di užur­ba­nog skla­nja­nja fa­mi­li­ja i sto­ke u zbje­go­ve. Ovo ne po­mi­nju, ni voj­vo­da M. Pe­tro­vić, ni ša­ran­sko-je­zer­ski iz­vo­ri, jer to ni­je za gu­sle – uma­nji­lo bi sla­vu po­bje­de. Is­ti­ca­nje tog či­na ni­je sra­mo­ta! To je pro­is­ti­ca­lo iz is­ku­sta­va do­ta­da­šnjih bor­bi pri ta­kvom od­no­su sna­ga. Na po­lo­ža­ji­ma za iz­vo­đe­nje pr­vih čar­ki. osta­lo je oko 100 bo­ra­ca, či­ji su zna­čaj­ni dio či­ni­li usko­ci – haj­du­ci.
Sve tur­ske sna­ge su ušle u Ru­dan­ce i po­pa­li­le ku­će i sa­var­da­ke. Bor­bu su pr­vo za­po­če­li Zu­ko Ra­i­če­vić (Zu­ko od Alu­ge) i Isak Ron­do­vić, kad je tur­ska voj­ska za­pa­li­la ku­ću ka­pe­ta­na Jok­si­ma Kne­že­vi­ća i kad ga je do­zi­vao ka­pe­tan Ham­za Mu­šo­vić. Ta­da je Isak Ron­do­vić smrt­no ra­nio san­džak-bar­jak­ta­ra Ha­sa­na Drn­du: ,,pu­če pu­ška va­zda mu pu­ca­la/ i po­go­di alaj­bar­jak­ta­ra/ u ko­vi­je đe obr­ve ve­že”. Pre­ma toj pje­smi, bor­ba je za­po­če­la na Za­brđ­skoj ko­si. Kad su sve u Ru­dan­ci­ma po­pa­li­li, sku­pi­li su se na Me­đe­do­va­či, oda­kle su kre­nu­li na Braj­ko­va­ču. Kre­nu­la je ko­man­da sa ma­njim sna­ga­ma i neo­me­ta­no sti­gla na Braj­ko­va­ču. Raz­vla­či­la se, is­pru­ža­la kao zmi­ja sa re­pom od Je­li­ne Go­re a sa gla­vom, tj. ko­man­dom na Braj­ko­va­či. Pre­ma po­vr­ši­ni Je­li­ne Go­re, Ru­da­na­ca i Braj­ko­va­če, mo­že se pro­ci­je­ni­ti da je na Braj­ko­va­ču sti­glo oko 2000 tur­skih voj­ni­ka... (Na­sta­vi­će se)