Piše:dr RADOSLAV T. STANIŠIĆ - Filmski i TV reditelj

Na­gon­ski efek­ti u svo­jim no­vim for­ma­ma ni­su ima­li ni­šta da pri­kri­va­ju i sa­svim oči­gled­no su se usa­gla­ša­va­li sa po­tre­ba­ma Dru­gog Raj­ha.
Ta di­na­mi­ka je ubr­za­na de­mon­stra­ci­ja­ma ko­mu­ni­sta, bu­kom so­ci­jal­de­mo­krat­ski ori­jen­ti­sa­nih po­sla­ni­ka i Hi­tle­ro­vim po­zi­vi­ma na re­vanš i sa­tis­fak­ci­ju, pa je Lang svo­je in­tim­ne pre­o­ku­pa­ci­je žur­no usa­gla­ša­vao sa na­ci­o­nal­nim ci­lje­vi­ma. Sim­bo­li­ka vi­še ni­je mo­ra­la da se skri­va i za­sni­va na bi­o­lo­gi­ji,jer je auto­mat­ski se­bi pri­ba­vi­la ši­re dru­štve­no zna­če­nje. Po­li­tič­ke tra­u­me kla­sa i gru­pa­ci­ja po­ve­zi­va­ne su sa so­ci­jal­nim aspek­ti­ma ka­ko bi an­ga­žo­va­le gle­da­o­ce i za­to je na eks­pre­si­o­ni­stič­ki de­kor na­ka­če­na pla­kat­ska fi­gu­ra mla­dog Zig­fri­da – či­sto­krv­nog ari­jev­ca, pre­kra­sne tje­le­sne kon­struk­ci­je, na bi­je­lom ko­nju kao prin­ca iz baj­ke, oslo­bo­đe­nog svih kom­plek­sa i osje­ća­nja kri­vi­ce, vječ­nog voj­ni­ka ro­man­ti­ča­ra ko­me su lju­bav i du­žnost pre­ma otadž­bi­ni je­di­ne traj­ne emo­ci­je. Za­to se on stra­sno ob­ra­ču­na­va sa svi­me što ga ugro­ža­va, pa i sa­mim kra­ljem pa­tu­lja­ka. Ni­je bi­lo te­ško utvr­di­ti da je taj iz­mi­šlje­ni kralj po svo­me iz­gle­du i ni­zu dru­gih pri­li­je­plje­nih oso­bi­na, u stva­ri, in­kar­na­ci­ja je­vrej­ske ra­se, pa je su­kob, po­red osta­log, za­o­štren i na toj ra­snoj plat­for­mi.
Ti­me je pri­pre­mlje­na pu­na asi­mi­la­ci­ja psi­ho­lo­ških ak­tiv­no­sti i po­li­tič­kog dje­lo­va­nja kao fak­to­ra ko­ji će do­ve­sti do to­ga da le­gen­da bu­de ra­ci­o­na­li­zo­va­na i uklo­plje­na u sa­vre­me­na dru­štve­na ras­po­lo­ža­nja. Princ Zig­fird, sin kra­lja Zig­mun­da i vla­da­ra Ni­be­lun­ga, ča­rob­nim ma­čem kre­će pre­ma dvo­ru kra­lja Gun­te­ra u Vor­msu, ka­ko bi za­pro­sio ru­ku prin­ce­ze Krim­hil­de. Na pu­tu sri­je­će kra­lja pa­tu­lja­ka Al­be­ri­ha,ko­ji mu ot­kri­je bla­go Ni­be­lun­ga u jed­noj pe­ći­ni. On ubi­ja zma­ja i oku­pa se u nje­go­voj kr­vi, što ga uči­ni ne­po­bje­di­vim, osim jed­nog di­je­la na nje­go­vom ti­je­lu ko­je je bi­lo po­kri­ve­no li­stom i ko­ji je ostao nje­go­va „Ahi­lo­va pe­ta”. Uz to, do­bi­je i plašt ko­ji ga či­ni ne­vi­dlji­vim. Lang je sim­bo­le ta­ko šar­ži­rao da oni van tih otvo­re­nih pak­ti­ra­nja ne bi mo­gli ni da op­sta­nu. Za­to se svi­jest uop­šte i ni­je od­u­pi­ra­la ovoj na­je­zdi pod­svi­je­sne su­per­i­or­no­sti i nad­me­no­sti i čak je svo­jim mo­guć­no­sti­ma pod­sti­ca­la to na­do­la­že­nje. Re­al­nost je zah­ti­je­va­la ja­ke efek­te i iz­ra­ze, kao da se žu­ri­la sa pri­pre­ma­njem čo­vje­ka za no­vi rat, pa je Lang cio film i re­a­li­zo­vao kao i pa­te­tič­nu odu ko­jom mar­ši­ra­ju ve­li­ke i sve­ča­ne stra­sti. Zar Zig­frid ne od­la­zi u bit­ke i po­tra­ge za ne­pri­ja­te­ljem kao na ne­ki bal? Za nje­ga je to ra­dost i ži­vot­na sre­ća – pa se iz­di­že iz­nad sa­me le­gen­de i po­sta­je od­re­đe­ni ide­o­lo­ški po­jam. U če­mu je on­da su­šti­na le­gen­de, da li je ona ti­me afir­mi­sa­na kao kon­ti­nu­i­tet ži­vo­ta i ge­ne­ra­ci­ja, pri­su­stvo pro­šlo­sti ili je upra­vo zbog vre­men­ske neo­gra­nič­no­sti to­li­ko moć­na u sa­vre­me­nom svi­je­tu? Za nje­mač­ki eks­pre­si­o­ni­zam ona ni­je sa­mo ri­tu­al­na igra, ma­da se ne od­ba­cu­ju iz­vje­sne ko­re­o­graf­ske fi­gu­re, već, pri­je sve­ga, iz­vor od­re­đe­ne ak­tiv­no­sti u dru­štve­nom i po­li­tič­kom ži­vo­tu.
To je po­seb­no na­gla­še­no u dje­lu „Krim­hil­di­na osve­ta” u ko­me je smrt vo­lje­nog Zig­fri­da do­bi­la ap­so­lut­no sa­vre­me­no zna­če­nje, kao ana­lo­gi­ja uspo­nu i pa­da Dru­gog Raj­ha. Ako je jed­na ilu­zi­ja sru­še­na, ro­di­će se iz osje­ća­nja iz­vje­sne ko­lek­tiv­ne kri­vi­ce sa­svim no­va.
Na­sta­vi­će se